Сутра је нови дан...

Опростите ми, али ови људи су најпатетичнија створења на овом свету.
Не могу да поднесем самосажаљење. Поготово не у великим количинама!
Е сад, питате се како то изгледа?
"Куку, лелееееее, мој живот је најгори... Ја сам тако јадна, колико сам се напатила, пропатила, патила, просто невероватно."
Ако покушаш да изустиш нешто:
"Али...."
"Ма, немој ти ни да отвараш уста, теби је живот био мед и млеко... ништа страшно, помрло ти пола фамилије... и отац, а? Ма нема везе... ниси се ти нешто узрујала, чим ниси себи пресекла вене још увек. Страааашан је МОЈ живот јер ЈА сам та која је упадала у незгодне ситуације, која се једва извлачила.."
"Знаш, није све..."
"Ма шта није?? Шта ти знаш о мом животу. Тако је зезнуто ићи у школу, учити, ићи на пробе после"
Ако недај Боже, покушаш да им усадиш мало оптимизма...и кажеш:
"Па ок, гледај то са боље стране. И, ко те уопште тера да имаш ван школске активности?"
Не вреди! Немојте ни покушавати. Они су центар света! Они желе да се цео свет врти око њих, па чак иако је то у негативном смислу. НЕМА ВЕЗЕ!
Они желе да цео свет буде ту, поред њих. Иако, заправо, није им се десило ништа страшно, они су патетични снобови којих се треба клонити.
Мени се већ сада диже притисак.
И воле да уцењују. И да говоре: "Убићу се, ја више овако не могу да издржим! Прекинућу са школом, и са тренинзима! Није то за мене више..." Уствари, није им ни на крај памети, али они желе да ти кажеш:
"Немооој! Па ти си као створена за одбојку! Ако престанеш да тренираш свет одбојке ће изгубити једну талентовану особу."
Е, они ће се тада осећати добро.
А ако кажеш:
"Па да... можда је боље да олакшаш себи и престанеш да идеш на певање", они ће бити још беснији.
Проучавала сам дуго такве особе. И ако умеш да им запушиш уста, то је супер.
Искрено, пљунула бих им у лице!
Зато што су незахвална стока, а не људи.
Који не знају да цене оно мало што имају него би да те живог поједу!
Само ради себе.
Уствари су велики егоисти који не знају да жртвују ништа ради правих ствари.
Ок је да сад ми понекад кажемо "Тешко је", али не да нон-стоп живиш тако, да само ти постојиш, да не видиш теже животе и да не умеш да захвалиш.
Нећу да дужим, већ сам превише нервозна.
Ако се неко пронађе, извините, није никоме намењено. Само пражњење...

Поздрав блогери, хвала жто умете да разумете и остале и што не мислите да вам је Бог подарио најцрњу судбу!
 

Отишла си само на један дан. 
Враћам се са проба и осећам да ми нешто много фали... 
Та нека топлота, којом ме увек дочекујеш.
Осећам се помало изгубљено и уплашено. 
Питам сестру, је л'ти недостаје мама? Каже, па тек је отишла...
Не знам зашто сам тако везана за њу.
Али, од татине смрти, када сам видела да је та жена у стању да жртвује цео свој живот за нас, залепила сам се за њу. 
Постала је мој најбољи пријатељ. 
Она којој се увек исповедам, која зна сваки детаљ у школи, и она која ме је увек подржавала да пратим своје снове.
Када сам зимус плакала (плачем веома ретко), због лепог периода из мог живота који сам морала да закључам, почела је и сама да плаче. 
"Зашто плачес?" Упитала сам је.
"Не волим када сте вас 2 несрећне".

