Сутра је нови дан...

Добро.
Или можда не.
"Па јеси ли ти нормалан, човече, годину дана си чекао да ми кажеш ово?!" Дерем се
"Пази, година и по" Одговара, чини се уз благи осмех.
"Море бежи бре, знаш како ми лупа срце?!"

А причао је о мојим слутњама, надањима, као и страховима.
И цела прича коју сам замислила, претворила у свој неодсањани сан, доказала се истинитом.
Дечко ког сам упознала у Паризу, Словаков најбољи пријатељ (Читај причу: Некад тишина зна препасти џина, кад испусти крик; једна од оних која вам се одиста допала) гајио је у себи осећања која су се родила у њему још у том граду љубави, светлости, најлепших осећања.
"Када сте се вратили из Париза, срели смо се у кафићу, позвао сам их обојицу на сок, знаш, био ми је рођендан... и на моје питање о Паризу, стално ми је помињао твоје име. Још увек те тада нисам познавао, али сам те индиректно упознао у његовим причама. Интелигента, препаметна, фина, културна, талентована - тако те је увек описао. И са магичним осмехом. Ништа из Париза није могао да помене, а да не стигне до тебе. Чак сам почео и да се шалим на његов рачун "Шта је, није ваљда та девојка била лепша од целог Париза!" Смешио се... али чим је Словак стигао, променио је тему и више те није помињао те вечери. Касније ми је причао како одржавате контакт, како имаш идеје које њему не стоје ни на крај памети. Знаш, увек се дивио теби и томе како си брзо научила румунски и све то... само... видело се како је патио када помињеш Словака. Некад су били најбољи другови, знао је да је тамо виша"
"Али нисам имала појма... да сам само знала да га то уништава, можда бих раније схватила да је он за мене. Не његов друг. И да је Словак био само спона која је требала да ме повеже са њим. Да је он делић мог сна."
"Е па не знам, али знам да те је и касније често помињао у нашим конверзацијама. Причао ми је ваше шале, али увек је било носталгије, горке меланхолије у његовом гласу када је изговарао твоје име. Али је било велико, ипак. Када је сазнао да желиш да идеш на ону екскурзију заједно са Словаком, понудио је своје место."
Занемела сам. Мислио је на мене. Стално је мислио. Хтео је да ми помогне, а ја сам му говорила о својим љубавним неуспесима са његовим другом. најбољим.
"и... и...?"
"И онда си ти дошла, тамо смо се ми упознали. Зато сам ти рекао да сам од почетка знао да си паметна. Од њега, уствари. И када смо се вратили, била си прво питање које ми је поставио."
"Само тако? "Милана?" је питао?"
"Да. "Милана". Словак? Мислио је да се десило нешто"
"Знаш да ме је звао тог дана када се појавио на фејсу Словаков статус везе, у мају? Звао ме је да ми саопшти."
"Да, знам. и тог дана је био посебно срећан. То смо сви приметили. Значи да је чувао све то у себи док није видео да су ти сва врата са Словаком затворена..."
"И када су се заиста затворила, он оде у Братиславу..." Уздахнула сам. Издахнула. Тужно је.
"Е па зато, ако старно решиш да дођеш и да ти средим нешто око посла у Братислави, немој да му кажеш. Само се појави испред његових врата и... реци му да си се преселила. Мислим да ћеш бити савршена жена за њега"
"Кад би било све тако лако. Зашто ми тек сада ово причаш, човече?! Знао си да ми је значио. Да ми значи"
"Зато што сам обећао да ћу да ћутим. А и чекао сам да заборавиш оног нашег."
"Ма иди бре... убијаш ме. Али хвала ти, свакако"

И ето, док сам ја мислила о неким плавим очима, мене су чувала два зелена. Један посебан дечко, чије ме је писмо расплакало и слика стоји на "паноу инспирације". Даје ми снагу. Дечко који је издржао, онај који се снашао. Који ме је подржао. И ето, он је и данас ту, док су неки, којима сам "јако значила" нестали: Ето зашто речи понекад не значе ништа. Ето зашто су јако битни наши разговори, телефонски, који су трајали сатима. И ето зашто је његов најбољи друг рекао "ти си једина коју је волео".
Ето.