Сутра је нови дан...

  Реших и ја да напишем нешто паметно, па ми на памет паде мој рад, за који сам добиле 2 награде. "Доситејеву награду", и "Видовданску награду".

„Доситејеве поруке“

Да ли сте видели човека, који је учио цео свој живот? И научио је много тога. Преводио је разна дела, читао, упознавао се са новим филозофским, социјалним, политичким и педагошким идејама. Путовао је, упознавао нове народе, а самим тим и језике. Писао је, и сва своја дела, посветио је свом народу. Нисте га видели? Не могу се сетити његовог имена, памтим да му је име веома важно, не знам шта ми се догодило да га заборавим, али испричаћу вам причу о њему. Заправо, упознаћу вас са оним што је он урадио за наш народ. Верујте ми, кроз његова дела ћете га најбоље упознати.

Његова највећа љубав је била Србија. Српска култура је у њему добила писца, педагога, мислиоца, филозофа, родољуба. Основна идеја водиља му је била да научи свој, српски народ. Да га ослободи сујеверја, заосталости. Животни сан му је било јединство народа. Чини ми се, пошло му је за руком, али не баш у потпуности. Најлепша чињеница лежи у његовим путовањима. Обишао је целу Европу, државе о којима се у то време причало, које су биле на добром гласу, али поред свега, он је живео за дан, када ће се поново вратити у Србију, и опет дочекати јутро у Београду. Његово дело је обележило период  осамнаестог-деветнаестог века. Да није било њега, питање је ко би отворио прву школу у Србији? Да ли би је неко уопште отворио? Примећујете и ви вероватно, колико је само учинио за наш народ. Али то није све, његово интересовање о вери, Богу и манастирима било је невероватно велико. Све је научио о томе, читајући. И сам се закалуђерио, али после три године, његово разочарење је било велико. Чинило му се немогуће да неко не поштује све оно што пише у књигама. А исте те књиге, биле су његови најбољи пријатељи.

Сигурно ћете га препознати и по његовим порукама. Ако будете  читали његова дела, сами ћете извући поруке које је вешто сакрио у реченицама.

Једна од најбитнијих порука је да је човек рођен како би учио, упознавао, размишљао. И сво богатство света, не може заменити памет, и оно што наше очи виде, а срце заволи.

Такође, морам напоменути, важна идеја је, да морамо волети свој народ, поготово у тешким тренуцима, и нипошто га не смемо оставити.

Љубав према нашој вери, такође је назначио. Морамо волети оно од чега смо постали. Поштовати Бога, празнике и обичаје.

          Највећим стварима нас је научио управо он. Све о чему је писао, претворио је у дело. Да... Доситеј Обрадовић. Рекох, кроз његова дела, присетих се имена.  Тако великог имена, које се са поносом мора изговарати. Српски народ мора бити поносан, што је такав човек постојао. Све што је радио, радио је управо због нас.

          А ви, нисте видели тог човека? Наравно да нисте. Постојао је само један. И то давно пре нас. То је управо Доситеј Обрадовић. А ви, никада немојте дозволити да ваша деца и унуци забораве његово име. Такав човек мора бити сачуван од заборава.

behappy

Да... синоћ сам се једва наканила око 2 сата да одем у кревет. Све као: Још ово, још ово... и онда СТВАРНО идем... и никако да одем.

И кад сам отишла, нема сна... Па сам почела да се преврћем по кревету, и онда мени, онако по обичају почеле да надолазе неке глупе мисли.

А Боже, што ја волим да мислим... па нема то нигде...

И онда тако волЕм и да досађујем другима са мојим мислима.

И мислим се ја синоћ, кад се удам, (ако буде муж могао да ме трпи) и добијемо малог Анђела, какво ћу име да му дам?
Јао што бих ја волела да му дам име Сергеј... (пошто желим мушко) а много волим и име Милош, али ако Бог да, тако ће да му се зове отац :д.

И онда тако скренем мало са теме, па почнем да мислим о најглупљим стварима на свету.

Као, ако будем имала сина, дотичног Сергеја, или Милоша, како ће мама њему да прича, па том детету никада неће бити досадно. (Или ће му СВЕ бити досадно, :)) )

Бар ћу увек имати о чему да причам.

О једном обичном слову бих му досађивала цео дан. А ја ћу и даље бити узбуђена и срећна, као да причам о нечему тако биииитном (И као да је њему то занимљиво.)

