Сутра је нови дан...

Знам.
Пуцали су шавови њене пепељасте хаљине,
У твојим стакленим очима.
Знам,
Завукао би поглед под њене рукаве,
И дубље.
Знам,
Суза би њена канула,
Радосница,
Када би јој признао да је твоја
Несаница.

Знам...
Са потока бисери ће се пролити,
Када се буду срели.
Знам.
Речи су понекад сувишне.
Тада ће се све сакрити
У скривеној рупи незаборава.

 

Пиљећи у звезде, као у његове морско-плаве очи, размишљала је о сусрету. То ти је, на неки начин, судар светова. Толико емоција у обичном додиру, дубоко је сакривено. И не мислећи, журила је да јој дани брже прођу. Гурала сате у фиоке, а када би се казаљке среле, баш кад поноћ откуца, ето, прешкрабала би још један дан на календару који је висио на зиду, и сам чекајући ту суботу.
Та зна се и сада, шором ће се пронети крик среће, увијен у тишину. Посрљаће она, у танкој мајчици, нек поприми његови мирис. И тако ће после мирисати на носталгију.
Све ће то, на крају крајева, прекрити рузмарин. Све ће то, посути сунчеви зраци. Све ће то, надгледати неко од горе.
Од свега ће остати пар успомена, уоквирених у раму са светлуцавим повезом.
Мило и драго дете, да л' његово, ил' њено, отвориће албум са сликама и упитати: "Ко је ово?"
Ако то буде њен насмејани син, рећиће му: "То је мама, када је била млада"
И присетиће се свега.
Ако пак, то буде његов плавооки дечак, он ће се насмејати и рећи: "То је једна тета."
И можда пожали што није она мајка.

И данас, као да све већ мирише на август. Среде и уторци једнако тешко вуку своје отекле ноге кроз недељу. Ал' ето, окрећу се две чигре и ишчекују лет. Онај који ће приближити њихова узрујана срца.
Оно прво "волим те", које још увек трепери у ваздуху, чекајући тренутак када ће се погледи укрстити. Када ће се сручити у његов загрљај и помислити: "За ово је вредело живети..."

13. децембра 2006. године, небо јој је украло сина. Туга јој је заробила срце и никако није могла да га оплаче, прежали, заборави. Кажу, када детету умре родитељ: оно постаје сироче; када супружник остане без брачног пара, он постаје удовац; али када родитељ остане без детета, шта он постаје?
После три године, установљен јој је рак дојке са којим се снажно борила, али у моментима туге говорила је: "Па и нека ме узме, идем код мог сина јединца, идем и код мог Маринка" Уздисала би.

                                                               ***
Позната лица свуда око мене. Мало је теже док мозак не прими информацију и тачан податак. Лица позната, али не могу да се сетим имена и да све повежем у глави. И улазе.
Ево га стриц чије су нас посете увек радовале највише. И када би требао да крене, сакривали би му ципеле, само да га још који сат, можда дан, задржимо.
Лепушкаста млада девојка, чије је срце одувек било осетљиво. Улази и плач ломи тишину. Привија ме у снажни загрљај. Одише љубављу и подсећа ме на детињство. Губимо се у причи. Наше котарке. Увек када би њих 4, деца две сестре, долазили из Београда код нас на распуст, био би то прави циркус. Деца из града једва чекају да уживају у безазлености и занимљивостима села. Тако смо једном преуредили котарку, сви се "преселили" тамо и планирамо да заспимо. Ја, како сам била знатно млађа од свих, трпела сам најгоре "муке" и увек су покушавали да свале своју кривицу на мене. Једне вечери, када се мрак већ спустио, упали мој брат фењер и поче прича. У тренутку непажње, упали се ћебе и то поче да гори!
Њихова бака беше строга жена. Сећам се да сам јој говорила: "Ти си шкорпија и у хороскопу и у животу", а она је то разумела као шалу.
"Иди ти до баке и тражи јој воде, а немој да кажеш да нам се упалило ово"
Идем ја, шта ћу, по задатку, кажем: "Баба, дај ми једну чашу воде, али морам да је пијем на котарци"
Као да се са једном чашом могла умирити она пометња горе.
Присећамо се наше козе Милке, која је на крају завршила на тацни, испечена. Сећамо се Лилике, моје куце која ме је одрасла. Присећамо се породичних окупљања, када би се цело двориште скупило а причи и весељу никад краја!

