Сутра је нови дан...

Студенти почеше да запиткују свог професора:

"Ви сте тако мудри и искрени. Сви вас поштују, желе да вас опонашају и да вас следе.
Али ипак, све нас јако занима једна ствар, зашто се још увек нисте оженили?
Професор, затечен овим питањем, у почетку се снебивао, али убрзо поче да се отвара и да прича:

"Видите, ја сам увек тражио Савршену Жену! И у том тражењу, пропутовао сам много земаља.
 Једном сам волио једну прелепу девојку. Била је невјероватно, невјероватно лијепа. 
Ниједан мушкарац није могао да одоли њеној лепоти.
 Али нажалост, њена душа није имала такву лепоту, па смо се након извјесног временаи разишли. 
После тога сам срео још једну младу девојку. Она је била и лепа и паметна и образована.
Али нажалост, карактери су нам били потпуно различити и морали смо да прекинемо нашу везу.

Видио сам од тада много предивних жена, али ја сам још увек трагао за оном својом Савршеном. "

"И шта се десило, зар нисте никада срели такву?

"Јесам. Срео сам је! Једнога дана појавила се баш таква: Савршена Жена - паметна, лепа,
 очаравајућа,продуховљена, елегантна, добра ...

 простим речима: само савршенство! "

"И тада сте се оженили?!" - Одушевљено и нестрпљиво углас упиташе студенти.

"Не! На моје велико разочарење, испоставило се да она тражи САВРШЕНОГ МУШКАРЦА!!! "

 

 

 

Извор: интернет 

Још један дан је угашен. 
Још један у низу када нисам могла да не мослим на њега. 
Опет сам пожелела да га видим. Да стојимо дуго загледани : ја у његове, он у моје очи.
Можда бих га питала: "Смем ли да будем твоја? Данас и заувек."
А можда бих ћутала, уплашено, уздрхтало... 

 

"Ја осећам да долазиш, јер киша одмах престане и улице донесу осмех који добро знам..."

 

 

Зажмуриш и осећаш да се налазиш блокиран у тунелу. Излаза нема, никаквог светла. Сам си. Али онај сан који чуваш сакривен у утроби узвикује ти, као из сенке "Бори се." Покушаваш да кренеш, не осврћући се и не жалећи за јучерашњим даном који се угасио. 

Тешко је али знаш да ћеш издржати. Имаш ли избора? Онда долази сећање које те оборава на земљу. Тресак.
Прелепа риђокоса. Румунка. Због несташице избегла у Италију, каже "у потрази за бољим". Са неким смешним Италијанским акцентом.  
"А документи, млада дамо?" Труди се полицајац да буде љубазан, али такозвана "млада дама" је кршилац закона, а то је против њега. Он се бори за правду. Дама. Да ли се може тако назвати? Кратка мини сукња и мрежасте чарапе. Рашчупана коса и јак црвени руж. Али он зна да није оно што изгледа. Једноставно препознаје то у њеним зеленим, бистрим очима које певају о невиности и срећи. Живот је није мазио, терао ју је да поклекне. 
Води је у станицу, где ће прележати неколико дана. И замрзеће тог Ђованија, који ју је "увалио у све ово". Као да није сама изабрала то. Заборављајући да је она била та коме је дошла идеја о бегу "преко". Данима касније, Ђовани не може да избаци Румунку из главе. Нешто му је урадила. пореметила га је.
И док је испијао чај пред спавање, прошетала му је мислила идеја да се врати у станицу и покупи је.
Снаћиће се већ некако. Жели да јој помогне.

                                                                      ***

Весна је плакала на прозору собе. Изгубила је бебу. Шок.  Киша је пљуштала, као да је небо туговало за њеним болом. Ненад је трчећим кораком ушао у собу и пригрлио је. "Ми ћемо моћи ово да прегрмимо. Зато што смо заједно у овоме. Да? Ти си моја звезда водиља, не смеш да посустанеш. Колико год да било тешко. обећаваш?"  
Весна клима главом. Њена кратка црна коса се пресијава у прозорском стаклу. Киша све јаче пада, а он је све јаче стеже у свој загрљај. На први поглед, сви би пре рекли да је боксер, а не песник. И док су га обични пролазници замишљали како се туче са јаким мушкарцима, Ненад је писао о најкрхкијим осећањима, имајући Весну као симбол Божанства, инспирације.
"Ви уметници сте најчуднија сорта". Уздисала је Весна, не могавши да се отараси свог Војвођанског акцента. Потицала је из богате Банатске породице. И како би један тата, лала, могао да поднесе да му се ћерка јединица уда за Београђана? Делује незамисливо. Зато је напустила факултет психологије и кренула ка својој срећи. Јер, то је есенца живота, борити се за своју срећу, не питајући за цену.
А срећа је сакривена по најчуднијим ћошковима света. Али је има и вреди се за њу борити.
А тај сусрет, Ненада и Весна, деловао је магично. Вејао је први снег те зиме, оштри ветар је секао кожу. Као да се универзум зауставио на њиховом пољупцу. Сунце је залазило, а Дунав је био лепши него икад - украшен зимом.