И шта ће да се деси онда, кад син постане пубертетлија, и каже:

"Кево, смараш ме са тим твојим причама."

А "кевино" срце ће да се поломи на милијарду парчића, и онда ће да оде код месечине, или неке друге добре пријатељице, као на кафицу, а уствари ће да прича о томе како је повређена.

И онда ће месечина да ми каже:

"Ма дај behappy, пусти клинца да живи свој живот, немој ти да се мешаш баш у све."

Јао муке моје, онда ћу тек да се уплашим! 

Па где је мама погрешила, па како? па шта? Па... хоће он сад маму да воли? или ја можда треба да се преселим негде? Да му не сметам, љуби га мама, видиш? Видиш да га нисам добро васпитала? Ма знала сам да ћу да погрешим негде...

Месечина ће да фркне:

"Опет драмиш? Ма пусти га једноставно. Све, али све је било добро, и дала си му довољно љубави, само га малкице пусти да дише. Само толико."

И ја ћу ипак да останем у ишчекивању, са неким немиром у себи...

:)))))))))))
Боже, баш сам смешна.

И тако сам синоћ, до 4 размишљала о тим глупостима... Никако да заспим, никако да се опустим... Шта ћу... таква сам, морам малкице да се мучим са тим мислима...

Чак сам почела и да се смејем, кад сам видела шта ми све пролази кроз главу... Па мама чула, пита: "Што се смејеш?" А ја ћу на то: "Ма ништа, родила си ме луцкасту."

Сад сам подсетила себе на оног "угледног граћанина" из "Данге", од Радоја Домановића. И он је мислио свашта :))

Поздравља вас насмејана  behappy, која је добила још једну недељу боловања, јер плућа још увек нису ОК.

Тако да ћу вам досађивати још, са својим мислима :))))))

Гледам данас једну емисију. Хуманитарна сврха.

Дечко је добио 2 хиљаде евра. (Циљеви су веома хуманитарни, али није то оно о чему желим да пишем)

И кроз главу ми прође, шта бих ја радила а имам 2000 евра.

Већ следећа мисао је била другачија.

Шта ће мени 2000 евра?! Боље да их никада не добијем.

Кладим се да бих се променила. Новац мења људе. Ја не желим да се променим. Сасвим ми је добро, и сасвим сам срећна и овако. 

Што се тих материјалних ствари тиче, имам све. Али бих волела да имам још само неколико ствари: 1. Збирку свих песама Мике Антића

2. Волела бих да на мом зиду засијају карта Румуније, (Србију већ имам), карта Европе и карта Света.

То би било то. И сад ћу да се потрудим да испуним то...

Тако  да ми не требају тих 2000 евра, ово не кошта ни 20 :)

У свету се дешавају грозне ствари, има људи којима је новац много потребнији него мени.

Гледам стање на Косову и Метохији. (Познајем неке људе, међу којима је и једна особа веома битна у мом животу) Људи су срећни што су живи. Пробуди се ујутру и каже: Хвала ти Боже што сам жив. 

Штета па ми нису сви тако захвални...

Волела бих да сви тако ценимо мале ствари. Мале, а велике...

Уживајмо у животу. И помислимо понекад, на оне мање од себе. На оне који немају толико, а заслужују.

Ми ћемо се осећати добро.

Поздревља вас насмејана behappy :)

Драги пријатељу,

не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мог духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сад моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред ње најопасније мисли претварарале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам Њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, то јест онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћене положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредности и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа ма колико велики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих "Један несрећан човек не може бити песник". Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужасна патња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживи не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље Бранко

П.С
Уколико желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има Назеб итд; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој почеће да мислим о смрти.
Поноћ је. Довидјења.
Бранко
Бјанкинијева 11

Загреб

Ово ме је очарало. Колико бола, патње и стрепње за једном девојком... Истинска љубав.

Дозволи ми да се загледам у твоје невине очи.

Све видим. Тражим себе у њима. Има ли ме?

Знаш шта? Оне ноћи, осећала сам се неописиво лепо... Сигурно. Фантастично.  

Твој загрљај ми је био довољан да више никога не примећујем. 

П.С. Знаш ли како си симпатичан када се мучиш да причаш српски? :)

Нема шта, пала сам на твоје речи.