Ево баба тетке која је завршила медицину у Београду, познати лекар. Болест је и њу средила, преполовила се.
"Цела Црна Гора слуша о теби, него како. Слика и прилика твога оца." Почне, па се заплаче. Стегнем јој руку, захвалим се. "Па шта ти мислиш, таква интелигенција не може да се не хвали. Само ти завршавај школе, тата би твој био поносан да те види."
Сузе се скупљају у грлу, али не дам им да крену.

"Ти си она девојка из Београда?" Упита непознато лице човека.
"Не, ја сам средња унука преминуле." Одговарам уз благи осмех.
"Ти си? Боже, не бих те никада препознао, мада ето, татине очи... Па чуо сам ја о теби. Израсла си у праву лепотицу."


Перем судове, а тетка ће до мене.

"Мала моја, та нико те није препознао. Кажу преполовила си се, пролепшала. Хвале те. Сунце теткино" Говори, љуби ме у чело. "Ех, да је тата жив" и свима се губи глас.

Полу-сестра коју не видех 4 године. Њена хладноћа ми пробада срце. Није крв вода, залуд све приче. А када се сетим да смо заједно расле, делиле и најмање парче хлеба. Ето, ето где нас живот довуче.
Да родбину виђамо од сахране до сахране, да се вучемо кроз овај живот, он пролази великом брзином и тако... бол.

                                                            ***

Ето, жеља јој се испуњава. Напокон леже поред сина и тамо ће довека остати. Да се исприча, да му пренесе новости. Да му каже колико је патила у последњих 5 година.


Стојим на татином гробу и плачем. Сузе не могу да се зауставе. Чекала сам да се сви разиђу и да олакшам душу. Шта да му причам?
Све што сам урадила, због тебе је било. Ти си ме гурао напред, бодрио ме, рекао: "Настави! Издржи, хероју мој!" И јесам. Да може родбина са поносом да каже: "Његова ћерка је постигла то.. и то..."
За тебе, тата.
И све бих ја то вратила када би ми рекли: ево ти тата назад!

И сањам те понекад. Као да се ништа није променило...
На улазу у нашу кућу, сат је стао, тамо је већ годинама 5 до 6, а календар још увек показује јун 2008.
Тамо је време стало. Додирујем твоје књиге, рукописе, али узалуд. Очински додир нећу осетити док сам жива.

И пролази дан, враћам се назад. Прекривам огледало.
Нека заспе успомене. Бар на неко време...

