Сећање на нас...
Аутор behappy | 15 ÐÑ, 2011Када нам ј било 15-16 година, заљубила сам се и само њега видела. У другима сам тражила његове врлине, писала му песме, сањала...
Тада сам добијала најлепше речи, које ми до сад, нико осим њега, није подарио.
И данас се сетим тих реченица, хвала Богу остаће записане, да их се сетим када ме носталгија обавије.
Договорили смо се да ћемо, када напунимо 18, заједно да путујемо у Москву- то је био наш сан.
Односи су се охладили, ваљда је даљина учинила своје.
На свој 18., сетила сам се нашег договора, а знала сам да се то никада неће остварити.
Јавља се он, каже путује у Москву. Па добро, и то је нешто. Бар се жеља на пола остварила.
А ја сам за свој рођендан добила књигу својих песама. Да, већина је њему посвећена.
Иронија судбине?
Како заборавити та два зелена ока, која су ме излудела оног лета?
Како да га се не сетим када поменем осећања? Он ми је помогао да одрастем у љубави. Завртео ме као чигру и причао. И вртела сам се, тако, слушајући приче једне дивне, чисте душе, која је пролазила кроз пакао.
И поред свега, остао је тако добар. Због тога, заслужује живот из бајке. Ја му то из свег срца желим!
On neka živi u bajci na jednoj strani, ti ćeš na drugoj, ali uvek imate svoj Pariz, kao u "Kazablanci."
Аутор sanjarenja56 15 ÐÑ 2011, 17:06