Надам се да постоји неко наше време...

Јутро.

Киша. 

Чујем сваку капљицу, и пожелим да дођеш...

"Мала!" Чујем глас иза себе. Окрећем се, и видим тебе како трчиш.

Мислим да је киша одмах престала. А и да није, НИШТА не може покварити савршенство тога тренутка... 

Када узимаш моју руку, и са сигурношћу заједно идемо у ново сутра.

И нема препрека. И ништа није тешко...

Темишварски парк, пролеће, све је живо... 

Тебе нема поред мене, али су ту пријатељи. Смех, гласни разговори, шетње. Колико их само волим...

Вече.

Дом и топлина породице...

Препричавање напорног дана, био је испуњен, радило се, али не смета. Велики је ужитак бити некоме од користи.

Ништа, баш ништа није тешко када имаш некога. 

Уз дивне људе, и обични тренутак постаје савршенство.

Сећам се, још као дете сам маштао о њој. Лепа, паметна, добра. Био сам трећи разред, она је била први разред гимназије. Када су је дечаци из разреда оговарали, био сам први који ју је бранио, али никада нисам признао да ми је драга.

Пролазиле су године... Расла је она, и израсла у најлепшу девојку.

Сећам се њене матурске вечери. 

 Најотменија међу свим девојкама. Посматрао сам је,  и моја дечја душа је плакала за њом. Био сам дете, шести разред, а она је већ завршавала гимназију.

Најтеже ми је падала помисао да никада на мене неће гледати као на момка, већ увек као млађег брата.

У сећању ми је остало урезано њено лице, њене руке, које су држале моје, онда у трећем разреду...

Отишла је на студије у Америку, а ја сам наставио свој живот... 

Седам је дугих година прошло. Много је цурица било у мом животу, а о мом првом сну сазнавао сам тек понешто, од моје школске другарице, њене сестре.

Једне вечери, спремао сам се за свадбу једне другарице. Био сам безвољан, поново сам...

Али тамо, угледао сам њу. Моју заштитницу, са најлепшим осмехом на свету. Осећања ме преплавише...
"Вечерас ћу све признати. Морам искористити шансу."

"Милане! Израстао си у праву момчину. Баш као што сам и очекивала." Насмешила се.

"Дивна си. До када си овде?" Узвратио сам осмехом.

"Већ прекосутра имам лет. Знаш, не могу да верујем да се ваша генерација већ спрема за бракове, а ја сам опет сама." Насмејала се.

"Чуди ме помисао да за тебе нема прилике. Теби је 27. и још ништа немаш у плану?"

"Пре бих рекла да немам никога у плану."

Сипао сам нам по чашу белог вина, и почели смо да наздрављамо.

Дуго сам био загледан у њене црвене усне, у капљицу вина која се сливала несташно низ лице. Очарала ме је поново. 

Питао сам је за плес. Пристала је. Сањам ли? Држим руке око њеног струка. Осећам мирис њене коже. Тако ми је била близу... а тако далеко. 

Да ли од вина, или од превише осећања, почео сам да јој шапућем на ухо све што желим. Све што осећам. 

Осетио сам да јој се кожа најежила, а и сам сам осетио жмарце. И Бог зна како, одједном сам осетио укус њених усана, руке почеше да дрхте, али сам је тада стезао још јаче, да ми сасвим случајно не измакне...

"Нећу авантуру. Хоћу тебе поред себе."

"И сам знаш, то никада не би ишло. Никада не би успело... Зар си заборавио? Ја сам старија шест година од тебе. Ускоро ми је време за удају. А ти имаш још времена за уживање."

"Немој молим те да одеш. Остани. Моја душа припада теби. Био сам детекада сам почео да сањамо теби. А садате волим."

Сутрашњи цео дан смо провели заједно. Причала ми је о животу у Америци, а ја сам је посматрао. 

Шетали смо дуго. С' времена на време сам је ухватио за руку, или јој прстима пролазио кроз косу. Када би само још један дан остала...

Због снежних падавина, сви летови су били отказани до даљњег. 

А ја, никада срећнији. По цео дан сам био са њом. Говорио јој о сновима, о надањима.

Смејали смо се заједно, играли на снегу, веровала ми је, а ја сам био луђи него икада. Рекла је да се заљубљује у мене. Љубио сам дуго те њене усне о којима сам толико сањао. Нисам могао да се заситим. И да сам је годинама љубио, било би мало...

