Ти.

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2011
"Ових дана не знам шта ми је чинити, да ли да ти се по ко зна који пут јавим прва или наставим да ћутим.
Да ли су сви ови снови одраз мојих необузданих мисли?
Iли су осећања од оног дана још увек постојана у теби.
 Могу ли да се надам? Боже, чему да се надам?
 Знам, разумем, наше путеве раздвојене што су се случајно укрстили.
Срели смо се, погледали, заволели ... 
Затим ћутање, мук, твој долазак, поглед у очи ....
 Да, све је истина, ништа нисмо уобразили.
Постојимо, тако смо стварни, ти тамо, ја овамо, стварна су наша осећања,
а опет не пише наше сутра нигде ни на једној мапи. 
Твој долазак и одлазак у истом дану, загрљаји и пољупци, и то је све .... 
Боже, као деца.
Душе чисте, а мисли нам исте ....
Одлазим са сузама у очима, гледаш ме без речи...
Као да се сада поново дешава говорим ти :
"Боже, како сада осећам неку празнину не могу ти описати, али не брини бићу ја добро, а бићеш и ти ". Пружам ти руку само као познанику.
Кажем: " Видимо се ", одлазим, са болом у Души.
Сузама у очима. Остао си да седиш, без речи, нем, одсечен од мене као ја од тебе.
 Ћутаћу , нећу звати, нећу ти писати, остављам те да на миру...
 да наставиш свој живот који си започео.
Само, ако случајно свратиш овде и видиш опет изнова да ова осећања не умиру,
 не нестају,
 ти си део мене, осећам те, осећам .. .."

Позајмила сам текст, нисам га сама писала, али ме дефинише.

И тако се једна млада девојка заљубила, кад не пита ни време ни место "Да ли је погодно".
 

Савршена жена

Аутор behappy | 6 ÐÐ, 2011

Студенти почеше да запиткују свог професора:

"Ви сте тако мудри и искрени. Сви вас поштују, желе да вас опонашају и да вас следе.
Али ипак, све нас јако занима једна ствар, зашто се још увек нисте оженили?
Професор, затечен овим питањем, у почетку се снебивао, али убрзо поче да се отвара и да прича:

"Видите, ја сам увек тражио Савршену Жену! И у том тражењу, пропутовао сам много земаља.
 Једном сам волио једну прелепу девојку. Била је невјероватно, невјероватно лијепа. 
Ниједан мушкарац није могао да одоли њеној лепоти.
 Али нажалост, њена душа није имала такву лепоту, па смо се након извјесног временаи разишли. 
После тога сам срео још једну младу девојку. Она је била и лепа и паметна и образована.
Али 
нажалост, карактери су нам били потпуно различити и морали смо да прекинемо нашу везу.


Видио сам од тада много предивних жена, али ја сам још увек трагао за оном својом Савршеном. "

"И шта се десило, зар нисте никада срели такву?

"Јесам. Срео сам је! Једнога дана појавила се баш таква: Савршена Жена - паметна, лепа,
 очаравајућа,продуховљена, елегантна, добра ...

 простим речима: само савршенство! "

"И тада сте се оженили?!" - Одушевљено и нестрпљиво углас упиташе студенти.

"Не! На моје велико разочарење, испоставило се да она тражи САВРШЕНОГ МУШКАРЦА!!! "

 

 

 

Извор: интернет 

Тишина

Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2011

Још један дан је угашен. 
Још један у низу када нисам могла да не мослим на њега. 
Опет сам пожелела да га видим. Да стојимо дуго загледани : ја у његове, он у моје очи.
Можда бих га питала: "Смем ли да будем твоја? Данас и заувек."
А можда бих ћутала, уплашено, уздрхтало... 

 


"Ја осећам да долазиш, јер киша одмах престане и улице донесу осмех који добро знам..."

 

 

У ниском лету 2

Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2011

Зажмуриш и осећаш да се налазиш блокиран у тунелу. Излаза нема, никаквог светла. Сам си. Али онај сан који чуваш сакривен у утроби узвикује ти, као из сенке "Бори се." Покушаваш да кренеш, не осврћући се и не жалећи за јучерашњим даном који се угасио. 