                                                                      ***
Ђовани пружа Силвији комад ђеврека. Са осмехом прихвата и пита: "Зашто си ово урадио? ниси морао да ми помогнеш. Ја сам само обична проститука која је кренула у свој бег за новцем."
Ставља свој прст на њене усне: "Никада више немој тако да ословиш себе. Ти си жена. Прелепа жена, која је добила Благослов да једног дана постане мајка. Да свом детету остави у аманет зелене очи осветљене сунцем. Ти умеш да волиш." 
Гледала га је, помало уплашено, помало раздражено. Овај странац није као остали. Види је у другом светлу, онако како ни сама себе више не може да замисли. Решава да се упусти у ову игру. "Полицајац је, може ми помоћи." помишљала је. И није јој ни на крај памети било да ће се једног дана, у истог тог странца, неизлечиво заљубити.

                                                                    ***

Авион. Ненад стеже Веснину руку: "Не бој се, драга." Понављао је већ сто први пут. "Биће све у реду". Убеђивао је и њу и себе.
Иако му груди дрхте, има лош предосећај, али му не пада на памет да јој то призна. Волео ју је погледом, миловао је њене црне очи које су биле пуне туге. Она је заспала, а он ју је тада највише волео: окупана невиношћу, тешко је дисала. Била је тако мила. Ненаду пођоше сузе: како је само могуђе поседовати сву ту лепоту. Цео свет сакривен у једној особи. Његова највреднија медаља из свих досадашњих борби кроз живот. Извајана од најлепших осећања, саткана од најмекше свиле, била је његова и није могао ни да замисли свој живот без ње.

Он вади папир и оловку и посвећује јој још једну песму.

                                                               

Сва она места о којима смо заједно сањали, сада су празна.
И цео овај свет, некако је бесмислен.
Наше теорије о томе: зашто се рађамо, зашто трпимо, зашто смо стављени на разна искушења и зашто издржавамо?
Сваки нови дан се лењо вуче кроз живот. Једноставно је: чека на нас.
Проучавање људи. Гестова. Осмеха. Обрва.
Све има свој смисао, ништа није без разлога.
Замислите онда: један дечко је дуго, дуго загледан у једну девојку. Када она то схвати, погледаће га. И он ће скренути, истог момента, поглед. Брзином светлости.
Страх, помало срама. Је л'? ухваћен је на "делу".
И док је гледа, тако несавршену, али у мислима његову, размишља како му је далека и недостижна.
И она све више о њему размишља. Повезује га са идеалношћу, што већ није добро. Помишља да му посвети који стих, ради захвалности што јој је помогао у остварењима.
Тужна је. Није јој ни пришао тих  7 дана. Само неких невиних погледа беше. И сви су то приметили, осим ње.
Пола године касније: његов најбољи друг. 
(тврди се да треба пријатеље тражити сличне себи, а сродна душа да ти буде чиста супротност-ради допуњавања).
Рођендан, он ми прича о његовом првом пољупцу, о девојци у коју се тада заљубио и још увек не може и не жеи да је заборави. Она је ту.
Погледи његови су упрти у њу, снима је, са неком тугом у очима. Али када би се она приближила, тако би добро глумио. Хладноћа, одбојност, као да ништа не осећа.
Касније је признавао да му је тако лакше, иако је чезнуо да јој каже шта осећа.
После дуге "анализе", питам се да ли је и његов друг примењавао исту тактику?
Та мушкост ће им једном доћи главе, озбиљно.

У неку руку, Божић је најсрећнији дан у години, за мене.
А како је тежак период прошао, пуно посла, све је то прошлост. 
Шта може боље да угоди збуњеној глави и смрзнутом носићу?
Шоља топле чоколаде, шта би друго! :)
Ко је за?