Од тада се трудим да гутам и ја... да трпим.
Нисам једина на овом свету.
Али, мајку као што је она, никада не бих низашта заменила.
Сећам се сахране. Сузе су пресушиле, бленула сам у ковчег и нисам била свесна шта се дешава.
"Па плачите, шта ће ови људи да кажу, да га нисте волели??" Говорила је баба. И касније, још дуго је пребацивала како нама није никада било стало до њега.
Мама је све то трпела.
Како се са поносом шепурила за сваку моју награду. И
ИИ како се радовала, више него ја, када сам се нашла на листи од 11 награђених. А учествовало је нас 200. Отишла је до полицајца на станици и показала му моју диплому :))
Понекад, те ситнице човеку значе много више него нека велика дела.
Њена подршка никада није попуштала.
Сећам се, када сам се упустила у све ово, када сам почела да пишем за новине, учење, путовања, све се скупило. Још је била и зима, а зима ме увек на тату сети. Почела сам да бесним, а она је умилним гласом упитала: "Како да ти помогнем? Дај, бар да ти куцам нешто"
Сећам се како је прошле године, право са посла, долазила код мене у болницу. Само да ми прави друштво, да прича са мном...
Њено: "Била си сјајна" после представе, значи ми више од хиљаду других речи.
Хвала јој, што ме је научила да волим живот, да будем оптимиста, да ценим праве вредности...
И рек тако када оде, приметим колико ми значи. Колико је ценим баш такву каква јесте.
Што се одувек жртвовала због нас две.
Јесте јој то обавеза, али нису сви родитељи такви.
Никада те не бих мењала!
Зато што никада нисам морала да јој скривам ситнице.
Зато што је једноставно тако.
Зато што ме је пустила да будем самостална, али сам се увбек радо враћала у њено крило.
Што сам пропутовала доста. Увек ми је говорила да искористим добре прилике. Све то, доводи ме до закључка да, желим  једнога дана да будем иста таква.
Мама, хвала ти за све! 

То "дете" сам упознала пре пар месеци. Али толико смо слични, да је то невероватно.
Још првог дана смо испричали једно другом животне приче. 
Обе су имале у себи дозу трагике, али и сретне тренутке.
Када смо се растајали, рекао ми је да имам најлепше очи и најперфектније обрве које је он икада видео. Насмешила сам се. 
Из мог телефона су допирали звуци песме "You are beautiful" .
Још увек чувам његове поруке у телефону, јер су ме тако разнежиле...
Рекао ми је да сам ја његова вила. Млађи је од мене три године.
Пре неки дан, замолио ме је, да ми буде пратња на црвеном тепиху.
"Ех, баш ми ласкаш. Ја на црвеном тепиху.. ал' обећавам, ти ћеш ми бити пратња, ако икада стигнем"

Ускоро ће у рођендан. И како да не посветим пост таквом бићу? Тако "мали", а тако зрео, паметан. Човек који се бори!
Поклањам му шаку љубави. То ће му бити довољно да закорачи у мало безазленији свет од онога у ком је до сада живео.

Мали... недостајеш ми.

Открићу вам једну велику тајну. 
Прошле године се догодило нешто што нисам могла да контролишем, али исто тако нисам смела да дозволим то себи.
Зближила сам се са једним момком. 
Наше дружење се засновало на шалама, зезањима и заједничким покретањем свих екскурзија.
Он је глумац, радио је у позоришту чак. Моје годиште.
После неког времена, када сам се скоро већ заљубила, сазнајем да смо род. 
Шта онда? 
Као, правити се да се ништа није десило, и то ће временом проћи. Само мало облога стављаш и нема проблема. Е мало морген.
Уместо да нас та баријера растави заувек, мене је још више зближила њему.
Његова породица ми много прија. Посебно његов отац. (Јесам ли у њему пронашла оно нешто, што никада нећу имати?)
Све у свему, била сам тако наивна, те сам дозволила себи да се заљубим. 
Ништа. Наше време које само ми разумемо.
И онда, неко, као из заседе, њему преноси нешто што није требало да зна. У много драматичнијој верзији.
Сећам се, као да је јуче било, када ми је додирнуо руку када смо остали сами. 
"Од тебе то нисам очекивао". Рекао је са тужним осмехом на лицу.
После свега што смо то вече изговорили, препешачила сам 6 километара до куће. Сама. Поноћ. Сузе које се сливају низ моје образе. Маскара се размазала, а кога брига? Никада ми није био понос испред љубави.
Молила сам га да ми опрости. 
"Знаш мене и знаш да не волим емоције и тако те ствари. Постоје само 2 особе са којима причам о свему. Мој брат и мој најбољи друг. А сад схватам да сам погрешио што сам те пустио да будеш трећа особа".
Срце ми је ломио на најситније комадиће.
Заволела сам га. Ни данас дан ми није уопште све једно.  Не знам зашто. 
Тако зна да ме спусти на земљу, да ми распаљује шамаре својим речима... Зна колико сам слаба на њега и зна да ћу све урадити за њега и због њега.
Понекад ми се чини да то покушава да искористи. Али, ето, једино се тим стварима не смејем. 
Смејем се због других проливених суза.
Али ове су ме некако гануле на чудан начин.
Јуче седимо један до другог, и почињу да се буде она стара времена...
Можда ме само та његова ватра (лав је у хороскопу) може смирити. Мене, која сам увек (нажалост) доминантна. 
Данас, на овај Свети дан, желим да му захвалим за све осмехе и за сваку сузу. 
И из тога сам по нешто научила.

