Бити збуњен.
Аутор behappy | 10 ÐÐ, 2011Он је тако посебан. Скроз сам поблесавила, као да сам први основне, а не трећи средње.
Излазим на ходник, и чим другари помену његово име, ја сва поцрвеним.
"А види ти њу, чим га поменемо, она се сва зајапури!"
Симпатичне су те провокације, губљење погледа. Или када неко нешто говори, а једино што ја чујем је звук његових прстију како се у моју косу уплиће.
Изгубљена сам у времену. Сломљена сам од умора. Али сам сама себи све ово нагурала у програм, тако да се сад борим некако. Вришти ми се! Али гласа немам.
Те једне пробе, те друге... ненајављени школски гости којима треба показати град.. лекар... зубар. (а то је тек посебна прича, заборавих који је данас датум)
Одем од куће у 7:15, вратим се у 22:30
И ево, управо се кваре батерије :))
А ипак, тако је лепо.
Долази пролеће, спавала бих напољу, док Он игра фудбал.
"А шта ти уствари желиш?"
Шта желим?
Одаћу Вам тајну. Да сањам да ме прими у своје наручје и пољуби. И нек траје...
До тада, не дам да овај осећај оде.
П.С. У суботу је жупанијско такмичење из српског. У понедељак ћемо знати резултате.
Држите ми палчеве!
Ne daj ...
Аутор Talas 10 ÐÐ 2011, 17:01Ova pozadinaaaaa, ukrascu je, cujes li!
:)))