Делићи сећања
Аутор behappy | 1 ÐÑ, 2011- Спавала је мирно на његовом рамену и када је видела да већ свиће, почела је да купи своје ситнице по соби, не осврћући се.
Пиљио је у њу, у њене беле бутине које су се пресијавале на плавчастој светлости која је допирала споља. Гутао је њене пуне усне, и све то непомично, желећи је јако. Осећао је да губи ту зеленооку, али није желео да то призна. Осећао је да му измиче, али се правио да га не боли. Али оно прожимање изнутра када би затварала врата за собом, било је неописиво снажно. Седео је на кревету, није могао ни да трепће, бојао се да је не изгуби из видокруга.
Спаковала је своје ствари на брзину и рекла:
"Било ми је лепо." Али тек онако, у пролазу. Као да је љубав обавеза.
Климнуо је главом, јер речи би само испрљале оно величанствено осећање које поносно шета црвеним тепихом његове душе. Куд сме и да помисли да претвори те мисли о њој, у обичне речи. Речи које ће проћи кроз уста свих сељака.
"Хоћеш ли навраћати скоро?" Једва је успео да прозбори.
Насмешила се, узимајући торбу, а коса јој се играла око усана.
"Не знам, пробаћу." Рекла је искрено и без сувише емоција.
Имао је снаге да је задржи уз њега. Од сад, па на даље. Али му је страх ломио груди. Знао је да неће остати.
Друго му ништа није преостало, до да стане уз прозор који је имао поглед на стару липу.
Да гледа како се вољено биће губи. И да од почетка зна да она одлази другом човеку. Оном официјалном, који је одувек био на првом плану.
Да се осећа понижено и испуњено у исти трен. Он седа на трем прозора, који је већ почео да труне, а фарба са њега да се скида. Шта је оно што види кроз прозор?
Једно враголасто девојче које му се ушуњало у живот, оставило за собом неизбрисив траг.
"Ти си такав романтик, да са тобом и испијање обичне кафе постаје специјално." Смејала би се она.
"Оно што говорим, изазиваш ти, тако да си сама кривац. Уосталом, мислим да су моје руке сигурније од кад си ти почела да се увијаш око њих."
Размишљао би он о њој. Стално би му се вртела по глави. Била је тако невина... као нежна голубица, која ће се сада отопити у његовим длановима. Али само у посебним моментима.
Њен темперамент је био ватрен, подсећао је на лавицу. Која се бори за своје место на планети.
Која је његова? Питао би се често.
И због те љубави, која је тињала негде дубоко у њему, сваки пут би дозволио да га понизи до те мере, да дође код њега, затражи нешто, а он јој да све. Једноставно да буде други. Други у свему.
:*
Аутор suky 01 ÐÑ 2011, 23:57:)