Тешко је али знаш да ћеш издржати. Имаш ли избора? Онда долази сећање које те оборава на земљу. Тресак.
Прелепа риђокоса. Румунка. Због несташице избегла у Италију, каже "у потрази за бољим". Са неким смешним Италијанским акцентом.  
"А документи, млада дамо?" Труди се полицајац да буде љубазан, али такозвана "млада дама" је кршилац закона, а то је против њега. Он се бори за правду. Дама. Да ли се може тако назвати? Кратка мини сукња и мрежасте чарапе. Рашчупана коса и јак црвени руж. Али он зна да није оно што изгледа. Једноставно препознаје то у њеним зеленим, бистрим очима које певају о невиности и срећи. Живот је није мазио, терао ју је да поклекне. 
Води је у станицу, где ће прележати неколико дана. И замрзеће тог Ђованија, који ју је "увалио у све ово". Као да није сама изабрала то. Заборављајући да је она била та коме је дошла идеја о бегу "преко". Данима касније, Ђовани не може да избаци Румунку из главе. Нешто му је урадила. пореметила га је.
И док је испијао чај пред спавање, прошетала му је мислила идеја да се врати у станицу и покупи је.
Снаћиће се већ некако. Жели да јој помогне.

                                                                      ***

Весна је плакала на прозору собе. Изгубила је бебу. Шок.  Киша је пљуштала, као да је небо туговало за њеним болом. Ненад је трчећим кораком ушао у собу и пригрлио је. "Ми ћемо моћи ово да прегрмимо. Зато што смо заједно у овоме. Да? Ти си моја звезда водиља, не смеш да посустанеш. Колико год да било тешко. обећаваш?"  
Весна клима главом. Њена кратка црна коса се пресијава у прозорском стаклу. Киша све јаче пада, а он је све јаче стеже у свој загрљај. На први поглед, сви би пре рекли да је боксер, а не песник. И док су га обични пролазници замишљали како се туче са јаким мушкарцима, Ненад је писао о најкрхкијим осећањима, имајући Весну као симбол Божанства, инспирације.
"Ви уметници сте најчуднија сорта". Уздисала је Весна, не могавши да се отараси свог Војвођанског акцента. Потицала је из богате Банатске породице. И како би један тата, лала, могао да поднесе да му се ћерка јединица уда за Београђана? Делује незамисливо. Зато је напустила факултет психологије и кренула ка својој срећи. Јер, то је есенца живота, борити се за своју срећу, не питајући за цену.
А срећа је сакривена по најчуднијим ћошковима света. Али је има и вреди се за њу борити.
А тај сусрет, Ненада и Весна, деловао је магично. Вејао је први снег те зиме, оштри ветар је секао кожу. Као да се универзум зауставио на њиховом пољупцу. Сунце је залазило, а Дунав је био лепши него икад - украшен зимом.

                                                                      ***
Ђовани пружа Силвији комад ђеврека. Са осмехом прихвата и пита: "Зашто си ово урадио? ниси морао да ми помогнеш. Ја сам само обична проститука која је кренула у свој бег за новцем."
Ставља свој прст на њене усне: "Никада више немој тако да ословиш себе. Ти си жена. Прелепа жена, која је добила Благослов да једног дана постане мајка. Да свом детету остави у аманет зелене очи осветљене сунцем. Ти умеш да волиш." 
Гледала га је, помало уплашено, помало раздражено. Овај странац није као остали. Види је у другом светлу, онако како ни сама себе више не може да замисли. Решава да се упусти у ову игру. "Полицајац је, може ми помоћи." помишљала је. И није јој ни на крај памети било да ће се једног дана, у истог тог странца, неизлечиво заљубити.

