Девојчица и Месец
Аутор behappy | 23 ÐÑ, 2011- Тишина је већ прекрила сваки кутак њене собе. Тешки и тихи уздаси се отимају, као што се папагај отима да да излети из кавеза.
Не можеш заробити дивљину.
Не можеш уздахе задржати у себи, кад су тако сигурни за своје порекло. Не, не припадају ту.
Душа би да јој одпутује, до његових дланова. Да пређе ноктима преко њих, а на његовом лицу да се оцрта осмех.
Као неки магични прах, просипају се жеље из џепова зеленооке.
Она зна да је на правом путу. Само.. Само кад би могла да угуши те уздахе што вриште у њој.
Али Месец је стално ту. Прати је, као што сенка прати Петра Пана. Не да јој мира. Не може да побегне од њега. Чак и када покушава да трчи, Месец је прати.
Плаче јој се.
"Када ми је била потребна твоја светлост, зашто си се скривао иза огранка мојих снова?
Срећна сам, чујеш ли? Са или без тебе мој живот иде даље."
Када је нашао његову Срећну звезду, девојчица је патила.
Тако је то са Месецом. Када пронађе своју срећу, заборавља на девојчицу.
И копала је она, у потрази за груменом своје среће. Пронашла је.
Сада би он да се присети оних прича када он засија јако.
"Будалице, та времена су прошла. Ја сад имам други Месец. Овога пута је стварно мој.
А и ти си пронашао другу девојчицу. Не можеш да имаш две.
"Хоћеш ли ме заборавити?" Питао је месец, са тугом у очима.
"Неке туге се никад не преболе. Нећу те заборавити. Обележио си ме. И заувек ћеш остати онај мој... Али сам кренула другим путем и ја са њега не скрећем."
"Девојчице, битно је да си ти срећна."
Devojcice, bitno je da si ti srecna:)
Аутор casper 23 ÐÑ 2011, 13:08