Драга мама
Аутор behappy | 8 ФÐ, 2011Отишла си само на један дан.
Враћам се са проба и осећам да ми нешто много фали...
Та нека топлота, којом ме увек дочекујеш.
Осећам се помало изгубљено и уплашено.
Питам сестру, је л'ти недостаје мама? Каже, па тек је отишла...
Не знам зашто сам тако везана за њу.
Али, од татине смрти, када сам видела да је та жена у стању да жртвује цео свој живот за нас, залепила сам се за њу.
Постала је мој најбољи пријатељ.
Она којој се увек исповедам, која зна сваки детаљ у школи, и она која ме је увек подржавала да пратим своје снове.
Када сам зимус плакала (плачем веома ретко), због лепог периода из мог живота који сам морала да закључам, почела је и сама да плаче.
"Зашто плачес?" Упитала сам је.
"Не волим када сте вас 2 несрећне".
Од тада се трудим да гутам и ја... да трпим.
Нисам једина на овом свету.
Али, мајку као што је она, никада не бих низашта заменила.
Сећам се сахране. Сузе су пресушиле, бленула сам у ковчег и нисам била свесна шта се дешава.
"Па плачите, шта ће ови људи да кажу, да га нисте волели??" Говорила је баба. И касније, још дуго је пребацивала како нама није никада било стало до њега.
Мама је све то трпела.
Како се са поносом шепурила за сваку моју награду. И
ИИ како се радовала, више него ја, када сам се нашла на листи од 11 награђених. А учествовало је нас 200. Отишла је до полицајца на станици и показала му моју диплому :))
Понекад, те ситнице човеку значе много више него нека велика дела.
Њена подршка никада није попуштала.
Сећам се, када сам се упустила у све ово, када сам почела да пишем за новине, учење, путовања, све се скупило. Још је била и зима, а зима ме увек на тату сети. Почела сам да бесним, а она је умилним гласом упитала: "Како да ти помогнем? Дај, бар да ти куцам нешто"
Сећам се како је прошле године, право са посла, долазила код мене у болницу. Само да ми прави друштво, да прича са мном...
Њено: "Била си сјајна" после представе, значи ми више од хиљаду других речи.
Хвала јој, што ме је научила да волим живот, да будем оптимиста, да ценим праве вредности...
И рек тако када оде, приметим колико ми значи. Колико је ценим баш такву каква јесте.
Што се одувек жртвовала због нас две.
Јесте јој то обавеза, али нису сви родитељи такви.
Никада те не бих мењала!
Зато што никада нисам морала да јој скривам ситнице.
Зато што је једноставно тако.
Зато што ме је пустила да будем самостална, али сам се увбек радо враћала у њено крило.
Што сам пропутовала доста. Увек ми је говорила да искористим добре прилике. Све то, доводи ме до закључка да, желим једнога дана да будем иста таква.
Мама, хвала ти за све!
"Ponekad te sitnice znače više..." Ovo što si ti napisala je sitnica neprocenjive vrednosti!
Аутор sanjam 08 ФР2011, 13:42