                                                                    ***

Авион. Ненад стеже Веснину руку: "Не бој се, драга." Понављао је већ сто први пут. "Биће све у реду". Убеђивао је и њу и себе.
Иако му груди дрхте, има лош предосећај, али му не пада на памет да јој то призна. Волео ју је погледом, миловао је њене црне очи које су биле пуне туге. Она је заспала, а он ју је тада највише волео: окупана невиношћу, тешко је дисала. Била је тако мила. Ненаду пођоше сузе: како је само могуђе поседовати сву ту лепоту. Цео свет сакривен у једној особи. Његова највреднија медаља из свих досадашњих борби кроз живот. Извајана од најлепших осећања, саткана од најмекше свиле, била је његова и није могао ни да замисли свој живот без ње.

Он вади папир и оловку и посвећује јој још једну песму.

                                                               

Мушкост

Аутор behappy | 3 ÐÐ, 2011
Сва она места о којима смо заједно сањали, сада су празна.
И цео овај свет, некако је бесмислен.
Наше теорије о томе: зашто се рађамо, зашто трпимо, зашто смо стављени на разна искушења и зашто издржавамо?
Сваки нови дан се лењо вуче кроз живот. Једноставно је: чека на нас.
Проучавање људи. Гестова. Осмеха. Обрва.
Све има свој смисао, ништа није без разлога.
Замислите онда: један дечко је дуго, дуго загледан у једну девојку. Када она то схвати, погледаће га. И он ће скренути, истог момента, поглед. Брзином светлости.
Страх, помало срама. Је л'? ухваћен је на "делу".
И док је гледа, тако несавршену, али у мислима његову, размишља како му је далека и недостижна.
И она све више о њему размишља. Повезује га са идеалношћу, што већ није добро. Помишља да му посвети који стих, ради захвалности што јој је помогао у остварењима.
Тужна је. Није јој ни пришао тих  7 дана. Само неких невиних погледа беше. И сви су то приметили, осим ње.
Пола године касније: његов најбољи друг. 
(тврди се да треба пријатеље тражити сличне себи, а сродна душа да ти буде чиста супротност-ради допуњавања).
Рођендан, он ми прича о његовом првом пољупцу, о девојци у коју се тада заљубио и још увек не може и не жеи да је заборави. Она је ту.
Погледи његови су упрти у њу, снима је, са неком тугом у очима. Али када би се она приближила, тако би добро глумио. Хладноћа, одбојност, као да ништа не осећа.
Касније је признавао да му је тако лакше, иако је чезнуо да јој каже шта осећа.
После дуге "анализе", питам се да ли је и његов друг примењавао исту тактику?
Та мушкост ће им једном доћи главе, озбиљно.

Децембар

Аутор behappy | 2 ÐÐ, 2011

У неку руку, Божић је најсрећнији дан у години, за мене.
А како је тежак период прошао, пуно посла, све је то прошлост. 
Шта може боље да угоди збуњеној глави и смрзнутом носићу?
Шоља топле чоколаде, шта би друго! :)
Ко је за?

 

 

Границе

Аутор behappy | 1 ÐÐ, 2011
Са овом речју се асоцира много ствари. И не, овог пута не размишљам о државним границама, нити о границама глупости...
Мислим о границама наше психе, наших могућности. Колико далеко можемо да одемо? Колико можемо да постигнемо и да ли сами себи постављамо те границе?
У реду, схватили смо да је живот суров, то је реалност.
Ако додамо по мало ведрих боја и ситнице нам измаме осмех, онда је то пун погодак. Срећа којој треба тежити.
Остварење. Како стићи до њега? Колико можемо да поднесемо? 
Решавањем једне ствари, почињемо да додајемо све више. И више нисмо "онај који може" него се претварамо у "оног који увек успева".
Каже се да успех није дестинација, већ путовање.
И у том возу, седиш сам. И коферу ти је нешто зелено - креативност, нешто црвено - поверење у сопствене снаге, и нешто плаво - интелигенција.
Мислите ли да нешто фали? Без мало среће, нема успеха.
Нећу да заборавим да ми је професорка латинског рекла да је 12 срећан број. Тачка у којој се дотичу Север (4), Исток (4), Запад (4) и Југ (4) = 12.
Али шта се дешава са онима који нису рођени 12 и са онима који не верују у ово?
Без мало среће, пут у возу постаје досадан. 
Докле може да иде наша психичка снага? колико информација може да поднесе.
Да разуме људе, чак иако не проговори са њима. Да препозна сигнале које нам шаљу.
Колико језика можеш да знаш? Књига да прочиташ? Држава да обиђеш, а да сваког дана надограђујеш себе. Да учиш. 
Нема граница, верујем у то.
И то је она слобода коју волим. Оно што ме тера да идем у нови дан: да научим још нешто. А култивисано знање, ваља и са другима делити.

