Сутра је нови дан...

Шетали смо држећи се за руке. Стезала сам га чврсто, плашећи се да га не изгубим. Коначно је дошао "мој ред".

Иако је био старији десетак година, он ме је увек најбоље разумео. Чувао ме је, и волео. Играо се са мојом косом... Када је одлазио увек се све завршавало на исти начин. Моје сузе. Крупне, слане и тешке сузе.
"Зашто већ једном не решиш ово?. Или се разведи од ње, или мени реци Збогом. Драги, ја те волим. Али поштоваћу твоју одлуку. Овако, овако више не могу. Превише сам те жељна."

"Само се још мало стрпи." Миловао ми је образе.

"Обећај да ћеш се стрпети, и молим те не плачи више." Климнула сам главом, и пољубио ме у чело.

Увек се тако завршавало.

Али како да не плачем? Он се увек враћао њој, делио је кревет са њом. Она га је поседовала. Тада сам ја,вероватно нестајала, и видео је само њу.

Те вечери, ишли смо на неку журку, која ми уопште није била важна. Било је важно да сам ја поред њега. На журци смо мало попили, и цело вече смо се смејали. Завршили смо на једној клупи у парку. Лежала сам у његовом наручју. Тако сигурна, и тако тужна јер се ближио још један растанак. 

"Хоћеш ли вечерас спавати са њом?" Постављам тако глупо питање. Ни сама не знам како сам се усудила.

Тајац.

Очи поново почеше да се пуне сузама. Али сам гутала јецаје. Нисам желела, и нисам смела да му покажем колико сам луда за њим. Није смео да зна.

Била сам сигурна да је ту био крај, и да је ово наше последње вече.

Желела сам да уживам још неко време у његовом наручју.

Почео је страшан пљусак. Нисмо имали решења него да се растанемо.

Пољубио ме је и свако је отишао својим путем. Хвала киши. Није могао да види моју чежњу и очај. 

Била је будна када се он вратио. Постављала је питања типа: "Где си био?", "Шта си радио?" "Какав је то начин да долазиш кући у 4 сата ујутру?"
Није одговорио. Отишао је да се пресвуче.

Лежали су једно до другог у кревету. Припила се уз његово тело. И пољубила га.

"Знаш, морам да ти кажем. Време је да ставимо тачку. Десиле су се неке ствари и... желим развод." Изговорио је.

Када ми је јавио шта се догодило, мислила сам да сањам. Сада је био само мој. Добила сам могућност да га свако јутро гледам како отвара сањиве очи, да посматрам како једе, како пије прву јутарњу кафу коју сам му ја скувала...

Једва сам чекала да га загрлим, и да наша прича почне.

 

П.С. Ова прича је мој синоћни сан који сам желела да поделим са вама. 

 

 

 

Седела је сама на клупи у парку, и гледала како ветар односи опало лишће. Долази јесен. Ускоро ће и зима. Исто тако и у њеном срцу долазила је зима. Била је заљубљена. Али онда када је било најпотребније, он није био ту. Чула је само, као у сну да прелази њен праг и да је узима у наручје. Била је усамљена. Ветар је почео да дува, а онда је стезала јакну јаче. Као да је осетила ветар да струји кроз цело њено тело. "Волела бих да се деси чудо. Да се појави однекуд и да ме одведе из овог сивог света. Сивог без њега." Почео је да пада мрак, а она се осећала све усамљеније. Одједном, неко ју је сасвим нежно помиловао по коси. Окренула се. Био је то он. Као из бајке извађен, стајао је баш ту пред њом. Помислила је да јој се причињава, те је још једном погледала. Да, то је стварно био он. Узео је њену руку у своју. Она се прилепила уз његово тело, и прошаптала кроз сузе: "Немој никада више ово да урадиш. Молим те не иди више." Обрисао јој је сузе, и пољубио је. Стиснуо је руку јаче, и пожелео да никада не оде. "Извини. Никада нећу отићи. Моје месте је поред тебе." Једва је изговорио. Сузе су га гушиле, али није смео да заплаче. То би га уздрмало. Волео ју је више од живота. Ни једну девојку није волео као што њу воли. Загрлила га је снажно, као да се плаши да га не испусти. И кренули су да шетају кроз ноћ. Ноћ је била њихова. Нико им ништа није могао. Љубав је била јача од свега.