3 године.
Гимназијалски дани, најлепши, промене које ће оставити траг на цео наш живот.
Учим да постанем човек. Износим своје глупости, склапам мисли, понекад напишем стих, причу, да испразним оно туге што се напуни на дну душе.
И обичан коментар ми улепша дан.
Гомила блогера се ушуњала у мој живот.
Данас испуњавам 3 године на овом блог сервису. Ко би рекао?
И на почетку бејах дете. Сад већ могу да кажем да сам девојчица :))
Нико не зна шта ме је навело овде. А као да је то битно.
Девојчица са сунцем у очима, осим што је оплеменила своју душу на блог код причалице, насмејала се, пратила њена путовања и добијала савете од сањарења, плакала на блогу унеједине, несанице, (ал' то онако кришом...) добила 3 блог маме, поред већ поменуте сањарења, ту су и каспер и мама Мира. Са Миром кисла у нашим Карловцима, само да бисмо се искрале на један сладолед. Уживала је у стиховима крилаанђела, степског вука.. Добила више блог сестрица са којима одржава контакт: Цицили, тужна и кати. Научила много од најстаријег блогера, Баладашевића - и свако његово свраћање на блог јој промени дан... Читала мистериозне постове које је генијално писао Шуки (који, онако узгред, страшно недостаје девојчици) заволела сам Балашевића уз прелепу Полууспаванку, која оде да тражи своју судбину... Добила новог пријатеља који је у стању да слуша моје приче до касно у ноћ: Сопран. Научила много из дивних Мандракових прича, АнаМ ми је увек исцртавала осмех на лицу.
Касније се ту појавила једна двојка која ми је невероватно драга: Гастро и Диди.
И шта још пожелети?
Хвала што сте пропратили моје успоне, падове, плач, хистерију, осмехе, гледали ме када сам била на врху али нисте ме заборављали ни када сам пала на дно.
Живот је леп, то сам схватила док сам читала разне постове, упознавала се са трагичним судбинама других.
Заволела сам свој живот овде- Пишући о њему, схватила сам да није монотон, научила сам да га живим.
Спознала сам себе, те данас знам шта желим. Добила самопоуздања и зато успевам, шта год покушам. :)
Једно велико хвала! Без вас, све ове речи биле би узалуд исписане, све моје мисли могле би да остану да леже на дну неке  фиоке, исто би било.
Желим да знате да су ово биле 3 специјалне године!

 

Утиснућу своју сузу,
јако,
нека се осуши
на крагни кошуљице.
Да не примети дечак из тебе
мој немир.
И почећу да трчим за сунцем
којe ме
тамо негде чека.
Ја сам своју слободу поклонила некоме.
Некоме ко ме воли.
И тако се,
бар на неко време,
одрекла свог испуњења.
Где сам ја?
Коме ћу припасти?
И ко је крив,
када се све у погрешно време деси.
Када ме се сви прекасно сете.
Тамо, иза облака,
стоји зрно мојих осмеха.
Да заборавимо на све,
па изнова да кренемо.
Шта кажеш на то?
Судбина нам пресеца путеве,
свако ће својим,
знам.

 

 

(фотографија - М.С. Брашов "Залазак сунца" или "Вера"...)

Дечко ком је посвећен овај пост, је нешто што се десило и променило моју концепцију о животу. Тек после њега, схватила сам да се све дешава са неким разлогом, добро утемељеним.
Сада, када ми кајање полако улази под кожу, много ми је лакше да само то мислим: да је све тако морало да буде и да ја нисам крива за оно што се десило после.

Ја сам така  увек била: у свему што  радим, давала сам се максималнно. Ако сам глумела у 2 представе у истом периоду, покушала сам да дам све од себе на обе стране. Шта онда рећи о Словаку? Већ помињаном момку. Кога ћу, ето, после неког времена помињати као "моје прве девојачке сузе", "мој првии отети осмех", "моје прво устезање". И свакако, "мој Словак". Најбољи друг у ког сам се заљубила. И ето, преко њега стигох до осталх Словака. Што би рекли: "Ко је к'о ти сад?"

Ако одузмем чињеницу да смо се у пролазу мимоишли, да смо седели један до другог у трамвају а нисмо имали појма да ћемо се једног дана заволети оно друго, и ако се запитам "Случајност?" Смем да дрзнем и гласно одговорим "не!"
Тамо негде, међу облацима, одавно је било записано ово. Да ћу му пружити руку у возу који је јурио до Букурешта и да ћу уз осмех додати: "Причали су ми о теби."
Сећам се туге у његовим очима. Пресекла ме је одмах.
Наше дружење у Букурешту, а касније и у Паризу, сретно се наставило и месецима касније, када смо се вратили својим кућама.
Душу сам давала за ноћна филозофирања са њим. Да прогутам још мало његове интелигенције, да чујем, да осетим... А ја... ја сам у своје конверзације увек уводила и његовог најбољег друга. Била сам заљубљена, ваљда се опрашта? И откуд сам тада знала, да он осећа нешто?

