Сутра је нови дан...

Кажу да те тај први пољубац обележи, да га памтиш после дуго. Не питам се више да ли је био прави, уверена сам да јесте. Сањарења ме ја научила да верујем да се све дешава са разлогом и то је моја лозинка.
Али, шта се дешава ако дечко са којим си имала први пољубац потпуно излуди за тобом?

Знала сам да му се допадам, али никада нисам ни сумњала да ће се неко тако јако заљубити у мени, да ће ми припадати и да ћу, ако будем пожелела, моћи да радим са њим шта год хоћу.
У љубави је увек тако: један воли мање, барем на почетку.
Код нас је тако: ја, романтична, не знам како да изаберем речи. Да устакнем и кажем шта осећам. Или не осећам. Он је тај који нас одржава.

"И-и-и, не знам како да то све смирим у себи. Да се све сталожи, да схватим шта мислим / осећам же.."
Прекида ме : "Љубави, ја те разумем. Чекаћу док не схватиш.. док не прође одређено време, док се не смириш. Само буди ту. Мислим да бих полудео ако би сада и ти отишла."

Ћутање је понекад неизоставно. Понекад се ћутањем каже много више. И док сам му тако ћутала о томе како сам срећна уз њега, он ми је говорио најлепше речи.


"И небо је ноћас тако звездано... добро, мало ме нервирају ове звезде, ај сад искрено. Гледам их и покушавам.. не, не, глупо је. Ништа не покушавам." Прича ми о универзумима, о нама, о ноћи која штипа рамена.
"А реци ми, шта си замислио?" Смешим се.
"Немој да се смејеш. Замислио сам твој лик на небу... од звезда направљен.. Али гледааај, звезде не стоје добро и... ВОЛИМ ТЕ."
Блокажа. Тотално понестајање смисла онога што следи она да каже. Тако се то дешава, ваљда, када први пут чујеш, осећај искреност у гласу тог момка. Ваљда би пољубац све то најбоље решио, али она решава да уздахне само.

"Ја... треба ми још времена. Мене мало убија ова даљина."
"Разумем, драга, разумем да ти треба времена. Само, ја сам сигуран. Знам шта желим, уверен сам у оно што осећам."
Срце јој је пуно. Звездице, ватромети и музика из филмова - да простите, то је тотална глупост поред онога што она осећа када јој он прича. Јер, на крају крајева, она спознаје шта значи делити на једнаке делове слободу.

"Не, не, ма нисам могао. Била је ноћ, скоро поноћ, а требао сам да се вратим кући. И где ћу да идем тако касно до куће? Али боље да сам спавао у неком јарку него тамо. Тамо је била једна девојка и сама помисао да ћу да будем у просторији са неком женском особом - а да то ниси ти, тера ме да се осећам блесаво. Као да сам те већ преварио." Слеже неку тужну фацу.

"Веруј ми, могао си да останеш да преспаваш. То није превара, ниси ишао код ње, ишао си послом. И..."
"Не! Ја нисам могао. Мислио сам на тебе и... (уздише) нисам могао. Никада не бих могао да те преварим."
"Ја бих можда и могла да пређем преко преваре, евентуално ако би ми ти то рекао, а не да чујем од других."
"Е ја не верујем да бих могао. И зато је моја реченица увек била и остаће: Не чини другима, оно што не желиш да они теби чине."

"Ја сам, уствари, све ово сањала до сада, али нисам себи смела да признам. Нисам могла да признам себи ни то да се... да се мој сан остварује. Хоћу да ме загрлиш."

Речи јесу моје играчке. Цакле ми се углави као они шарени стаклићи калеидоскопа и... сваки пут ми друга слика у очима кад зажмурим, али... постоје у нама неке непреводиве дубине, постоје у нама неке ствари, непреводиве у речи.