Неки људи имају баш све.

Имала је вилу у центру града, све са послугом, као у серијама. Била је удата за најлепшег дечка из града, живели су идиличан живот, али увек су тражили још. Похлепа је била оно у шта је прерастао њихов живот. Она је свакодневно ишла да купује најлешу одећу из најелитнијих бутика у граду, а он је сваког месеца мењао аутомобиле. Волели су се.

Питате се сад, шта би још човек могао да пожели?

Једног дана, сазнала је да болује од неизлечиве болести.

Рекла је да паре нису проблем, да ће дати колико је год потребно само да буде излечена. Али, заборавила је да новац не може купити баш све. Здравље се не може купити. 

Преклињала је, била је очајна. 

Човек, тек тада почне да се спушта на ниво обичних људи, на ниво оних који тешко живе. Схвати да није све у новцу, и да је много битније оно што имамо у себи. 

Тек тада почињемо да ценимо оне "ситнице".

Права вредност неких ствари препознаје се тек када се она изгуби.

Нажалост.

Она његова смеђа коврџа која је несташно штрчала, највише ми се допала. Његове очи су биле нешто неопсиво. Можете само да замислите колико сам била срећна  када ме је питао да будемо заједно.

За кратко време увео ме је у свет снова, где смо били сами на "свом облаку". И више нисам могла да се сетим, како сам живела без њега?

Јутра нису могла да почну без његовог "Добро јутро" и пољупца. Није могао да прође дан а да ме није изненадио на неки начин. Куповао ми је по једну ружу, и на свакој осављао поруку.

"Волим те", "Мој анђео си ти", "Хвала ти што си ту!" "Волим осмех твој и добро ти стоји!", "Нико као ти" "Ја сам најсрећнији човек на свету јер имам тебе..."

Све те поруке сам чувала, а љубав коју сам осећала била је дубоко у мени, и увек бих је описивала као нешто посебно и непоновљиво. Научила сам да се смејем свакој његовој шали, и знате шта? Навикла сам на њега.

Пре њега, сви су били пролазни, и обични.

Али, љубав нас је обоје учинила посебнима.

Људи. Неки су завидели, неки су се смејали са нама. Али ми смо живели за нас.

За свој османаести рођендан, осећала сам се лоше. Претпостављала сам да знам шта се дешавало.

Затруднела сам.

Изгубила сам се. 

То је био најлепши дар од Бога. У себи имати знак од човека ког волиш, али била сам превише млада. Неспремна и незрела...

"Душо... ја сам трудна" Јецала сам преко телефона. Нисам имала храбрости да му то кажем у лице.  Веза се прекинула. Ово је готово. Помислила сам. Мој свет не постоји! Ја не постојим! Шта сада урадити?? Сама осамнаестогодишњакиња са малим створењем. Не, ја нећу то издржати.

Како је наша љубав могла да се овако заврши?

Све те мисли су ми одједном пролете кроз главу.

Али он се појавио. Загрлио ме је, и рекао да ме воли.

"Анђеле, па то је нешто најлепше што се може десити људима који се воле!"Рекао је. И у том тренутку била сам поносна што га имам. Била сам најсрећнија. И више ми није било битни ни шта ће породица рећи, а још мање шта ће рећи сви са стране.

Он је био ту.

И више ништа није било важно.