Под прекривачем његовог осмеха, скривало се мало туге, намењене мени. Мало жалости, што се нисмо раније срели и што није он био тај који ће освојити моје срце.
И волео ме је достојанствено. Никада ништа није затражио. Било му је довољно да понекад причамо. Дивио се мени, говорећи како сам вредна и борбена.
Није признавао да га боли када причам о другим мушкарцима. Само је прогнозирао да ћу његовог најбољег друга преболети.

У априлу ме је гледао како се смејем. Можете ли да замислите када је неко загледан у једну тачку. Размишља о нечему, али је тешко протумачити о чему је реч.
Моја објективност би ту била беспотребна, али су ми други рекли.
"Ма јеси ли ти видела, будалице, како је он тебе гледао? Изгубио се у твојим очима."
Стидљиво бих подигла поглед а он би тада свој спуштао.
Желела сам да причамо, али нисмо. Али смо у џеповима својих панталона чврсто стезали Париз који ће нас заувек повезивати.

Болно ми је када се сетим да сам некоме украла осмех. А хиљаду пута касније сам помислила да смо једно за друго.
И са истином је увек тако: када је сазнате, почињете да враћате све моменте уназад и да склапате слагалицу.

Честитао ми је на освојеној награди и на десетци. Плакало ми се. Загрлила сам га снажно и тај загрљај је питао: "зашто нисмо пробали?"
Једног дана сам у пошти затекла бели коверат са читко исписаним именом. Била сам прва којој је послао слику и сонет по завршетку гимназије.
И ронила сам сузе.

Са њим, ето, ништа није било површно. Све је одмах било предубоко. Заљубила сам се. У новог Словака. Његови односи са најбољим другом су се изненада покварили и мислим да сам једина која зна прави разлог за то. Желим да одтугујем све то. Да помирим ноћ и дан и да престанем да плачем сваки пут када се сетим њега.

Он одлази у Братиславу на факултет. Понеће са собом књигу коју сам му поклонила и можда ме се никада више не сети. А ја ћу, уроњена у блесаво перје тмурних облака, мислити да сам кретен јер сам га изгубила.
Јер смо заједно могли да будемо целина. Да рушимо куле које су нам препречавале путеве.
И чујем једну мелодију, која призива сузе.

И сећам се једне књиге, професорка ми је рекла: "Подсећа ме на тебе"
И чим сам прочитала наслов сетила сам се њега. Касније ју је и Уна помињала.
А мени се плакало.

П.С. После неких немилих догађаја из мог живота, сузе су пресушиле. Плакала сам 2-3 пута годишње и то обично онда када ми понестане снаге и ствари не иду својим током. Овај дечко је успео да ме расплаче опет. Зашто нисмо раније признали једно другом?
Ко зна шта нам судбина спрема.

Кажу да те тај први пољубац обележи, да га памтиш после дуго. Не питам се више да ли је био прави, уверена сам да јесте. Сањарења ме ја научила да верујем да се све дешава са разлогом и то је моја лозинка.
Али, шта се дешава ако дечко са којим си имала први пољубац потпуно излуди за тобом?

Знала сам да му се допадам, али никада нисам ни сумњала да ће се неко тако јако заљубити у мени, да ће ми припадати и да ћу, ако будем пожелела, моћи да радим са њим шта год хоћу.
У љубави је увек тако: један воли мање, барем на почетку.
Код нас је тако: ја, романтична, не знам како да изаберем речи. Да устакнем и кажем шта осећам. Или не осећам. Он је тај који нас одржава.

"И-и-и, не знам како да то све смирим у себи. Да се све сталожи, да схватим шта мислим / осећам же.."
Прекида ме : "Љубави, ја те разумем. Чекаћу док не схватиш.. док не прође одређено време, док се не смириш. Само буди ту. Мислим да бих полудео ако би сада и ти отишла."

