Сутра је нови дан...

Дечко ком је посвећен овај пост, је нешто што се десило и променило моју концепцију о животу. Тек после њега, схватила сам да се све дешава са неким разлогом, добро утемељеним.
Сада, када ми кајање полако улази под кожу, много ми је лакше да само то мислим: да је све тако морало да буде и да ја нисам крива за оно што се десило после.

Ја сам така  увек била: у свему што  радим, давала сам се максималнно. Ако сам глумела у 2 представе у истом периоду, покушала сам да дам све од себе на обе стране. Шта онда рећи о Словаку? Већ помињаном момку. Кога ћу, ето, после неког времена помињати као "моје прве девојачке сузе", "мој првии отети осмех", "моје прво устезање". И свакако, "мој Словак". Најбољи друг у ког сам се заљубила. И ето, преко њега стигох до осталх Словака. Што би рекли: "Ко је к'о ти сад?"

Ако одузмем чињеницу да смо се у пролазу мимоишли, да смо седели један до другог у трамвају а нисмо имали појма да ћемо се једног дана заволети оно друго, и ако се запитам "Случајност?" Смем да дрзнем и гласно одговорим "не!"
Тамо негде, међу облацима, одавно је било записано ово. Да ћу му пружити руку у возу који је јурио до Букурешта и да ћу уз осмех додати: "Причали су ми о теби."
Сећам се туге у његовим очима. Пресекла ме је одмах.
Наше дружење у Букурешту, а касније и у Паризу, сретно се наставило и месецима касније, када смо се вратили својим кућама.
Душу сам давала за ноћна филозофирања са њим. Да прогутам још мало његове интелигенције, да чујем, да осетим... А ја... ја сам у своје конверзације увек уводила и његовог најбољег друга. Била сам заљубљена, ваљда се опрашта? И откуд сам тада знала, да он осећа нешто?

Под прекривачем његовог осмеха, скривало се мало туге, намењене мени. Мало жалости, што се нисмо раније срели и што није он био тај који ће освојити моје срце.
И волео ме је достојанствено. Никада ништа није затражио. Било му је довољно да понекад причамо. Дивио се мени, говорећи како сам вредна и борбена.
Није признавао да га боли када причам о другим мушкарцима. Само је прогнозирао да ћу његовог најбољег друга преболети.

У априлу ме је гледао како се смејем. Можете ли да замислите када је неко загледан у једну тачку. Размишља о нечему, али је тешко протумачити о чему је реч.
Моја објективност би ту била беспотребна, али су ми други рекли.
"Ма јеси ли ти видела, будалице, како је он тебе гледао? Изгубио се у твојим очима."
Стидљиво бих подигла поглед а он би тада свој спуштао.
Желела сам да причамо, али нисмо. Али смо у џеповима својих панталона чврсто стезали Париз који ће нас заувек повезивати.

Болно ми је када се сетим да сам некоме украла осмех. А хиљаду пута касније сам помислила да смо једно за друго.
И са истином је увек тако: када је сазнате, почињете да враћате све моменте уназад и да склапате слагалицу.

Честитао ми је на освојеној награди и на десетци. Плакало ми се. Загрлила сам га снажно и тај загрљај је питао: "зашто нисмо пробали?"
Једног дана сам у пошти затекла бели коверат са читко исписаним именом. Била сам прва којој је послао слику и сонет по завршетку гимназије.
И ронила сам сузе.

Са њим, ето, ништа није било површно. Све је одмах било предубоко. Заљубила сам се. У новог Словака. Његови односи са најбољим другом су се изненада покварили и мислим да сам једина која зна прави разлог за то. Желим да одтугујем све то. Да помирим ноћ и дан и да престанем да плачем сваки пут када се сетим њега.

Он одлази у Братиславу на факултет. Понеће са собом књигу коју сам му поклонила и можда ме се никада више не сети. А ја ћу, уроњена у блесаво перје тмурних облака, мислити да сам кретен јер сам га изгубила.
Јер смо заједно могли да будемо целина. Да рушимо куле које су нам препречавале путеве.
И чујем једну мелодију, која призива сузе.

И сећам се једне књиге, професорка ми је рекла: "Подсећа ме на тебе"
И чим сам прочитала наслов сетила сам се њега. Касније ју је и Уна помињала.
А мени се плакало.

П.С. После неких немилих догађаја из мог живота, сузе су пресушиле. Плакала сам 2-3 пута годишње и то обично онда када ми понестане снаге и ствари не иду својим током. Овај дечко је успео да ме расплаче опет. Зашто нисмо раније признали једно другом?
Ко зна шта нам судбина спрема.