Била ми је ближа него иједна пре ње. Знала је где и када да дирне. 

Дотакла је онако, како само то она зна... Подигла ме је до неба, и скроз сам са ума сметнуо и разлику у годинама, и Америку... Живео сам за тренутак.

Тренутак са њом.

Одужио се њен боравак у Европи, скоро два месеца провела је у моме наручју.

И срце је почело да ми се слама када сам чуо да има заказан лет за Колорадо.

Мрзео сам петак. Мрзео март. Она одлази. Како да замислим будућност без ње. 

Наше последње вече.

Плакали смо заједно. 

И отишла је... Да ли ћу је икада поново видети?

Чекао сам три године док поново нисам осетио дах моје мале. 

Вредело је. Више никада је нећу пустити да оде...

Јутра пролазе поред ње...

Заједничке непроспаване ноћи...Она и ја. 

Велика је потреба у мени, да загрлим некога снажно... Да га не пустим. Било кога...

Имам потребу да заволим, да ме то осећање до неба уздигне...

Као она дечја заљубљивања, невиношћу окупана...

Тако сад желим, да се поново заљубим. И очи да зацакле, и руке да задрхте...

Да шапнем некоме, на ухо... 

Да плачем на нечијем рамену.

Да буде ту...

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji povetarac, sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle... nema vise ni parnjaca, ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih... "

- Desanka Maksimovic

Хвала ти бако!

Зближиле смо се јако. И значиш ми пуно.

Знаш све моје тајне, помажеш ми, говориш како је било у твоје време.

Убеђујеш ме да неким људима треба да дам прилику да уђу у мој живот, док ме саветујеш кога да се клоним.

Поред тебе сам заволела "твоју" музику...

Сећам се првих мојих "шопинга". Са тобом... Сваки пут када сам долазила код тебе на распуст, куповала си ми све што сам пожелела. Ако сам прстом показала најсупљу барбику из продавнице, била је моја.

Сада већ годину и 4 месеца живимо заједно. Везала сам се за тебе и не бих те никад оставила саму. 

Хвала ти што ме свакога дана слушаш, што устајеш раније да би мене и сестру испратила у школу, да би нам спаковала ужине... 

Ти си набоља бака, и ја те пуно волим.

Морам да поделим ову песму са вама...

Истина је да нећете баш разумети, али ћу вам превести оно најлепше:

Пролази десет апсурдних дана, Не знам...

Не знам како, не знам где, не знам...

Десет живота да будем са тобом,

и то би било мало.

(Превод не звучи спектакуларно, али ја сам скоро заплакала летос када сам открила ову песму...)

Мирис зиме, увукао ми се под јакну. Срећна сам.

Трачак туге залута у мојим мислила, када видим да држи њену руку тако сигурно у својој, као да никада не жели да је изгуби...

Пожелим да и ја једном волим. Али само једну особу. Да ми то никада не досади. Али онда се иза ћошка, незвано појави питање:

"Да ли ћу икада мо'и да ценим ту љубав?".

Изгледа да не. Превише је тешко бити веран, изгледа. Данашњица ти заголица мисли, и некако сасвим случајно удаљиш се... Или неповерење, или смрт страсти...

Ни сама не знам, шта мислим а шта осећам. 

Понекад је можда и боље тако. 

Живети за сутра, без планова, али бити спреман да се може десити, мање или више пријатно-чудо.

"Дотак'о сам дно живота,

 И пакао и поноре,

 Али ти ми душу узе,

 Ти проклети женски створе,

 Да због тебе немам мира у сновима-ни на јави...

 Како да те муко моја?

 Како да те туго моја?

 Како да те срце моје на тренутак заборави?"

Пошто су почеле да се дешавају неке ствари које нисам схватала, желела сам да причам са неким кога волим, и ко ме познаје.

Била сам уплашена. Тетка ме је звала код ње, и причале смо сатима.

Разумела сам неке ствари, и драго ми је да је баш тако како она мисли.

Свако има свој поглед на свет. Ја сам таква: Шта год да радим, радим да угодим другима. Највише ценим доброту код људи, и јако се разочаравам када нешто не иде. Шта год да је у питању. Не волим да се свађам, већ покушавам лепим путем.