 

 

Са овом речју се асоцира много ствари. И не, овог пута не размишљам о државним границама, нити о границама глупости...
Мислим о границама наше психе, наших могућности. Колико далеко можемо да одемо? Колико можемо да постигнемо и да ли сами себи постављамо те границе?
У реду, схватили смо да је живот суров, то је реалност.
Ако додамо по мало ведрих боја и ситнице нам измаме осмех, онда је то пун погодак. Срећа којој треба тежити.
Остварење. Како стићи до њега? Колико можемо да поднесемо? 
Решавањем једне ствари, почињемо да додајемо све више. И више нисмо "онај који може" него се претварамо у "оног који увек успева".
Каже се да успех није дестинација, већ путовање.
И у том возу, седиш сам. И коферу ти је нешто зелено - креативност, нешто црвено - поверење у сопствене снаге, и нешто плаво - интелигенција.
Мислите ли да нешто фали? Без мало среће, нема успеха.
Нећу да заборавим да ми је професорка латинског рекла да је 12 срећан број. Тачка у којој се дотичу Север (4), Исток (4), Запад (4) и Југ (4) = 12.
Али шта се дешава са онима који нису рођени 12 и са онима који не верују у ово?
Без мало среће, пут у возу постаје досадан. 
Докле може да иде наша психичка снага? колико информација може да поднесе.
Да разуме људе, чак иако не проговори са њима. Да препозна сигнале које нам шаљу.
Колико језика можеш да знаш? Књига да прочиташ? Држава да обиђеш, а да сваког дана надограђујеш себе. Да учиш. 
Нема граница, верујем у то.
И то је она слобода коју волим. Оно што ме тера да идем у нови дан: да научим још нешто. А култивисано знање, ваља и са другима делити.

Добро.
Или можда не.
"Па јеси ли ти нормалан, човече, годину дана си чекао да ми кажеш ово?!" Дерем се
"Пази, година и по" Одговара, чини се уз благи осмех.
"Море бежи бре, знаш како ми лупа срце?!"

А причао је о мојим слутњама, надањима, као и страховима.
И цела прича коју сам замислила, претворила у свој неодсањани сан, доказала се истинитом.
Дечко ког сам упознала у Паризу, Словаков најбољи пријатељ (Читај причу: Некад тишина зна препасти џина, кад испусти крик; једна од оних која вам се одиста допала) гајио је у себи осећања која су се родила у њему још у том граду љубави, светлости, најлепших осећања.
"Када сте се вратили из Париза, срели смо се у кафићу, позвао сам их обојицу на сок, знаш, био ми је рођендан... и на моје питање о Паризу, стално ми је помињао твоје име. Још увек те тада нисам познавао, али сам те индиректно упознао у његовим причама. Интелигента, препаметна, фина, културна, талентована - тако те је увек описао. И са магичним осмехом. Ништа из Париза није могао да помене, а да не стигне до тебе. Чак сам почео и да се шалим на његов рачун "Шта је, није ваљда та девојка била лепша од целог Париза!" Смешио се... али чим је Словак стигао, променио је тему и више те није помињао те вечери. Касније ми је причао како одржавате контакт, како имаш идеје које њему не стоје ни на крај памети. Знаш, увек се дивио теби и томе како си брзо научила румунски и све то... само... видело се како је патио када помињеш Словака. Некад су били најбољи другови, знао је да је тамо виша"
"Али нисам имала појма... да сам само знала да га то уништава, можда бих раније схватила да је он за мене. Не његов друг. И да је Словак био само спона која је требала да ме повеже са њим. Да је он делић мог сна."
"Е па не знам, али знам да те је и касније често помињао у нашим конверзацијама. Причао ми је ваше шале, али увек је било носталгије, горке меланхолије у његовом гласу када је изговарао твоје име. Али је било велико, ипак. Када је сазнао да желиш да идеш на ону екскурзију заједно са Словаком, понудио је своје место."
Занемела сам. Мислио је на мене. Стално је мислио. Хтео је да ми помогне, а ја сам му говорила о својим љубавним неуспесима са његовим другом. најбољим.
"и... и...?"
"И онда си ти дошла, тамо смо се ми упознали. Зато сам ти рекао да сам од почетка знао да си паметна. Од њега, уствари. И када смо се вратили, била си прво питање које ми је поставио."
"Само тако? "Милана?" је питао?"
"Да. "Милана". Словак? Мислио је да се десило нешто"
"Знаш да ме је звао тог дана када се појавио на фејсу Словаков статус везе, у мају? Звао ме је да ми саопшти."
"Да, знам. и тог дана је био посебно срећан. То смо сви приметили. Значи да је чувао све то у себи док није видео да су ти сва врата са Словаком затворена..."
"И када су се заиста затворила, он оде у Братиславу..." Уздахнула сам. Издахнула. Тужно је.
"Е па зато, ако старно решиш да дођеш и да ти средим нешто око посла у Братислави, немој да му кажеш. Само се појави испред његових врата и... реци му да си се преселила. Мислим да ћеш бити савршена жена за њега"
"Кад би било све тако лако. Зашто ми тек сада ово причаш, човече?! Знао си да ми је значио. Да ми значи"
"Зато што сам обећао да ћу да ћутим. А и чекао сам да заборавиш оног нашег."
"Ма иди бре... убијаш ме. Али хвала ти, свакако"

И ето, док сам ја мислила о неким плавим очима, мене су чувала два зелена. Један посебан дечко, чије ме је писмо расплакало и слика стоји на "паноу инспирације". Даје ми снагу. Дечко који је издржао, онај који се снашао. Који ме је подржао. И ето, он је и данас ту, док су неки, којима сам "јако значила" нестали: Ето зашто речи понекад не значе ништа. Ето зашто су јако битни наши разговори, телефонски, који су трајали сатима. И ето зашто је његов најбољи друг рекао "ти си једина коју је волео".
Ето.

