Бол и бајке.
Аутор behappy | 20 ФÐ, 2011- Никада нисам волела да своју бол показујем, нити да докажем људима колико сам слаба. Више ми је годило да се претварам да ме не боли.
То носим још од малена. Мама ме је редовно водила у Зрењанин код зубара. По изалску од зубара, пролазили бисмо поред продавнице са дечијим играчкама "Цврчак". И ако бих била добра, добијала бих VHS касету, са дизнијевим цртаћем.
Среће и радости!
Ћутала сам док су ми поправљали зубе, нисам ни писнула. Када би зубарка питала:
"Је л' боли?" Одговарала сам да ништа и не осећам. Чак иако су ми сузе скоро навирале.
И онда сам била награђена касетом...
Свидела ми се та игра.
Тако сам једном лежала у дневној соби и гледала "Успавану лепотицу" са татом.
У једном тренутку, девојка је почела да плаче јер ју је принц одбио, или тако нешто.
"Тата, зашто она плаче?"
"Боли је зуб." Одговорио је тата.
Е, то је онда стварно велик бол. Размишљала сам.
А касније сам сазнала да постоји и већи бол.
И волела бих када бих неким људима могла да докажем колико су мале њихове патње.
Али како већ кажу: "Сваког своја бол највише погађа"
Обожавала сам дизнијеве цртаће. Мама каже да су ми се траке касете "Петра Пана", "Мале сирене" и "101 далматинац" скоро искидале од силног гледања.
Колико год изгледале бајковито, има нешто у њима, што ти даје снагу да корачаш даље.
Пре неки дан сам се радо подсетила "Покахонтас". Касније ми је неколико њих рекло да личим на Анастасију из дотичног цртаћа, па сам и то погледала.
Никада нећу да одрастем :)
Пријатну недељу желим драгим блогерима.
a ja sam mislila da samo ja vako :) "omatorela" jos uvek imam strast prema crtacima.... :) pre neki dan sam odgledala Zlatokosu i razbojnika, i kunem se, da sam u jednoj sceni zaplakala... i rekoh sebi :) : poludela sam.
Аутор hyperblogger 20 ФР2011, 20:13zaista si nedelju ucinila prijatnom. :) hvala.