Сутра је нови дан...

Некада давно, чуда су се заиста догађала. Али као што све (у овој земљи) пропада, пропала су и та чуда. Свако време има своје бреме. Све оставља последице. Тако да, ако смо и престали да верујемо у чуда, могли смо да их изазовемо, када нешто јако пожелимо. Једно од чуда био је и остаће он.
 Упознали смо се на почетку прве године гимназије. И уместо да се понашам према њему нормално, као према било ком вршњаку, ја сам стекла неко поштовање према њему.
Укључивањем у свет глуме, била сам му ближе. Иако нисмо били исто одељење, постајали смо све приснији један са другим. Пријало ми је његово присуство, његова духовитост коју још увек нисам открила у другим мушкарцима, његова мушкост, јак карактер. Прави лав, као што је и у хороскопу. Глумили смо у неколико представа, практично сваки дан нам је пролазио у присуству оног другог. И онда, сасвим несвесно, схватила сам да је он она моја прека потреба. Да имам уз себе неког ко је јачи од мене, неког ко ме разуме и неког толико интелигентног.
 Наша је прича била једноставна. Када је он био ту, нико ми више није био потребан. Имала сам све уз себе. Свог давно одсањаног мушкарца. А пред светом смо били скоро странци.
  Културан, паметан, интерсантан. Сан сваке мајке.
  Имао је једног најбољег пријатеља и брата. Они су били његов свет, они којима је све говорио. И тако, када бих са њим причала, ни сама нисам знала, да ли сада говоримо саркастично или озбиљно. Једини мушкарац који је поред мене био доминантан.
  Са мајком сам у изванредним односима. Она зна о људима који долазе и одлазе из мог живота. Њега није лепо дочекала: "Драга моја, па ви сте род!"
Биле су то речи које су сломиле моје срце, на неки начин. Зашто стављати барикаде на нешто толико специјално, можда непоновљиво?
  Касније ми је баба причала да су ипак удаљене те родбинске линије. "Али крв је крв!" Говори ми увек. Уз назнаку: "Немој, љуби те баба, да направиш неку глупост."
   Рекла сам му то, рекао је да су глупости.
   Никада ме није пољубио. Једном смо се, у Карловцима, држали за руке. И то је био најинтимнији моменат. Као да је дотицао само моје срце.
    Касније се појавио Словак, а њега сам одгурнула у страну. Иако, сваки пут када бих га срела, сетила бих се потенцијалних "нас". Временом се све више приближавао оном савршенству о ком сам сањала. Показао је, иако вероватно несвесно, дозу љубоморе прека Словаку.
    После једног неспоразума и моје импулсивности, посвађали смо се. Патила сам јако због тог губитка. Као печат у сећању, остаће ми урезана она ноћ. Када ме је ухвтио за руку и рекао: "Од тебе ово нисам очекивао. Ја сам имао 2 особе које сам пустио у свој живот. Сада мислим да ми је жао што сам ти пружио прилику да будеш трећа."
                                                                             

                                                                                      Наставиће се....