 

Све је почело тако што јој је рекао да је слатка. Ласкало јој је то, али никада га није сматрала потенцијалним. Она је увек волела друге... Волела нешто недостижно, сањала о "небесима", али други су је увек остављали на цедилу, други су је искоришћавали, други су јој били потенцијални пријатељи, она је давала све, али ништа није добијала за узврат. На крају је она патила, плакала, губила своју младост узалуд. На крају, када су јој све лађе потонуле, када није знала шта да ради, није имала са ким да прича, јавила му се... Био је ту за њу. Једнога дана позвала га је да прошетају. Сво време ју је срушао. Она се скорз отворила. Рекла му је све што ју је болело, а он је знао како да је утеши. Постали су пар. Били су скорз различити. Њена популарност попуњавала је његову повученост. Сви су били зачуђени. Ко би рекао да ће постати пар? Шетали су градом увек се држећи за руке. Свиђала јој се чињеница да је он њу волео, а он је уживао у њој. После толико времена ју је поседовао! Није је занимало то што су други говорили: "Имала си и лепше момке, није баш нешто посебно..." Она је препознала нешто лепше, нешто што је било у њему... Свашта су преживели заједно. Шетали су по киши без кишобрана. Осећали су се сигурно једно поред другог. Размењивали су најнежније пољупцв, исто онако као што су имали најлепше страсне тренутке. Препустили су се тој љубави више него икада пре тога. Она се пролепшала, и "бивши момци" су почели да је јуре. Али, било је касно. "Где си био када сам те волела више од ваздуха који дишем? Нисам била згодна, јел' ? Е, па сада је касно. Жао ми је." Говорила је свима. У њеним очима, ОН је био лепши од свих бивших. Јер је био увек уз њу, и искрено је волео. Волела је да спава у његовом крилу у парку. Волела је да га држи за руку. Он јој је писао најлеше песме. Желео је целом свету да покаже колико је воли... Почела је школа, она је упознала нове људе. У њен разред дошао је нови младић, који је био јако привлачан. Све цуре су биле зањљубљене у њега, а замислите, он је волео баш њу. И тако је решила да заврши причу са дечком који је био спреман да јој подари читав свој живот. Почела је да излази са "школском фацом", и све је било лепо... једно време... Док јој није рекао да је "живот зезање", и да не може да потроши младост само на њу. Поново је била повређена. Али овога пута није имала на кога да се ослони... Када мрак замени дан, и киша прекрије њен прозор, седела је на прозору, плакала и схватила какву је глупост направила. Осећала се као најусамљенија особа на свету. Облачила је његову мајицу и мислила на њега. Недостајао јој је. А он, свакодневно је очекивао њен позив, поруку. Желео је да зна да ли јој је добро у новој вези, да ли је срећна? Бринуо је о њој, јер ју је волео. Био је зрелији, старији 4 године. У тим тренутцима, када се његов свет рушио на комадиће, имао је највише инспирације и писао јој је. Тако се најбоље празнио. После неколико месеци, схватила је да њен живот нема смисао без њега. Решила је да победи свој понос, и напише му писмо. "Опрости ми.- то је оно што ти прво морам рећи. Не знам где ми је била глава када сам отишла. Ти мене дефинитивно не заслужујеш. Знам да сам те повредила на најгори начин. Али сам из ове глупости научила. Никада никога волети нећу као што волим тебе. Био си ту и када ми је падала киша, и када ми је сунце сијало. Волео си ме и у најгорим тренутцима. Препознао си нешто у мени. Знао си да ме цениш... Само желим да ти захвалим. Никада те нећу заборавити... Ти си нешто посебно... Хвала ти... И волим те." На почетку се надала, али када је прошло месец дана, схватила је да никада неће моћи да врати оно што је изгубила. "Ја не могу даље без тебе. Опраштам ти! Чекам те, и волим те." Имали шта лепше од тога? То је права љубав. Љубав која опрашта све, љубав коју ништа не може зауставити. Човек учи из грешака. Некима се никада не укаже друга прилика. Њој јесте! И другу је знала да цени. Знала је да је он најсавршенији, да је он створен за њу. Знала је да је воли. Све јој је опростио. И прича се није никада завршила. То је било то... П.С. Пост је мало дужи, али сам морала да избацим све емоције из себе. Прича је мешавина реалности, оно што се дешава мени и другима, а већина је настала у мојој машти.

