Оно што никада нећу заборавити.
Аутор behappy | 20 ФÐ, 2011Још од малена ме је највише волео и највише времена проводио
са мном.
Управо због тих тренутака, остао ми је урезан у срцу, као најлепша успомена.
Тако ме је, свако јутро, по наредби, будио у 6 ујутру, како бих била спремна за
почетак програма. Гледала сам цртане филмове у цик зоре, док су ми се родитељи
спремали за отварање пржионице кафе, коју смо тада имали.
Деша ми је у кревет доносио доручак. Обично је то била врућа лепиња. Разменили
бисмо пар речи и најискреније осмехе.
Касније ми је, када је видео да ћу бити ратоборна мала, правио пушке. Дружила
сам се са дечком из комшилука који је избегао
из рата, деведесетих, тих проклетих деведесетих. Мислим да је на њега рат
оставио печат. Преко тога није могао да пређе лако. Надам се да сам му бар мало
помогла у томе, када смо се често играли „бежања из рата“ и пуцања из лажних
пушки. Или можда, када смо 3-4 пута дневно премотавали Петра Пана, бежећи у
дизнијев свет? Појачавали цртани на максимум, а да то Деши није сметало.
Сећам се да сам желела да будем увек упослена. Те сам се трудила да помогнем
када се спремала роба за карабурму, где је на пијаци баба била шеф.
Тада, ништа није било јасно у мојој глави. Нисам разумела татин тужни поглед.
Ни то што Иванина мама не живи са нама. (А шта ће, побогу, бивша жена мог оца у
нашој кући?) Нисам разумела ни зашто је све одједном почело да се руши после
пожара који смо преживели 1999.
САда, после 11 година од Дешине смрти, почела сам да се присећам тренутака које
смо проживели заједно. Како ме је само трпео. И мене, и моје изливе псовки пред
пуном радњом муштерија.
Једном ме је водио на славу код комшија. Баба ме је лепо учила:
-Када уђеш у кућу, а ти кажи: „Срећна слава домаћини!“
Са бабом се никада нисам добро слагала, тако да, вероватно нисам желела да
послушам.
Ушли смо у кућу, газдарица је отворила врата.
-Хајде Мила, кажи шта те је баба научила да кажеш. –поносно је изговорио Деша.
-Је*ем вам матер.
Деша је одједном променио боју лица, а ја сам невино изговорила:
-Аааа, не то? Оно друго?
И честитала славу.
Била сам компликовано дете. Све до, тамо неког, четвртог разреда.
Касније сам се преобразила.
Али тада више није било Деше. А онда се његов сан остварио. Уместо пржионице
кафе, отворили смо дућан. Међу осталом робом, могле су се тамо затећи и бомбоне
и сладолед. О томе је увек маштао.
Сада мирно лежи, поред свог сина који му се придружио шест година касније.
Када им одем на гроб, увек ме нека туга обавије и данима не могу да се
повратим.
2 прва мушкарца у мом животу, а оба изгубила.
Моје прве изговорене речи: Деда и тата.
Понос њихов. Нажалост, не задуго, али је све то вредело.
Пружили су ми детињство које никада нећу заборавити.
Хвала им за то.
Ево и мене, у данима раног детињства:)
Micoooooooo, što si slatka!
Аутор roksana 19 ФР2011, 23:27