Сутра је нови дан...

13. децембра 2006. године, небо јој је украло сина. Туга јој је заробила срце и никако није могла да га оплаче, прежали, заборави. Кажу, када детету умре родитељ: оно постаје сироче; када супружник остане без брачног пара, он постаје удовац; али када родитељ остане без детета, шта он постаје?
После три године, установљен јој је рак дојке са којим се снажно борила, али у моментима туге говорила је: "Па и нека ме узме, идем код мог сина јединца, идем и код мог Маринка" Уздисала би.

                                                               ***
Позната лица свуда око мене. Мало је теже док мозак не прими информацију и тачан податак. Лица позната, али не могу да се сетим имена и да све повежем у глави. И улазе.
Ево га стриц чије су нас посете увек радовале највише. И када би требао да крене, сакривали би му ципеле, само да га још који сат, можда дан, задржимо.
Лепушкаста млада девојка, чије је срце одувек било осетљиво. Улази и плач ломи тишину. Привија ме у снажни загрљај. Одише љубављу и подсећа ме на детињство. Губимо се у причи. Наше котарке. Увек када би њих 4, деца две сестре, долазили из Београда код нас на распуст, био би то прави циркус. Деца из града једва чекају да уживају у безазлености и занимљивостима села. Тако смо једном преуредили котарку, сви се "преселили" тамо и планирамо да заспимо. Ја, како сам била знатно млађа од свих, трпела сам најгоре "муке" и увек су покушавали да свале своју кривицу на мене. Једне вечери, када се мрак већ спустио, упали мој брат фењер и поче прича. У тренутку непажње, упали се ћебе и то поче да гори!
Њихова бака беше строга жена. Сећам се да сам јој говорила: "Ти си шкорпија и у хороскопу и у животу", а она је то разумела као шалу.
"Иди ти до баке и тражи јој воде, а немој да кажеш да нам се упалило ово"
Идем ја, шта ћу, по задатку, кажем: "Баба, дај ми једну чашу воде, али морам да је пијем на котарци"
Као да се са једном чашом могла умирити она пометња горе.
Присећамо се наше козе Милке, која је на крају завршила на тацни, испечена. Сећамо се Лилике, моје куце која ме је одрасла. Присећамо се породичних окупљања, када би се цело двориште скупило а причи и весељу никад краја!

Ево баба тетке која је завршила медицину у Београду, познати лекар. Болест је и њу средила, преполовила се.
"Цела Црна Гора слуша о теби, него како. Слика и прилика твога оца." Почне, па се заплаче. Стегнем јој руку, захвалим се. "Па шта ти мислиш, таква интелигенција не може да се не хвали. Само ти завршавај школе, тата би твој био поносан да те види."
Сузе се скупљају у грлу, али не дам им да крену.

"Ти си она девојка из Београда?" Упита непознато лице човека.
"Не, ја сам средња унука преминуле." Одговарам уз благи осмех.
"Ти си? Боже, не бих те никада препознао, мада ето, татине очи... Па чуо сам ја о теби. Израсла си у праву лепотицу."


Перем судове, а тетка ће до мене.

"Мала моја, та нико те није препознао. Кажу преполовила си се, пролепшала. Хвале те. Сунце теткино" Говори, љуби ме у чело. "Ех, да је тата жив" и свима се губи глас.

Полу-сестра коју не видех 4 године. Њена хладноћа ми пробада срце. Није крв вода, залуд све приче. А када се сетим да смо заједно расле, делиле и најмање парче хлеба. Ето, ето где нас живот довуче.
Да родбину виђамо од сахране до сахране, да се вучемо кроз овај живот, он пролази великом брзином и тако... бол.

                                                            ***

Ето, жеља јој се испуњава. Напокон леже поред сина и тамо ће довека остати. Да се исприча, да му пренесе новости. Да му каже колико је патила у последњих 5 година.


Стојим на татином гробу и плачем. Сузе не могу да се зауставе. Чекала сам да се сви разиђу и да олакшам душу. Шта да му причам?
Све што сам урадила, због тебе је било. Ти си ме гурао напред, бодрио ме, рекао: "Настави! Издржи, хероју мој!" И јесам. Да може родбина са поносом да каже: "Његова ћерка је постигла то.. и то..."
За тебе, тата.
И све бих ја то вратила када би ми рекли: ево ти тата назад!

И сањам те понекад. Као да се ништа није променило...
На улазу у нашу кућу, сат је стао, тамо је већ годинама 5 до 6, а календар још увек показује јун 2008.
Тамо је време стало. Додирујем твоје књиге, рукописе, али узалуд. Очински додир нећу осетити док сам жива.

И пролази дан, враћам се назад. Прекривам огледало.
Нека заспе успомене. Бар на неко време...