Ћутање је понекад неизоставно. Понекад се ћутањем каже много више. И док сам му тако ћутала о томе како сам срећна уз њега, он ми је говорио најлепше речи.


"И небо је ноћас тако звездано... добро, мало ме нервирају ове звезде, ај сад искрено. Гледам их и покушавам.. не, не, глупо је. Ништа не покушавам." Прича ми о универзумима, о нама, о ноћи која штипа рамена.
"А реци ми, шта си замислио?" Смешим се.
"Немој да се смејеш. Замислио сам твој лик на небу... од звезда направљен.. Али гледааај, звезде не стоје добро и... ВОЛИМ ТЕ."
Блокажа. Тотално понестајање смисла онога што следи она да каже. Тако се то дешава, ваљда, када први пут чујеш, осећај искреност у гласу тог момка. Ваљда би пољубац све то најбоље решио, али она решава да уздахне само.

"Ја... треба ми још времена. Мене мало убија ова даљина."
"Разумем, драга, разумем да ти треба времена. Само, ја сам сигуран. Знам шта желим, уверен сам у оно што осећам."
Срце јој је пуно. Звездице, ватромети и музика из филмова - да простите, то је тотална глупост поред онога што она осећа када јој он прича. Јер, на крају крајева, она спознаје шта значи делити на једнаке делове слободу.

"Не, не, ма нисам могао. Била је ноћ, скоро поноћ, а требао сам да се вратим кући. И где ћу да идем тако касно до куће? Али боље да сам спавао у неком јарку него тамо. Тамо је била једна девојка и сама помисао да ћу да будем у просторији са неком женском особом - а да то ниси ти, тера ме да се осећам блесаво. Као да сам те већ преварио." Слеже неку тужну фацу.

"Веруј ми, могао си да останеш да преспаваш. То није превара, ниси ишао код ње, ишао си послом. И..."
"Не! Ја нисам могао. Мислио сам на тебе и... (уздише) нисам могао. Никада не бих могао да те преварим."
"Ја бих можда и могла да пређем преко преваре, евентуално ако би ми ти то рекао, а не да чујем од других."
"Е ја не верујем да бих могао. И зато је моја реченица увек била и остаће: Не чини другима, оно што не желиш да они теби чине."

"Ја сам, уствари, све ово сањала до сада, али нисам себи смела да признам. Нисам могла да признам себи ни то да се... да се мој сан остварује. Хоћу да ме загрлиш."

Речи јесу моје играчке. Цакле ми се углави као они шарени стаклићи калеидоскопа и... сваки пут ми друга слика у очима кад зажмурим, али... постоје у нама неке непреводиве дубине, постоје у нама неке ствари, непреводиве у речи.

 