Понекад, из чиста мира и без најеве...

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2011

Добро.
Или можда не.
"Па јеси ли ти нормалан, човече, годину дана си чекао да ми кажеш ово?!" Дерем се
"Пази, година и по" Одговара, чини се уз благи осмех.
"Море бежи бре, знаш како ми лупа срце?!"

А причао је о мојим слутњама, надањима, као и страховима.
И цела прича коју сам замислила, претворила у свој неодсањани сан, доказала се истинитом.
Дечко ког сам упознала у Паризу, Словаков најбољи пријатељ (Читај причу: Некад тишина зна препасти џина, кад испусти крик; једна од оних која вам се одиста допала) гајио је у себи осећања која су се родила у њему још у том граду љубави, светлости, најлепших осећања.
"Када сте се вратили из Париза, срели смо се у кафићу, позвао сам их обојицу на сок, знаш, био ми је рођендан... и на моје питање о Паризу, стално ми је помињао твоје име. Још увек те тада нисам познавао, али сам те индиректно упознао у његовим причама. Интелигента, препаметна, фина, културна, талентована - тако те је увек описао. И са магичним осмехом. Ништа из Париза није могао да помене, а да не стигне до тебе. Чак сам почео и да се шалим на његов рачун "Шта је, није ваљда та девојка била лепша од целог Париза!" Смешио се... али чим је Словак стигао, променио је тему и више те није помињао те вечери. Касније ми је причао како одржавате контакт, како имаш идеје које њему не стоје ни на крај памети. Знаш, увек се дивио теби и томе како си брзо научила румунски и све то... само... видело се како је патио када помињеш Словака. Некад су били најбољи другови, знао је да је тамо виша"
"Али нисам имала појма... да сам само знала да га то уништава, можда бих раније схватила да је он за мене. Не његов друг. И да је Словак био само спона која је требала да ме повеже са њим. Да је он делић мог сна."
"Е па не знам, али знам да те је и касније често помињао у нашим конверзацијама. Причао ми је ваше шале, али увек је било носталгије, горке меланхолије у његовом гласу када је изговарао твоје име. Али је било велико, ипак. Када је сазнао да желиш да идеш на ону екскурзију заједно са Словаком, понудио је своје место."
Занемела сам. Мислио је на мене. Стално је мислио. Хтео је да ми помогне, а ја сам му говорила о својим љубавним неуспесима са његовим другом. најбољим.
"и... и...?"
"И онда си ти дошла, тамо смо се ми упознали. Зато сам ти рекао да сам од почетка знао да си паметна. Од њега, уствари. И када смо се вратили, била си прво питање које ми је поставио."
"Само тако? "Милана?" је питао?"
"Да. "Милана". Словак? Мислио је да се десило нешто"
"Знаш да ме је звао тог дана када се појавио на фејсу Словаков статус везе, у мају? Звао ме је да ми саопшти."
"Да, знам. и тог дана је био посебно срећан. То смо сви приметили. Значи да је чувао све то у себи док није видео да су ти сва врата са Словаком затворена..."
"И када су се заиста затворила, он оде у Братиславу..." Уздахнула сам. Издахнула. Тужно је.
"Е па зато, ако старно решиш да дођеш и да ти средим нешто око посла у Братислави, немој да му кажеш. Само се појави испред његових врата и... реци му да си се преселила. Мислим да ћеш бити савршена жена за њега"
"Кад би било све тако лако. Зашто ми тек сада ово причаш, човече?! Знао си да ми је значио. Да ми значи"
"Зато што сам обећао да ћу да ћутим. А и чекао сам да заборавиш оног нашег."
"Ма иди бре... убијаш ме. Али хвала ти, свакако"

И ето, док сам ја мислила о неким плавим очима, мене су чувала два зелена. Један посебан дечко, чије ме је писмо расплакало и слика стоји на "паноу инспирације". Даје ми снагу. Дечко који је издржао, онај који се снашао. Који ме је подржао. И ето, он је и данас ту, док су неки, којима сам "јако значила" нестали: Ето зашто речи понекад не значе ништа. Ето зашто су јако битни наши разговори, телефонски, који су трајали сатима. И ето зашто је његов најбољи друг рекао "ти си једина коју је волео".
Ето.

