Сутра је нови дан...

Покушава да је пољуби, али она измиче главу. Покушава опет, али она опет измиче главу. Несигурна је. Не зна шта осећа. Биће то њен први пољубац.
Он јој хвата лице и усне им се спајају.
Паника. Да ли се сналази?
1001 питање. Нема одговора.
Али тада, неки давно одсањани сан почиње да буде стварност.
Узима њену руку, стављаје на његово срце и каже:
"Због тебе куца овако брзо"
Држе се за руке, губе се у мраку и све прераста у бајку. Спуштају се на клупу поред фонтане и гледају децу како се прскају водом. Њен поглед лута, негде далеко, он чека да јој ухвати поглед и љуби је.
Она више не жели да престане.
Стеже јој руку, грли је и шапуће: не желим да те пустим да одеш.
Она спушта главу на његово раме. Тако је сигурна...

                                                                  ***

Парк. На средини округла тераса. Светла је обасјавају. Узима је за руку и води је на средину терасе. Нема људи. Њих двоје сами, љуби јој руку и моли је за плес. Она се смеши. Мислила је да је ова врста одавно измурла. Биле су пријатне те шетње, стојање на мосту. Он је стеже око струка, као да се боји да је не изгуби.
"Сањам ли? Ако да, немој да ме будиш"
"Ако паднеш сад у воду, пробудићеш се. Ако нестанем, знај да си све ово сањао."
"Смем да ти откријем једну тајну? Од децембра, од оног дана када сам те први пут видео, очарала си ме. И зато сам те избегавао. Знао сам да ћу да се заљубим. Изгледа да избегавање није пуно помогло. Заљубио сам се."
Она ћути. Воли да га слуша. Пролази руком преко његовог лица.
Љуби јој врат.
"Шта ти се допало код мене?" Пита га, жели да чује.
"То што си тако интелигентна... Знаш све о свему."
"Али то ниси видео одмах"
"Али сам одмах видео како се смејеш, како помераш руке, како сијаш."
Она спушта поглед.
Шетају, бере јој ружу из грма који је стојао на сред улице.
Док се спуштају низ улицу, главним путем, одједном се зауставља и љуби је.
"Јеси ли нормалан! Прегазиће нас нешто." Она се смеје.
"Неће. Ја те чувам." Уздише.
"Знаш... ја верујем да ће да буде гадно сад кад се раставимо. И ја не тражим од тебе да ме чекаш. Пуштам те да живиш живот, да имаш нормалне везе, да..."
"Ја желим нормалну везу са тобом. И хоћу да те чекам."
Онда се ближи њеном уху и шапуће јој:
"Тебе вреди чекати и 20 година."
Она снима сваку његову реч.
И тамо, када су возови јурили низ шине, стојали су на пасарели и клекнуо је пред њом.
"Хвала ти! Хвала ти што си ми пружила шансу. Обећавам ти да те нећу пустити да патиш"
"Ја више не могу да патим." Одговара она, хладно и изгубљено.
"Одвео бих те кући."
"Немој ни да помишљаш да ћу ти ја дати оно о чему ти сањаш."
"О чему сањам?"
"Знаш ти добро..."
"Знам. Одвео бих те кући, ставио бих ти прстен на руку и узео те за жену. Ниједна није као ти."

Напокон, снови су беспотребни. Довољно је вртење филма у глави, изнова и изнова...
Јава више вреди. Сада схватам оно што ми је домаћица лепо рекла: Када будеш имала своју причу, биће лепша од осталих, само зато што ће бити твоја.
И ето, дошло је време да се моја бајка обистини :)