Беле руже
Аутор behappy | 28 ÐÑ, 2010
Тихо је јецала. Ако се уопште у тишини може јецати. Али дубоко у себи, знала је да ништа на свету неће моћи да замени мајку. Та празна јама која је вриштала у њој, није могла бити тако лако попуњена.
Није могла да поверује да стоји на гробу своје мајке. Спушта 2 беле руже које је она толико волела.
Жена која јој је живот подарила, одједном нестаде, као роса пред подне.
Недостајала јој је. Да је загрли, изгрди, помази и утеши.
Али знала је да више никада никога неће мајком назвати.
И тај дан, када је киша падала из ведрог неба, као што је и смрт по њену мајку дошла, увек ће памтити.
Поука: Проживите најлепше дане свог живота, док су вам родитељи ту.
Pozdrav!
Аутор Jovan s.s. 29 ÐÑ 2010, 10:40