 

 

Божићна магија

Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2011

Те године за Божић, добила сам највреднији поклон.
Добила сам љубав, ону филмску, о којој сам од малена сањала. Добила сам њега.
Као свака несташна девојчица, желела сам да тестирам његова обећања, како бих се уверила у љубав коју је обећавао.
Пола године касније, догодио се мој први пољубац о ком сам толико сањала. 
Био је нежан, чувао ме као мало воде на длану. Клекнуо је испред мене како би ми захвалио за све дивне тренутке...
Месецима касније, његове плаве очи виделе су само једну девојку - мене.
Нећу заборавити моменат када је мојој сестри рекао: "Све бих ја дао, да поново буде моја."
Не знам да ли је зима крива, или нешто друго. Обухвати ме носталгија и враћам се првој љубави.
И буде ми жао, јер нисам знала да га волим.
Покајем се мало, због мог слепила. Имала сам уз себе оно о чему су друге само сањале. Али је моје срце било "обећано" тамо неком Словаку...

Ускоро ће Божић. Загрлићу га пријатељски и знам, кроз главу ће ми проћи сећање на нас.
И на дечка који је умео да воли.
Да, био је то леп Божићни поклон. И још један доказ да се чуда догађају, онима који верују..

. 

 

 

На врховима прстију

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2011

На врховима прстију,
гледам у већину.
Па док стојим усправно
у том плавом кругу,
чекајући смело, да разбијеш тишину,
сањала сам срећу. Тебе и нашу дугу.

 На врховима прстију,
гледах у празнину, 
снег је вејао као оне ноћи
када си признао да мрзиш даљину 
и да желиш у наручје ми доћи.

На врховима прстију,
приближих ти се нежно. 
Јер значиш ми доста, није до мене.
Да л' је то тужно? знам да је неизбежно,
зато ти пружам своје руке, данас. За заувек.
На врховима прстију... 
 

Нежност

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2011
Нешто што не сме проћи незапажено.
Дует оца и ћеркице. Нешто где би се и камено срце отопило. Пуно нежности шћућурено у неколико минута снимка.
 
После постигнуте популарности, снимили су још неколико снимака.

 
Мене су освојили! А вас?
 
 

Не одустајте, никада!

Аутор behappy | 14 ÐÐ, 2011
 
 

Још једна шокантна прича 2

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2011
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Када си сигуран да је оно што се управо дешава твоја стварност, испуњење сна, ни на крај памети ти не стоји питање: "Колико ће трајати?" Ти идеш даље, настављаш да ходаш сигурно, желећи, надајући се још више. Не смеш испустити из шака твоје чудо, не смеш изгубити шансу, због завидних људи...