Спавала је мирно на његовом рамену и када је видела да већ свиће, почела је да купи своје ситнице по соби, не осврћући се.
Пиљио је у њу, у њене беле бутине које су се пресијавале на плавчастој светлости која је допирала споља. Гутао је њене пуне усне, и све то непомично, желећи је јако. Осећао је да губи ту зеленооку, али није желео да то призна. Осећао је да му измиче, али се правио да га не боли. Али оно прожимање изнутра када би затварала врата за собом, било је неописиво снажно. Седео је на кревету, није могао ни да трепће, бојао се да је не изгуби из видокруга.
Спаковала је своје ствари на брзину и рекла:
"Било ми је лепо." Али тек онако, у пролазу. Као да је љубав обавеза.
Климнуо је главом, јер речи би само испрљале оно величанствено осећање које поносно шета црвеним тепихом његове душе. Куд сме и да помисли да претвори те мисли о њој, у обичне речи. Речи које ће проћи кроз уста свих сељака.
"Хоћеш ли навраћати скоро?" Једва је успео да прозбори.
Насмешила се, узимајући торбу, а коса јој се играла око усана.
"Не знам, пробаћу." Рекла је искрено и без сувише емоција.
Имао је снаге да је задржи уз њега. Од сад, па на даље. Али му је страх ломио груди. Знао је да неће остати.
Друго му ништа није преостало, до да стане уз прозор који је имао поглед на стару липу.
Да гледа како се вољено биће губи. И да од почетка зна да она одлази другом човеку. Оном официјалном, који је одувек био на првом плану.
Да се осећа понижено и испуњено у исти трен. Он седа на трем прозора, који је већ почео да труне, а фарба са њега да се скида. Шта је оно што види кроз прозор?
Једно враголасто девојче које му се ушуњало у живот, оставило за собом неизбрисив траг.
"Ти си такав романтик, да са тобом и испијање обичне кафе постаје специјално." Смејала би се она.
"Оно што говорим, изазиваш ти, тако да си сама кривац. Уосталом, мислим да су моје руке сигурније од кад си ти почела да се увијаш око њих."
Размишљао би он о њој. Стално би му се вртела по глави. Била је тако невина... као нежна голубица, која ће се сада отопити у његовим длановима. Али само у посебним моментима.
Њен темперамент је био ватрен, подсећао је на лавицу. Која се бори за своје место на планети.
Која је његова? Питао би се често.
И због те љубави, која је тињала негде дубоко у њему, сваки пут би дозволио да га понизи до те мере, да дође код њега, затражи нешто, а он јој да све. Једноставно да буде други. Други у свему.

Тишина је већ прекрила сваки кутак њене собе. Тешки и тихи уздаси се отимају, као што се папагај отима да да излети из кавеза.
Не можеш заробити дивљину.
Не можеш уздахе задржати у себи, кад су тако сигурни за своје порекло. Не, не припадају ту.
Душа би да јој одпутује, до његових дланова. Да пређе ноктима преко њих, а на његовом лицу да се оцрта осмех.
Као неки магични прах, просипају се жеље из џепова зеленооке.
Она зна да је на правом путу. Само.. Само кад би могла да угуши те уздахе што вриште у њој.
Али Месец је стално ту. Прати је, као што сенка прати Петра Пана. Не да јој мира. Не може да побегне од њега. Чак и када покушава да трчи, Месец је прати.
Плаче јој се.
"Када ми је била потребна твоја светлост, зашто си се скривао иза огранка мојих снова?
Срећна сам, чујеш ли? Са или  без тебе мој живот иде даље."
Када је нашао његову Срећну звезду, девојчица је патила.
Тако је то са Месецом. Када пронађе своју срећу, заборавља на девојчицу.
И копала је она, у потрази за груменом своје среће. Пронашла је.
Сада би он да се присети оних прича када он засија јако.
"Будалице, та времена су прошла. Ја сад имам други Месец. Овога пута је стварно мој.
А и ти си пронашао другу девојчицу. Не можеш да имаш две.
"Хоћеш ли ме заборавити?" Питао је месец, са тугом у очима.
"Неке туге се никад не преболе. Нећу те заборавити. Обележио си ме. И заувек ћеш остати онај мој... Али сам кренула другим путем и ја са њега не скрећем."
"Девојчице, битно је да си ти срећна."

Био сам у близини твоје тетке. Тамо где ме све подсећа на тебе. Видео сам један пар. Држе се за руке. Колико сам желео да то будемо ми... И сад, ето, стављам крин у воду. А то би требало ти да радиш. Надам се да ћу и тај дан дочекати.

Кад јој носталгија попраши очи, она се сећа.
Држе се за руке, и у једном тренутку угледају кола у којима ће се ускоро возити млада.

Тако ћемо и ми једног дана.
Мислим да си ти већ далеко стигао...
Не далеко, него брзо.

"Одакле толико романтизма у њему? Па ја сам смешна поред њега." И ако се питате како је одговарала на његове искрене и благе речи, открићу вам тајну. Ћутала је, смешила се.
А у очима се препознавала нека нова искрица која је означавала нешто специјално.
Неизречено.

