Насмеј се, лепо моје!
Аутор behappy | 2 ÐÑ, 2011Ватромети.
Конфете разбацане свуда по соби, када се јави и проспе неке обичне ситнице по мојој души.
"Је л' могу да те зовем, имам још 30 минута..."
***
Свега ми... тих неколико десетина минута, осећам као да је то оно... оно што сам одавно чекала. Да имам са ким да разглабам, а да је тај неко толико интелигентан. Да уме да разуме оно што никада нећу рећи.
"Не брини.. време тако брзо пролази."
"Немаш појма како брзо... поготово минути"
"И у мрежи и национални"
"Да. Тако је то кад има пуно тога да се каже..."
Ко би рекао.
Париз. Нас двоје, ја причам, не заклапам, о Словаку. Његовом најбољем другу. Он се уздржава.
Ако узмемо да анализирамо, сетићемо се да смо од тада, све до априла, када смо се видели на олимпијади, причали редовно, 3-4-5 дана у недељи, зависи од времена.
На олимпијади сам стално била са Њим, "мојим" Словаком.
Он нас је гледао. Људи споља, кажу: гледао је тужно. Тебе.
Ухватила сам за ручком неколико пута његов поглед.
Тек после једног пијанства је успео да ми приђе, да ми честита за оцену и прво место, да ме загрли...
И сада пролазим кроз оне моменте када ми је жао. Што сам му толико оптерећивала мозак својим осећањима, док је он, можда, осећао нешто. Према мени.
Када је мој Словак решио да ступи у нову везу, Он је био срећан. Усхићен.
Причао ми је како је боље тако. Давао ми савете како да заборавим. И ушушкали смо ту тему, да се никада више не помене и да не заболи.
Један пут. Мрак је ту одавно. На крају, нека светлуцава магла, најављује мир.
За руке се држи двоје младих. Теже ка различитим сновима, али су намерно ту.
Он мора да оде, живот је већ припремио нешто за њега. Она не зна шта ће са собом.
Да ли да прати тај пут? Или, једноставно... да чека?
Spremi se za Barselonu, drugo neka ostane iza tebe
Аутор sanjarenja56 03 ÐÑ 2011, 06:07