Нема праве љубави у овим годинама. Нема... И зато се играмо. Излазимо, певамо... уживамо. Доћиће љубав касније. Сада... сада су сви пролазни чини ми се... И лепи су... Неки су посебни. Заљубиш се као, и они оставе траг. И они се као заљубе. Али нешто гаси те "ватре". Зато знам да нема љубави сада. И леп ми је овај, онај ми је симпатичан, он је добар, онај тамо паметан... Све то прође. (ваљда) Изгледа да се мој принц још увек појавио није. Мада је могао он да буде. Стварно јесте. Али није хтео. И нећу ја у то да се мешам. Можда ће касније жалити што ме није желео онако како сам желела њега ја, Можда и неће. А и баш ме брига. Мој живот се наставља, воз наставља свој пут, и све наредне станице су прелепа места. Париз, Барселона, Рим, Лондон, Москва, Венеција, Мадрид, Праг, Беч... То ме сада интересује. И моје друштво. Ја могу сама, научила сам. Без мушкарца уз себе. И само се плачим да не постанем дивља. А уосталом, кога је бирга? Књиге. То је оно без чега не могу... А мушкарци... Дођу, и оду...

Mnogo toga učini za tebe osoba koju voliš, samim tim što još uvek postoji.

"Život muškarca je slava, život žene - ljubav."

"Ljubav daje krila ali ih i potkresuje."

"Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do izraza."

"Ljubav je jedna vrsta bolesti, ko je nije bolovao ne zna šta je."

"Ljubav je najplemenitija slabost uma."

"Prvi uzdah ljubavi posljednji je uzdah mudrosti."

"Nemoguće je sakriti ljubav očima koje ljube."

"Šta je ljubav? To je duga prilika za bol."

"Samo ono što činimo iz ljubavi, činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo."

"Ljubav nije čudo, ali čini čuda."

"Ljubav se hrani nadanjem."

"Voljeti i biti voljen znači osjećati sunce s obe strane"

"Bolje je ljubiti i izgubiti nego uopšte nikada ne ljubiti."

"Muzika je uvijek bila hrana ljubavi, a ljubav je hrana za muziku."

"Najveća sreća koju nam može dati ljubav, je prvi stisak ruke muškarca kog volimo."

"Ljubav se nikada ne rađa u zloj duši."

"Ljubav je kao rublje: slađa je kad se češće menja."

 

Još uvek sanjam njega...

 

Ponekad mi se čini kao da je pesma autobiografska. Romantična i puna emocija. A ja, puna ljubavi, i snova o princu na belom konju, osećam ovu pesmu.

Šetam na zakazano mesto, sa mislima na sasvim drugom mestu. Sunce prži, vetar njiše grane, zakači i po neki pramen moje kose. Zaljubljeni parovi šetaju smejući se i držeći se za ruke. Srećni su. Ne želim da se zaljubim i ostanem povređena. Život je igra. Želim da se igram. Doćiće vreme kada budem trebala da izaberem samo jednog. Ne znam da li ću uspeti tada... da li ću?... Poželim i ja neku lepu priču, kakvu imaju oni. Ali samo želim. Da izbijem ono što mi je u glavi, da zaboravim... Govorim svašta, znam po nešto, a osećam nešto sasvim treće. Znam da ne smem, govorim da neću, a osećam da ne mogu da radim ono što znam i govorim. Komplikovano... zar ne?
Tako rade ti romantični blizanci. Kojima sve brzo dosadi, a sanjaju puno.

Nacrtala sam savršenu priču u svojim mislima. Samo se bojim da će se do kraja pretvoriti u roman, a ne u moju ljubavnu priču...

"Pa draga, kad vec toliko voliš da čitaš, možeš li da pročitaš šta piše u mojim očima?" Pita me, igrajući se sa mojom kosom.

"Teško da mogu da pročitam tako nešto. Hoćeš li ti da mi pročitaš?" Odgovaram ležeći pored njega.

"Piše da nikada neću dopustiti da odeš od mene. Nikada" Smeši se. I osećam da se gubim u njegovom pogledu.