Покушава да је пољуби, али она измиче главу. Покушава опет, али она опет измиче главу. Несигурна је. Не зна шта осећа. Биће то њен први пољубац.
Он јој хвата лице и усне им се спајају.
Паника. Да ли се сналази?
1001 питање. Нема одговора.
Али тада, неки давно одсањани сан почиње да буде стварност.
Узима њену руку, стављаје на његово срце и каже:
"Због тебе куца овако брзо"
Држе се за руке, губе се у мраку и све прераста у бајку. Спуштају се на клупу поред фонтане и гледају децу како се прскају водом. Њен поглед лута, негде далеко, он чека да јој ухвати поглед и љуби је.
Она више не жели да престане.
Стеже јој руку, грли је и шапуће: не желим да те пустим да одеш.
Она спушта главу на његово раме. Тако је сигурна...

                                                                  ***

Парк. На средини округла тераса. Светла је обасјавају. Узима је за руку и води је на средину терасе. Нема људи. Њих двоје сами, љуби јој руку и моли је за плес. Она се смеши. Мислила је да је ова врста одавно измурла. Биле су пријатне те шетње, стојање на мосту. Он је стеже око струка, као да се боји да је не изгуби.
"Сањам ли? Ако да, немој да ме будиш"
"Ако паднеш сад у воду, пробудићеш се. Ако нестанем, знај да си све ово сањао."
"Смем да ти откријем једну тајну? Од децембра, од оног дана када сам те први пут видео, очарала си ме. И зато сам те избегавао. Знао сам да ћу да се заљубим. Изгледа да избегавање није пуно помогло. Заљубио сам се."
Она ћути. Воли да га слуша. Пролази руком преко његовог лица.
Љуби јој врат.
"Шта ти се допало код мене?" Пита га, жели да чује.
"То што си тако интелигентна... Знаш све о свему."
"Али то ниси видео одмах"
"Али сам одмах видео како се смејеш, како помераш руке, како сијаш."
Она спушта поглед.
Шетају, бере јој ружу из грма који је стојао на сред улице.
Док се спуштају низ улицу, главним путем, одједном се зауставља и љуби је.
"Јеси ли нормалан! Прегазиће нас нешто." Она се смеје.
"Неће. Ја те чувам." Уздише.
"Знаш... ја верујем да ће да буде гадно сад кад се раставимо. И ја не тражим од тебе да ме чекаш. Пуштам те да живиш живот, да имаш нормалне везе, да..."
"Ја желим нормалну везу са тобом. И хоћу да те чекам."
Онда се ближи њеном уху и шапуће јој:
"Тебе вреди чекати и 20 година."
Она снима сваку његову реч.
И тамо, када су возови јурили низ шине, стојали су на пасарели и клекнуо је пред њом.
"Хвала ти! Хвала ти што си ми пружила шансу. Обећавам ти да те нећу пустити да патиш"
"Ја више не могу да патим." Одговара она, хладно и изгубљено.
"Одвео бих те кући."
"Немој ни да помишљаш да ћу ти ја дати оно о чему ти сањаш."
"О чему сањам?"
"Знаш ти добро..."
"Знам. Одвео бих те кући, ставио бих ти прстен на руку и узео те за жену. Ниједна није као ти."

Напокон, снови су беспотребни. Довољно је вртење филма у глави, изнова и изнова...
Јава више вреди. Сада схватам оно што ми је домаћица лепо рекла: Када будеш имала своју причу, биће лепша од осталих, само зато што ће бити твоја.
И ето, дошло је време да се моја бајка обистини :)

 

Када нам ј било 15-16 година, заљубила сам се и само њега видела. У другима сам тражила његове врлине, писала му песме, сањала...
Тада сам добијала најлепше речи, које ми до сад, нико осим њега, није подарио.
И данас се сетим тих реченица, хвала Богу остаће записане, да их се сетим када ме носталгија обавије.
Договорили смо се да ћемо, када напунимо 18,  заједно да путујемо у Москву- то је био наш сан.
Односи су се охладили, ваљда је даљина учинила своје.
На свој 18., сетила сам се нашег договора,  а знала сам да се то никада неће остварити.
Јавља се он, каже путује у Москву. Па добро, и то је нешто. Бар се жеља на пола остварила.
А ја сам за свој рођендан добила књигу својих песама. Да, већина је њему посвећена.
Иронија судбине?

