Сети ме се
Аутор behappy | 8 ÐÑ, 2011- Ближи се крај једне незапочете приче. Изнова морам да претурам по називу "растанци".
Светлуцава прашина ми прља очи, каже: "Ти не знаш да се растајеш"
У мојој глави, одвија се филм. Он клизи низ улицу, маше ми и нестаје.
Ја, онако јака - каквом ме сви замишљају, подигнуте главе гледам у дно улице.
"Биће он добро", гутам кнедлу.
И онда долазе сва она питања, почевши од: "Да ли ће ме заборавити?"
Били су то магични моменти у двоје.
Његова мистериозност будила је лепотицу из мене.
Претворио ме је у девојчицу са грам више самопоуздања.
Свиђало ми се то што ме је сматрао интелигентном. Био је увек ту...
Слушао ме.
А како је само тешко слушати некога...
Ближи се крај. А ја почињем да осећам. Дала бих све да се вратим у Париз и тада се заљубим у њега. Било би идеално. Покушали бисмо, до сада би се можда десиле разне ствари.
Он зна да каже тако, тако лепе ствари...
Он одлази... волела бих да га зауставим. А зашто? кренуо је у бољи живот.
Хоће ли ме се сетити?
Ја ћу заувек памтити дуге конверзације по сунчаном Паризу. Шетње уз Сену... приче до касно у ноћ кад год сам имала потребу... и његова интелигенција... Није ли то савршенство? То се мора заслужити.
Ni ja ne znam da se rastajem... A sve se nesto mislim da ne znam ni da zapocinjem nove price... Lepo je ovo sto si napisala, jako lepo.
Аутор marinamil 08 ÐÑ 2011, 21:15Pozdrav