Па да.. То кад се једном започне, тешко се завршава.
Шта још каже Себастјан? Па свашта.
Мало више је патетичан (мама каже да је романтичан :))) )
Пре него што сам отишла у Србију, тачно пре седам дана, причала сам са њим. 
Онда је ту почео да ме хвали.. 
"Надам се да ћеш да сијаш на сцени. Као што сија месец међу звездама. Уствари, кад боље размислим... Мислим да ти још лепше сијаш. Бар за мене. Имаш ли трему?"
"Немам никада трему пред наступе."
"И нема потребе. Замисли да сам први који устаје да тапше када се појавиш на сцени, и последњи који престаје да тапше".
Ауу, мислим се. Шта рећи? Нећу да будем безобразна, али како да спустиш човека на земљу?
"Јеси спаковала све ствари?"
"Пасош, ствари, сви папири... да, мислим да сам све спаковала"
"Пази да не заборавиш и пољупце од мене. Сада је све спремно?"
Смејем се и изговарам: "Да"
"Ставио сам ти и неколико резервних. Да не можеш да престанеш да мислиш на мене".
Јадан. 
Уствари, шта ја ту могу да радим? Нисам ја крива. Осећања не можеш сам пробудити.
"Знаш како тешко пролази време.. тако понекад, пожелим да те видим... а не могу. Чекам."
"А зашто желиш да ме видиш?"
"Зато што ми недостајеш!"
Прошло је неколико дана, звао ме је, али сам била заузета и брзо то покушавала да обавим. Једног дана, после проба, зове ме. Распричали смо се и ето, одједном чујем у позадини неки женски глас. Његова мама.
"Хеј слаткице, па како си нам? Пази на овог мог... "
Чекај мало, шта је господин причао мами?
Упознала сам ја његове истог дана када сам и њега упознала. Али стани, је ли то ја луда, или је он испричао његовима неку његову причу?
Себастјан је јако добар дечко. 
Не верујем да би икада повредио девојку.
Значи да је грешка у мени. Увек бирам компликованију страну. 
Али када моје емоције нису у игри.. ту ја стварно више не могу ништа да предузмем.
Жао ми је.

Једноставно, још увек је Словак у мени. 

Када нам све дојади, пукне нам филм, изнервирамо се толико да не размишљамо о последицама. Нешто као: "Од сутра окрећем нови лист!"
И стварно, окренемо ми тај, нови лист. Али шта са њим? Пошто је неисписан, тешко је све испочетка.. па се онда, лепо, вратимо ми на онај наш стари лист. Испрљани, исфлекани...
Дојади једном. И онда решимо да купимо карту у једном правцу.
То је најлакше, покушавамо да побегнемо од стварности, од реалних догађаја који су нас изнервирали и дотукли.
Никада нисам волела да бежим.
Иако ми се стомак преврће од тих ситуација.
Више ми се свиђа она друга варијанта, да се суочим са проблемом.
Али, чему патња?
Схватила сам одавно да је само један живот. Једноставно-компликован, тежак, али НАШ! И тако кратак!
Уместо што одмажемо себи, наглашавајући сваки проблем, боље би било да се побринемо да улепшамо дане који су пред нама.
Да се насмејемо, изађемо на кафу са пријатељима, попричамо са породицом, прочитамо омиљену књигу, погледамо филм који нам увек одузме дах.. одслушамо ноте песама омиљене групе...
И покушамо да схватимо да се ништа случајно не дешава.
Идемо даље! :)

Волела бих да живим у бајци. А ко не би?
Ових дана, на часовима смо нешто помињали често бајку "Мала сирена".
Одувек сам се у њој проналазила, не знам зашто. 
Тај цртани ми је, поред Петра Пана и далматинаца, увек био посебно драг.
Мама ми је причала да сам нон-стоп вртела те касете, док се трака није кидала.
Лудо дете. 
Аријел је посебни лик. Хвала Андерсену што ју је створио.
Али размишљам, да ли је заиста тако у животу, или је то само у бајкама?
Једна девојка жртвује цео свет, за нешто немогуће.
Нешто што је од почетка изгубљен рат.
Наравно, пошто је бајка, то све има срећан крај.
Рећићете да сам полудела.
Али, да ли човек бира да ону немогућу страну, само зато што жели да види оно непознато, зато што је то интересантно... или зато што стварно воли и због те љубави је спреман да окрене цео свет?
Уствари, пост је само тачка на бесму коју смо обрађивали на румунском.
Хоћу да будем као Аријел. 
Када бар имамо исте осмехе, хоћу да се заљубим и борим за ту љубав...

