Још једна шокантна прича 2

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2011
    Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

    Када си сигуран да је оно што се управо дешава твоја стварност, испуњење сна, ни на крај памети ти не стоји питање: "Колико ће трајати?" Ти идеш даље, настављаш да ходаш сигурно, желећи, надајући се још више. Не смеш испустити из шака твоје чудо, не смеш изгубити шансу, због завидних људи...

    "Реци ми само, ко ти је то рекао?!" Питала сам, трудећи се свом снагом да задржим сузе у себи, да их не пустим да се проспу. Али, у том тренутку се појавила наша другарица ту, па смо се правили како је све у реду, одглумели смо то добро. Ето, можда ме је и тој вештини баш он научио.
    Те вечери, прошетала сам до куће, шест километара, полако.Рекапитулирајући изговорене речи, осећајући изнова ону стару бол. пред крај, нисам могла да уздржим сузе. Размазала се маскара. А кога брига. Искрено, не сећам се како сам те вечери стигла кући. Кроз сузе сам му исписала поруку са извињењем. "А пре свега се надам да знаш какву улогу играш у мом животу."
    Звала сам најбољу другарицу (а и шта бих) и плакала минутима...
    Ближио се мој рођендан. Био је то један од најгорих рођендана, у једном смислу, а уједно и један од најбољих, у неком другом.
    Изгубила сам најбољу другарицу и њега. И на шта се сводио мој свет?
    Не знам... огромна рупа. Црна. Која те призива и сваки погрешан корак, могао би да значи- заувек!
    На мој 17. рођендан, позвао ме је да изађем да га сачекам јер долази. Моја цветна хаљиница је била немирна на ветру, а душа је треперила од страха.
    "Опрештно је"-изговорио је скоро нејасно, тек кроз зубе и гласно додао: "Срећан ти рођендан". Примио ме је у свој загрљај и стегнуо јако.
    Дани су пролазили лењо, а у мој живот је већ јасно укорачао Словак. Када смо ишли да гледамо снимак са премијере наше представе, шћућурио се уз мене и упитао: "А шта ти ради онај твој?"
    "Био је дан после мог рођендан у Темишвару. Због мене..."
    "И? шта сад? мислиш да ће да те жени одмах?"
    Верујем у оно што је и доказано: када се конопац покида, иако га вежемо, чвор остаје. Тако је и на нашим односима био везан један огромни чвор, који је представљао зидину. Од блиских пријатеља, спали смо на познанике.
    Патила сам много због тог његовог поноса који није желео да погази једно време. Желела сам га назад, био ми је потребан...
    Глумили смо у истој прдстави. Имала сам партнера и у представи сам била смртно заљубљена у њега. На једној од проба, партнер није био присутан те га је Он заменио. Све те обичне речи, поред Њега су некако постале специјалније. Посебна чудеса која нисам могла тек тако да испустим из уста. Чак иако је прошло много проба... много ће воде још протећи Бегејом, док ја себи објасним зашто сам се тако изгубила те вечери.
    Гледала га у очи и у једном се упитала: глумим ли сада или...?
    После представе у Будимпешти, пришао ми је и искрено честитао: "Без тебе, све ово не би имало смисла".
    Обрадује те таква реченица, чак иако ти је упути потпуни странац. Али када то чујеш од особе која ти је некада била важна, од неког за кога мислиш да је половина која те савршено добуњује и ко је уз то најталентованији глумац ког познајеш, онда та замисао добија на својој вредности.
    Почетком октобра ове године, седели смо заједно на дугочасовном путу. Почео је да се отвара, да прича више о својој приватности, која је једно време била загонетна за мене.
    "Желим да побегнем! И једног дана ћу се одселити, видећеш. Само да завршим медицину" Рекао је.
    "И онда можеш да ме узмеш за жену, да ти помогнем око кућних послова." Насмејали смо се обоје.
    Те вечери сам схватила да ме толико уздиже интелектуално, да почињем да осећам да сам важнија особа.
    На 18-ом рођендану моје најбоље другарице, после поноћи, торте и шампањца, после мог разочарења у Словака, туге у очима... сасвим случајно сам се нашла на столици између Словака и њега. 
    "Хајде, сад је твоја прилика да ме упознаш са њим. Да видим, шта је то тако посебно у њему, шта си ти видела..." Инсистирао је. Иако сам на почетку била непоколебљива, на крају сам одустала и упознала их.
    Чим је изговорио своје име, Словак је упитао:
    "Ти си тај њен фамозни брат од тетке ? "
    "Ма, то само она замишља, ми смо другови, нема родбинских односа."
    Почела сам да се смејем и оставила их саме. Али не задуго. Одједном се појавио и шапнуо ми: " Е, стварно не знам зашто је овај тако посебан".
    Био је то тежак период. Поред школе, која је у овим моментима веома важна. Последња година и прелом између два света... А поред школе и гомила, заиста гомила, других активности. И још као бонус, Словак ког треба избацити из главе а и из живота. Трудила сам се свим снагама, али још нисам сасвим успела.
    Пријала ми је његова лепа реч, присуство...
    Па се, некако, све почело мењати, једне вечери... у позоришту. Гледали смо његовог оца како глуми. После представе, питао ме је да ли желим да ме одвезе кући својим новим колима. Иако је идеја била подоста добра, нисам прихватила. Уз изговор да ћу кући са мојима.
    "Па ти не желиш да провериш моје изванредне возачке способности?" нашалио се. Па да, не би он био он, да нема толико самопоуздања. Договорили смо се да ћемо другом приликом прославити његов успех.
    И те вечери, присећајући се поруке коју сам му послала за рођендан, присећајући се његовог дрхтавог гласа када ме је позвао да ми захвали за све, прошло ми је нешто кроз главу. Нешто у шта сам почела да постајем толико сигурна... Јер кажу, жена осети. Не знам да ли је превише рано за такве осећаје, али некако, знам да су прави. Рекла сам мами: "Ја ћу се једног дана удати за њега".
    И у тој реченици није било ни мало сарказма, ироније нити неслане шале. Стварно сам у то почела да верујем.