 

 

Те године за Божић, добила сам највреднији поклон.
Добила сам љубав, ону филмску, о којој сам од малена сањала. Добила сам њега.
Као свака несташна девојчица, желела сам да тестирам његова обећања, како бих се уверила у љубав коју је обећавао.
Пола године касније, догодио се мој први пољубац о ком сам толико сањала. 
Био је нежан, чувао ме као мало воде на длану. Клекнуо је испред мене како би ми захвалио за све дивне тренутке...
Месецима касније, његове плаве очи виделе су само једну девојку - мене.
Нећу заборавити моменат када је мојој сестри рекао: "Све бих ја дао, да поново буде моја."
Не знам да ли је зима крива, или нешто друго. Обухвати ме носталгија и враћам се првој љубави.
И буде ми жао, јер нисам знала да га волим.
Покајем се мало, због мог слепила. Имала сам уз себе оно о чему су друге само сањале. Али је моје срце било "обећано" тамо неком Словаку...

Ускоро ће Божић. Загрлићу га пријатељски и знам, кроз главу ће ми проћи сећање на нас.
И на дечка који је умео да воли.
Да, био је то леп Божићни поклон. И још један доказ да се чуда догађају, онима који верују..

. 

 

 

Нешто што не сме проћи незапажено.

Некада давно, чуда су се заиста догађала. Али као што све (у овој земљи) пропада, пропала су и та чуда. Свако време има своје бреме. Све оставља последице. Тако да, ако смо и престали да верујемо у чуда, могли смо да их изазовемо, када нешто јако пожелимо. Једно од чуда био је и остаће он.
 Упознали смо се на почетку прве године гимназије. И уместо да се понашам према њему нормално, као према било ком вршњаку, ја сам стекла неко поштовање према њему.
Укључивањем у свет глуме, била сам му ближе. Иако нисмо били исто одељење, постајали смо све приснији један са другим. Пријало ми је његово присуство, његова духовитост коју још увек нисам открила у другим мушкарцима, његова мушкост, јак карактер. Прави лав, као што је и у хороскопу. Глумили смо у неколико представа, практично сваки дан нам је пролазио у присуству оног другог. И онда, сасвим несвесно, схватила сам да је он она моја прека потреба. Да имам уз себе неког ко је јачи од мене, неког ко ме разуме и неког толико интелигентног.
 Наша је прича била једноставна. Када је он био ту, нико ми више није био потребан. Имала сам све уз себе. Свог давно одсањаног мушкарца. А пред светом смо били скоро странци.
  Културан, паметан, интерсантан. Сан сваке мајке.
  Имао је једног најбољег пријатеља и брата. Они су били његов свет, они којима је све говорио. И тако, када бих са њим причала, ни сама нисам знала, да ли сада говоримо саркастично или озбиљно. Једини мушкарац који је поред мене био доминантан.
  Са мајком сам у изванредним односима. Она зна о људима који долазе и одлазе из мог живота. Њега није лепо дочекала: "Драга моја, па ви сте род!"
Биле су то речи које су сломиле моје срце, на неки начин. Зашто стављати барикаде на нешто толико специјално, можда непоновљиво?
  Касније ми је баба причала да су ипак удаљене те родбинске линије. "Али крв је крв!" Говори ми увек. Уз назнаку: "Немој, љуби те баба, да направиш неку глупост."
   Рекла сам му то, рекао је да су глупости.
   Никада ме није пољубио. Једном смо се, у Карловцима, држали за руке. И то је био најинтимнији моменат. Као да је дотицао само моје срце.
    Касније се појавио Словак, а њега сам одгурнула у страну. Иако, сваки пут када бих га срела, сетила бих се потенцијалних "нас". Временом се све више приближавао оном савршенству о ком сам сањала. Показао је, иако вероватно несвесно, дозу љубоморе прека Словаку.
    После једног неспоразума и моје импулсивности, посвађали смо се. Патила сам јако због тог губитка. Као печат у сећању, остаће ми урезана она ноћ. Када ме је ухвтио за руку и рекао: "Од тебе ово нисам очекивао. Ја сам имао 2 особе које сам пустио у свој живот. Сада мислим да ми је жао што сам ти пружио прилику да будеш трећа."
                                                                             

 

                                                                                      Наставиће се....