...једног дана...

А мој Мика каже: "Ви можда схватате: био сам ту да вам прстом на усни напишем осмех и на трепавицама сузу у исти мах." 

Када бих имала снаге да се борим, питам се, да ли бих се и сада борила, свим снагама, што би рекли "из петних жила" за оно што ми је најдраже. Пролазе дани. А ја немам појма шта се са мојим осећањима десило. Никада неће нестати, али чини ми се, као да са их спаковала у неку кутијицу и заледила их. Због страха да га не уплашим њима, да га не изгубим.
Почели смо да маштамо како ће нам бити лепо када дође овде на факултет. Знам да ћу тада бити најлепша. Зато што ме, да се не лажемо, његово присуство увек обрадује.
Мало смо обоје као, смирили страсти. Али уствари, нон-стоп се чујемо. Одавно није прошао дан да се једно другом не јавимо.
И, у шта сам се то претворила? У "чекалицу". Претрпавам себе саму, да би ми време брже пролазило. Само да би дошла олимпијада, да чујем његов глас уживо.
Један друг ми на дочеку каже: "Немој да причаш да и ти имаш неког твог Словака, изгледа да смо сви имали нешто са Словацима и Словакињама".
Ко ће га знати. Историја се понавља.
Можда и није велики проблем што не осећам ништа?
Јутрос сам стигла у три из Србије, заспала око пола 4,  од пола 7 на ногама. 
Осећам се као права машина. (Уствари, како се машине осећају?:)) )
Мој цењени "супруг" и ја јуче у аутобусу. Разглабамо. Он човек по обичају мало попио. 
Филозофира. Ја га гледам, покушавам да размишљам, али песник то јако уме да закомпликује овога пута. 
Себастјан ме разнежио (то ћемо у неком од следећих постова).
Мама навија за његам каже да је јако романтичан. (иако мени то више личи на патетику).
Синоћ беше лепо. Помало хладно. Заморно. Али фино је видети људе које волиш око тебе.
Сад опет чекамо да се нешто деси. Монотонија уме да убија, а јануар већ дави.

П.С. Да ли је неко заслужио да му поклоним своје небо? Оно под којим се молим, под којим сама дишем и сањам? Напустити све своје снове само да би неко био срећан?

 

Месечина ме јуче пита: "Шта се дешава са Себастјаном?" Па ајде да пишем још мало.
Нисам давала никакве знаке живота већ дуже време.
Установила сам да смо два различита света и то је то.
Један и по дан се није јављао.
Одмах потом, позив од њега. 
Више се и не сећам о чему смо причали.
Знам само да ми је све већ досадило и да сам трудила да скратим.
Али је у мени почело да се буди неко гадно осећање, не могу да га опишем.
Нешто попут сажаљења или тако нешто.
И шта рећи?
Дечко је мало ограничен, али тако, понекад уме да каже нешто лепо.
"Како си тако брзо научила румунски?"
"Ја сматрам да га још увек учим. Само још да се отарасим српског акцента"
"Знаш добро румунски, али се надам да никада нећеш изгубити тај српски акценат. Тако ћеш заувек остати специјална. Тако си још слађа са њим."
Мислим се ја, па наравно, човек и не може да провали моје грешке кад му граматика није јача страна. 
А сад, у поверењу, волим интелигентне момке. Нећу да ми понестане тема за разговор после 3 изласка.
"Јеси ти то заспала?"
"Да, спавам и причам са тобом. Само да не спавам 100 година, као успавана лепотица"
"Онда сачекај, сад ће да дође принц на белом коњу, да те пољуби. И да се пробудиш одмах"
"Не верујем више у бајке." 
"А у шта ти верујеш?"
"Не знам. Само знам да бирам превише, тако да принца нећу имати."
Онда сам га мало можда "Спустила на земљу" али на блогу ме је Анамче научила, да не треба давати лажне наде. Тако да сам само искрена.
"Нон-стоп размишљам о једној ствари"
"О чему?"
"Нећу да ти кажем."
"Ако песник неће да доврши стих, одох ја да се спремам."
"Немој! Размишљам о једној девојци која ми је далеко. И о томе како да је доведем овде."
"А одакле је? Марс? Јупитер?"
"Не, са Земље је. Из Темишвара"
Један добар пријатељ ме је научио да "ништа на кугли земаљској није далеко ако човек воли". Нисам хтела то да кажем. Само сам ћутала.
Касније, када сам рекла да идем да спавам, послао ми је песму.
У преводу би то било:
"Хоћу да те зовем, онда када ми јако недостајеш, када сам тужан и сам..."
"Сутра немој да ме зовеш, у Србији сам, коштаће те пуно."