11 Коментари & 0 Трекбекови од "Још једна шокантна прича 2"

    Jedva docekah!
    Sjajno... Intuicija je cudo, pogledaj kod mene sta si propustila juce... Sve ce ti biti jasno! :)
    Intuicija je i tvoja drugarica...

    Аутор ancisal 12 ÐÐ 2011, 23:37

    Rešila si da nas šokiraš?

    Аутор sanjarenja56 13 ÐÐ 2011, 09:54

    Milana,divno....
    Kao da citam reci neke zrele 30 godisnjakinje pred udaju..:)
    I ako ti je stvarno stalo ne odustaj..nikada.Evo poruke koju mi je dunja sinoc poslala
    Biti zaljubljen ne znači nužno i voljeti. Biti zaljubljen je određeno stanje; voljeti je čin.
    Stanje podnosimo, za čin se odlučujemo."
    :******

    Аутор nemamimebre 13 ÐÐ 2011, 10:07

    anicsal,
    videcemo vec, da li je bila istinita.
    Hvala na posetama! Letim na tvoj blog:*

    Аутор behappy 13 ÐÐ 2011, 11:33

    sanjarenja,
    mozda i nije bilo tako sokantno, ali je dovoljno interesantno da ne bih to cuvala samo za sebe :)

    Аутор behappy 13 ÐÐ 2011, 11:34

    nemaimebre,
    ponekad se treba boriti, ali nemamo dovoljno snage...
    Lepo je rekla Dunja, svidja mi se :)
    :****

    Аутор behappy 13 ÐÐ 2011, 11:43

    Ju, neces me zvati na svadbu.

    Аутор mesecina 13 ÐÐ 2011, 11:48

    mesecina,
    :))))
    Ti dodji zbog mene, ako nista drugo ;)

    Аутор behappy 13 ÐÐ 2011, 13:07

    i neka:) liči da je jedno fino muško čeljade:) pažljiv je prema tebi i to je ono što je jako važno kada sa nekim treba da podeliš ostatak života:)))

    mada, pošto bih majka mogla da ti budem, moram da ti reknem - polako i sve u svoje vreme. prvo škola pa posle to:)))

    ps slobodna si da mi kažeš da ne tupim:)))

    Аутор Persefona 13 ÐÐ 2011, 16:24

    Persefona,
    ne zurim ja nigde... pre udaje ima jos mnogo toga da se uradi. Samo eto, da javnem da je intuicija proradila :)
    Ljubim!
    I ne, ne tupis!

    Аутор behappy 13 ÐÐ 2011, 17:34

    :)))

    znam ja to! ti bi da se za desetak godina sećamo kako si još onomad, na onom postu znala..:)))

    Аутор Persefona 13 ÐÐ 2011, 18:22
Додај коментар





Запамти ме