Е, онда почиње да се дешава оно најгоре: Људи почињу да ме искоришћавају, а ја тога ни нисам свесна. Ја сам задовољна што имају поверења у мене, срећна сам што сам им помогла...

Желим да цео свет буде добар. Не желим свађе, не желим конфликте, не желим ратове.

Али то је не могуће.

И сама себи сламам срце када сазнам те речи.

Зашто?

Људи су такви...

и сама сламам себи срце. Сама сам крива за то.

Не желим да повредим било кога.

Тешко ми је да кажем не. Колико год ме мрзело да урадим нешто, увек кажем да. 

Боли ме што сад тек схватам, да је мало оних који ће ми то вратити. Али за тих неколико сам сигурна.

У сваком човеку тражим ону добру страну. Изгледа да ни то не ваља. Јер онда заборавим да има и лошу. И на крају, знате ли ко остаје повређен? Ја.

Радујем се за ситнице. 

Данас је било невреме, није било струје када сам била кући.

Била сам срећна што је дом био топао. Могло је бити и другачије. 

Никада нећу схватити, да данас не ваља бити добар.

Ја и даље терам своје, верујем, волим... 

Без обзира што не враћају сви ту љубав. Љубав је највећи поклон који дајемо. 

Има ли шта лепше:

Човек кога волиш узвраћа ти сву ту љубав, и имате плод ваше љубави-једно малено створење које ће променити цео твој живот.  

Нема ничега лепше од тога.

Али, све у своје време.

Постоји једна америчка емисија, и заиста је могу назвати "Едукативна", јер је мене погодила, и научила нечему. Девојке са по шеснаест година су трудне, и чекају бебе. И није све тако сјајно, како све девојке сматрају. Све је то лепо, али не за ове године.

Девојке које су погрешиле и затруднеле са 16 година, слободно могу рећи збогом:

И пријатељима, и школи, и изласцима, и свим осталим стварима које њени вршњаци раде. 

А најгоре у свему томе је, ако дотични отац, који није пуно старији, не схвата да је и он крив за настало дете. Или је можда цура сасвим случајно затруднела? 

Они излазе са пријатељима, један од дотичних је скоро бежао од свог детета, није желео да се игра са њим, није желео да га погледа када се родио... 

И сад ја кажем, Ало човече, ти си знао шта си радио? Ко те је терао да то урадиш са 16 година? Нико им није крив, сами су криви. Чак ни то није битно. Јер је већ готово, и чему расправке о томе ко је крив? 

Расплакала ме је прича. Она је давала све, трпела је, гутала, а он је све то одбацивао. Како људи могу да буду тако безосећајни, неодговорни...?

Е, па имају само 16 година.

Постоји пуно разлога за страх од новог почетка.

Расписала сам се безвезе, али у закључку желим да истакнем: Пазите шта радите, БЕЗ ОБЗИРА НА ПОТРЕБЕ, блаблабла, све су то тинејџерске глупости. А када дођу обавезе,онда су нам криви и родитељи и комшије-само ми нисмо криви. Као да нам је комшија поклонио дете.

Дакле,

Све у своје време.

Јесен је. Хладно време долази, а мени не остај ништа друго него да маштам.

Не могу да верујем! Жена из мојих снова налази се поред мене у кревету. Осећам топлину њеног предивног тела. Очима обилазим контуре њеног тела. Савршена је. Или је можда моја љубав чини таквом.

Наше прво јутро, после незаборавне ноћи. У парку држим њену руку у својој. Сањам ли? или је ово заиста реалност. Могу да дотакнем њене образе и да пољубим њен осмех. Безброј пута.

Ко још осећа хладноћу?

Желим да јој покажем све лепе стране живота. Узимам осушени лист и заденем јој међ' косу. Обожавам њену косу. Обожавам њу. 

Водио бих је на Хаваје, и у Тунис, показао их јој Москву, и Рим... Али немам средстава.

Зато ове две руке решавају све. Уз мало времена, спремам романтичну вечеру. Свеће, руже и она. 

"Хоћеш ли да се удаш за мене?" Питам на коленима, спреман да учиним све. Баш све за та два ока.

Позитиван одговор, и моја срећа већа него икада. Нема срећнијег човека од мене. Грлимн је тако снажно и уживам у њеном смеху. Ја је волим.