Сутра је нови дан...

Плакала бих ноћас, док се гаси један диван мартовски дан.

Зато што је опет дошао онај сенсибилни део месеца, када не могу да се покупим. Признаћу нешто: одавно нисам сузу пустила. Поготово не због мушкарца.
Али ово је невероватно.
Држим неке глупости у себи, да не бих звучала патетично. За чим сам полудела? не знам. 
Успела сам да се детиње заљубим у његов осмех и румене образе, недопуштајући себи да схватим неке ствари. Недопуштајући другима да ми кажу: Он није за тебе.
Увек сам више волела да се сама опечем, него да слушам свачији савет. То ми је, уствари, нанело највећи бол.

Написала сам дугачак пост, нисам га објавила, јер сам га случајно избрисала.
Поента је да нису ово моји дани.
И поента је да имам толико тога себи да признам, али онај мој српски понос ми недозвољва.
Не желим да се приче понављају. Не желим да прођем кроз оно што сам зимус прошла.
Али како се чини, овај осећај у мени нараста, као тесто пред теглење.
Као да шири своја крила у мојим грудима и уздиже се. Веће је од мене саме и зато не могу да поднесем!
Притиска ме.
Тај поглед ме обара, застаје дах, одсечно је, брзо се све дешава, сунце ме удара, осмехујем се, чујем неки глас. Његов глас. Плачем. Он долази сутра. Смејем се. Боли ме.

Боли ме што сам тако неспособна. Признајем самој себи и свима који ће ово прочитати: да не могу ја да радим све. Колико год ја желела да будем добра глумица, добар водитељ, добар писац, шта год сам покушала... не могу. Живим ван овог света.
А он је у мени.
Преносим га, али ме притискају ти кланови, свађања, завист!!!
"Зашто си се прикључила и оном позоришту?"
А шта то брига оне из првог?
Погрешим ли, пребацује се да сам то научила на оном другом месту. Мржња.
Не желим да попримим ишта од тога. Да сачувам бар ово мало чисте детиње душе што ми је преостало. На крају ћу се, и тако, стопити са њима.
Зато, чим закуца јун на врата, пред мој 18-и рођендан, напуштам позориште, опраштам се од сцене. Полако али сигурно треба одлучити прави пут.

Осећам. А то је, ваљда, најважније.

Суза овога пута не може да се стрпи. Боље да се испразним, сутра ће ваљда бити.
Она несустрашива ја, са највећим осмехом, е па има и она страхове. Страхове да неће од себе начинити особу каквом жели. Страх да ће већ следећи корак бити погрешан. Страх од летења и рањивања крила.

А оно дете за којим ми беже очи по ходницима... нека остане само дете. А не неко "специјалан" за мене.
Притисак је јак, само остаје нада да ћу издржати.