Покушавам ја да не дајем наде, али изгледа да ипак не одустаје :))
Можда је даљина ипак супер.
Данас сам у Србији. Мислићу на вас, блогери! :* 

Уствари сам планирала да одем код другарице, опуштено вече... Клубови су претрпани народњака, нећемо да слушамо Шекија Турковића (или како се већ зове), који нас је почаствовао својим доласком. 
Али ето, другарицин тата нам резервисао сто у дискотеци где је најављено "rock'n'roll" српско вече. "Наравно да идемо", мислимо ми. Ма немамо шансе да ван Србије слушамо нормалну српску музику, а жељни смо је, наравно. Ипак те вуче нешто ка тој Србији.
Стижемо у клуб, другарица, њен брат од тетке и ја. Биће пуно нашег друштва, све је ок. 
"Што је тако празно?" сви се питају. Рекли па порекли.
Вршчани који студирају овде окупирали све.
И било је ок, али променили DJ-a, па се девојка није баш снашла са музиком.
Осећам, неко ми додирује раме. Окрећем се, очекујући да видим неко познато лице, међутим, не препознајем дечка. Намигује. (Господе Боже) ухватио ме је за руку, али ја гурам другарицу и вриштим јој на уво "пожури", али музика је прегласна, она ме не разуме. Стигнемо ми код наше "банде" и док смо играли, осећам да је неко иза мене. Тај дотични господин. Стојао је тамо 10-ак минута, као нека статуа.
Цело вече ме је пратио, (Шта са овим људима? имају ли уста или само глупе тактике које не пале нигде) а касније док је пролази, стојала сам поред друга и на то ће Ксенија: "Од кад сте вас двоје заједно?" 
После десет минута је јадничак узео јакну и више се није враћао.
Одахнула сам. Понекад умем да будем параноична, тако да сам се мало и уплашила. 
:))
Али добро, појавио се други, вулгарни дебил, који је у екстази нешто добацио.
Све у свему вече је било лудо. 
Сутра дан сам била сва ошамућена од дима, а требало је размишљати о озбиљним стварима.
Тек данас треба да се вратим у нормалу :))) 

Шта радим?
Ма, крадем Богу дане, и размишљам која сам ја будала. 
Опет сам сама себи пренатрпала програм, па ћемо да видимо сад, како ћу да се покупим.
Позориште је ту, наравно, мада нешто је ситуација напета, стално неке свађице, глупости, препирања, да ми се мало смучило. Надам се да ће ускоро бити боље.
У недељу ћемо за Србију, имамо представу (наравно, то смо тек пре 2 дана сазнали. Страшно).
Али се појавио један бивши водитељ на нашем радију, завршио човек глуму у Новом Саду, хоће да оснује школу глуме код нас. Па сам рекла, што да не? Научићу ја ту по нешто. Много више него што на овој другој страни учим.
Никада ја нисам нешто посебно готивила, на почетку ми је био ок лик, водио је једну дивну емисију, али сам касније сазнала колико је ђубре. Али, до краја, ја идем тамо да глумим, не да се дружим са њим. (иако је он мене увек више тражио, него ја њега)
Било је ту свега, али је све то, уствари не битно за мене.
Онда, идем на курс енглеског (уствари, више је то амерички), 2 пута недељно, 6 недеља.
Па шта је још ту? Свети Сава. Представа у школи ( као да ме је неко питао да ли ЖЕЛИМ да рецитујем) нешто и нисам расположена да учим напамет.
Онда Араду, 50 километара од нас. 
Семестар се ускоро завршава. Имамо још 2 недеље. Немамо довољно оцена...
Почињем да учим за возачки испит и... завршавам књигу. Довољно?
А чим уграбим време, читам "Злочин и казну" Одушевљена сам за сада. 
Још се уплићем и у неке пројекте. 
Шта ћу, кад волим да будем заузета :)))
У међувремену, шаљем поздраве блогерима!