"Реци ми само, ко ти је то рекао?!" Питала сам, трудећи се свом снагом да задржим сузе у себи, да их не пустим да се проспу. Али, у том тренутку се појавила наша другарица ту, па смо се правили како је све у реду, одглумели смо то добро. Ето, можда ме је и тој вештини баш он научио.
Те вечери, прошетала сам до куће, шест километара, полако.Рекапитулирајући изговорене речи, осећајући изнова ону стару бол. пред крај, нисам могла да уздржим сузе. Размазала се маскара. А кога брига. Искрено, не сећам се како сам те вечери стигла кући. Кроз сузе сам му исписала поруку са извињењем. "А пре свега се надам да знаш какву улогу играш у мом животу."
Звала сам најбољу другарицу (а и шта бих) и плакала минутима...
Ближио се мој рођендан. Био је то један од најгорих рођендана, у једном смислу, а уједно и један од најбољих, у неком другом.
Изгубила сам најбољу другарицу и њега. И на шта се сводио мој свет?
Не знам... огромна рупа. Црна. Која те призива и сваки погрешан корак, могао би да значи- заувек!
На мој 17. рођендан, позвао ме је да изађем да га сачекам јер долази. Моја цветна хаљиница је била немирна на ветру, а душа је треперила од страха.
"Опрештно је"-изговорио је скоро нејасно, тек кроз зубе и гласно додао: "Срећан ти рођендан". Примио ме је у свој загрљај и стегнуо јако.
Дани су пролазили лењо, а у мој живот је већ јасно укорачао Словак. Када смо ишли да гледамо снимак са премијере наше представе, шћућурио се уз мене и упитао: "А шта ти ради онај твој?"
"Био је дан после мог рођендан у Темишвару. Због мене..."
"И? шта сад? мислиш да ће да те жени одмах?"
Верујем у оно што је и доказано: када се конопац покида, иако га вежемо, чвор остаје. Тако је и на нашим односима био везан један огромни чвор, који је представљао зидину. Од блиских пријатеља, спали смо на познанике.
Патила сам много због тог његовог поноса који није желео да погази једно време. Желела сам га назад, био ми је потребан...
Глумили смо у истој прдстави. Имала сам партнера и у представи сам била смртно заљубљена у њега. На једној од проба, партнер није био присутан те га је Он заменио. Све те обичне речи, поред Њега су некако постале специјалније. Посебна чудеса која нисам могла тек тако да испустим из уста. Чак иако је прошло много проба... много ће воде још протећи Бегејом, док ја себи објасним зашто сам се тако изгубила те вечери.
Гледала га у очи и у једном се упитала: глумим ли сада или...?
После представе у Будимпешти, пришао ми је и искрено честитао: "Без тебе, све ово не би имало смисла".
Обрадује те таква реченица, чак иако ти је упути потпуни странац. Али када то чујеш од особе која ти је некада била важна, од неког за кога мислиш да је половина која те савршено добуњује и ко је уз то најталентованији глумац ког познајеш, онда та замисао добија на својој вредности.
Почетком октобра ове године, седели смо заједно на дугочасовном путу. Почео је да се отвара, да прича више о својој приватности, која је једно време била загонетна за мене.
"Желим да побегнем! И једног дана ћу се одселити, видећеш. Само да завршим медицину" Рекао је.
"И онда можеш да ме узмеш за жену, да ти помогнем око кућних послова." Насмејали смо се обоје.
Те вечери сам схватила да ме толико уздиже интелектуално, да почињем да осећам да сам важнија особа.
На 18-ом рођендану моје најбоље другарице, после поноћи, торте и шампањца, после мог разочарења у Словака, туге у очима... сасвим случајно сам се нашла на столици између Словака и њега. 
"Хајде, сад је твоја прилика да ме упознаш са њим. Да видим, шта је то тако посебно у њему, шта си ти видела..." Инсистирао је. Иако сам на почетку била непоколебљива, на крају сам одустала и упознала их.
Чим је изговорио своје име, Словак је упитао:
"Ти си тај њен фамозни брат од тетке ? "
"Ма, то само она замишља, ми смо другови, нема родбинских односа."
Почела сам да се смејем и оставила их саме. Али не задуго. Одједном се појавио и шапнуо ми: " Е, стварно не знам зашто је овај тако посебан".
Био је то тежак период. Поред школе, која је у овим моментима веома важна. Последња година и прелом између два света... А поред школе и гомила, заиста гомила, других активности. И још као бонус, Словак ког треба избацити из главе а и из живота. Трудила сам се свим снагама, али још нисам сасвим успела.
Пријала ми је његова лепа реч, присуство...
Па се, некако, све почело мењати, једне вечери... у позоришту. Гледали смо његовог оца како глуми. После представе, питао ме је да ли желим да ме одвезе кући својим новим колима. Иако је идеја била подоста добра, нисам прихватила. Уз изговор да ћу кући са мојима.
"Па ти не желиш да провериш моје изванредне возачке способности?" нашалио се. Па да, не би он био он, да нема толико самопоуздања. Договорили смо се да ћемо другом приликом прославити његов успех.
И те вечери, присећајући се поруке коју сам му послала за рођендан, присећајући се његовог дрхтавог гласа када ме је позвао да ми захвали за све, прошло ми је нешто кроз главу. Нешто у шта сам почела да постајем толико сигурна... Јер кажу, жена осети. Не знам да ли је превише рано за такве осећаје, али некако, знам да су прави. Рекла сам мами: "Ја ћу се једног дана удати за њега".
И у тој реченици није било ни мало сарказма, ироније нити неслане шале. Стварно сам у то почела да верујем.