И понекад, када је месец пун, стегнем чврсто ноге и гледам кроз прозор. Ноћ се спушта, као што се спуштају моје успомене на њега. Слећу ми на длан и смешим се.
Како заборавити та два зелена ока, која су ме излудела оног лета?
Како да га се не сетим када поменем осећања? Он ми је помогао да одрастем у љубави. Завртео ме као чигру и причао. И вртела сам се, тако, слушајући приче једне дивне, чисте душе, која је пролазила кроз пакао.
И поред свега, остао је тако добар. Због тога, заслужује живот из бајке. Ја му то из свег срца желим!

 

Ближи се крај једне незапочете приче. Изнова морам да претурам по називу "растанци".
Светлуцава прашина ми прља очи, каже: "Ти не знаш да се растајеш"
У мојој глави, одвија се филм. Он клизи низ улицу, маше ми и нестаје.
Ја, онако јака - каквом ме сви замишљају, подигнуте главе гледам у дно улице.
"Биће он добро", гутам кнедлу.
И онда долазе сва она питања, почевши од: "Да ли ће ме заборавити?"
Били су то магични моменти у двоје.
Његова мистериозност будила је лепотицу из мене.
Претворио ме је у девојчицу са грам више самопоуздања.
Свиђало ми се то што ме је сматрао интелигентном. Био је увек ту...
Слушао ме.
А како је само тешко слушати некога...
Ближи се крај. А ја почињем да осећам. Дала бих све да се вратим у Париз и тада се заљубим у њега. Било би идеално. Покушали бисмо, до сада би се можда десиле разне ствари.
Он зна да каже тако, тако лепе ствари...
Он одлази... волела бих да га зауставим. А зашто? кренуо је у бољи живот.
Хоће ли ме се сетити?
Ја ћу заувек памтити дуге конверзације по сунчаном Паризу. Шетње уз Сену... приче до касно у ноћ кад год сам имала потребу... и његова интелигенција... Није ли то савршенство? То се мора заслужити.

Пљушти киша. Она јури за њим, говорећи:
"Павле! А шта сам могла да урадим? Нисам могла да оставим све само да бих теби пружила то задовољство. Као да сам знала да ће те то тако обрадовати."
"Шта ће ме обрадовати, причај ми behappy, више не могу да поднесем ову мистериозност, не могу да разумем недовршене мисли. Гледај, сабери се. Реци ми шта имаш, па да се растајемо."
Глас јој се мења. Из Очајног, прераста у Тужни.
"Немој да говориш тако. Да смо били паметнији, можда бих те пратила. Ја само мрзим растанке. А растанак са тобом ће болети, кидаће се нешто у мени, веруј ми."
Окреће се ка њој, стиска јој руке:
"А зашто ме никада ниси питала шта ја желим? Зашто ти то није прошло кроз главу? Мислила си само на себе. А ја сам, behappy, ја сам желео само да стегнем твоју руку, да је чврсто у својој држим и да идемо заједно. Реци ми да сам много тражио и ја скидам капу. Одустајем."
Она је на ивици суза.
"Ја сам се заљубила у тебе. Али никада нисам помислила да ћемо бити заједно јер сам знала да те не заслужујем. И овако сам те намучила својим горким причама. Знаш... можда сам се бојала да те не изгубим. Мени је ово било доста."

Стиска јој образе, узима је у наручје, љуби је и жели да то потраје цео живот.