Још једна шокантна прича :)

Аутор behappy | 11 ÐÐ, 2011

Некада давно, чуда су се заиста догађала. Али као што све (у овој земљи) пропада, пропала су и та чуда. Свако време има своје бреме. Све оставља последице. Тако да, ако смо и престали да верујемо у чуда, могли смо да их изазовемо, када нешто јако пожелимо. Једно од чуда био је и остаће он.
 Упознали смо се на почетку прве године гимназије. И уместо да се понашам према њему нормално, као према било ком вршњаку, ја сам стекла неко поштовање према њему.
Укључивањем у свет глуме, била сам му ближе. Иако нисмо били исто одељење, постајали смо све приснији један са другим. Пријало ми је његово присуство, његова духовитост коју још увек нисам открила у другим мушкарцима, његова мушкост, јак карактер. Прави лав, као што је и у хороскопу. Глумили смо у неколико представа, практично сваки дан нам је пролазио у присуству оног другог. И онда, сасвим несвесно, схватила сам да је он она моја прека потреба. Да имам уз себе неког ко је јачи од мене, неког ко ме разуме и неког толико интелигентног.
 Наша је прича била једноставна. Када је он био ту, нико ми више није био потребан. Имала сам све уз себе. Свог давно одсањаног мушкарца. А пред светом смо били скоро странци.
  Културан, паметан, интерсантан. Сан сваке мајке.
  Имао је једног најбољег пријатеља и брата. Они су били његов свет, они којима је све говорио. И тако, када бих са њим причала, ни сама нисам знала, да ли сада говоримо саркастично или озбиљно. Једини мушкарац који је поред мене био доминантан.
  Са мајком сам у изванредним односима. Она зна о људима који долазе и одлазе из мог живота. Њега није лепо дочекала: "Драга моја, па ви сте род!"
Биле су то речи које су сломиле моје срце, на неки начин. Зашто стављати барикаде на нешто толико специјално, можда непоновљиво?
  Касније ми је баба причала да су ипак удаљене те родбинске линије. "Али крв је крв!" Говори ми увек. Уз назнаку: "Немој, љуби те баба, да направиш неку глупост."
   Рекла сам му то, рекао је да су глупости.
   Никада ме није пољубио. Једном смо се, у Карловцима, држали за руке. И то је био најинтимнији моменат. Као да је дотицао само моје срце.
    Касније се појавио Словак, а њега сам одгурнула у страну. Иако, сваки пут када бих га срела, сетила бих се потенцијалних "нас". Временом се све више приближавао оном савршенству о ком сам сањала. Показао је, иако вероватно несвесно, дозу љубоморе прека Словаку.
    После једног неспоразума и моје импулсивности, посвађали смо се. Патила сам јако због тог губитка. Као печат у сећању, остаће ми урезана она ноћ. Када ме је ухвтио за руку и рекао: "Од тебе ово нисам очекивао. Ја сам имао 2 особе које сам пустио у свој живот. Сада мислим да ми је жао што сам ти пружио прилику да будеш трећа."
                                                                             

 

                                                                                      Наставиће се....

Најлепше чудо света, скупи се уз мене и ћути.

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2011
"Због његовог погледа тужног у ноћи, због обећања да ће ми доћи, чекам га ја"
П.С. "Волим те. Ето. А небо је у пролеће плаво као нешто чега се никад сетити нећу."