"Pa nikada se nemoj igrati sa srcem", dotičem mu levu stranu grudi "Ponekad ume da zaboli".

"Voliš li me?"Uozbiljio se i uhvatio me čvrsto za ruku.

"Da. Volim te. Zar se ne vidi? Svo svoje vreme bih provela sa tobom. Sve bih učinila da zauvek ostane ovako, da nas ništa ne rastavi, da budemo srećni, da imamo porodicu, da budemo ti i ja, da..."U oku počinje da se sija suza, ljubi me naglo, i prestajem da pričam.

"Jesam li tebi ja nekada rekao, da ako izgubim tebe, gubim sve? Kao kada svu svoju ušteđevinu staviš na 3 crno, i sve izgubiš. Ti si mnogo više od toga."

"Pokazao si mi svet u koji još nisam zašla" Grlim ga čvrsto.

"Obećaj mi, obećaj mi da ćemo dati sve od sebe da ovako ostane."

"Obećavam"

 

 

Još jedna priča iz moje maštaonice...:)

Ležimo prigrljeni jedno uz drugo. Ti spavaš, dok ja proučavam svaki detalj tvog lica, svaku crticu. Usne izmorene od poljubaca... Zaspao si u mom naručju. Osećam kako mi srce narasta kao kvasac dok te gledam, dok postajem svesna da te posedujem. Tvoje snažne ruke ukrštaju se na mojim kukovima, i ja osećam da sam samo tvoja. More je pred nama, zora samo što nije svanula... Boli to što znam da ćemo se rastaviti uskoro... Možda se nikada više nećemo sresti...  a dala sam ti sve. Bila sam samo tvoja. Otvaraš tvoje oči, koje se presijavaju na suncu. Pogodiš me pravo u dušu pogledom.

"Ne želim da krenem. Hoću da zauvek ostanem sa tobom." Dok zboriš tiho, osećam kako mi se duša puni nekom čudnom toplinom.

"Niko me nije činio tako sretnim kao ti." Njegove reči su me najviše usrećivale.

Vetar mi daje znak da je vreme da se rastanemo. Po hiljaditi put. Mrzim rastanke. 

"Vratiću se. Obećavam ti. Sa tobom sam proveo najlepše trenutke do sada." Šapuće tiho, gledajući u moju donju usnu.

Zagrlila sam ga snažno, i tako smo stojali nekoliko minuta, dok su morksi talasi zapljuskivali obalu. 

P.S. Priča je proizvod moje mašte...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Budim se sa osećajom praznine u stomaku. Mraz na srcu. Led u grlu.

Opet je sve crno, jer tebe nema. Ima te, ali te nema.

Sve je crno, i sve pogađa. Želim da pocepam uspomene, ali previše ih je. Svo ovo vreme, slikala sam idealnu sliku o tebi. SVI su mi govorili da si kreten, ali i pored toga, uspela sam da te vidim SVOJIM očima. I svi su nestali. Ostajemo samo ti i ja, pod uličnom svetiljkom, i dok se igram sa tvojom kosom, gledaš me pravo u oči. Znaš da sam slaba na te stvari.

„Znaš li ti, koliko mi znači tvoja podrška?“Tiho izgovaraš, podižući ruku da mi pomiluješ lice. Ja se smeškam. Biram reči, ali onih pravih, tako je malo. Teško je izabrati.

„Svi su mi govorili o tvojim manama. Niko nije o vrlinama. Ali ja volim tvoje mane, i vidim tvoje vrline“. Šapućem ti na uho.

„Ja nisam savršen“. Dodaješ, sa ozbiljnijim izrazom na licu.
„Naravno da nisi. Niko nije. Ali ja te volim, baš takvog kakav si. Kada bi se promenio, to više ne bi bio ti. To više ne bi bila ona moja Borovnica, koja ponekad ostavlja gorak trag u ustima“

„Značiš mi. I cenim te.“ Dodaješ, grleći me.

„Ne dam ti da odeš. Sita sam ljudi koji te mrze. Želim da ti pokažem svet mojim očima. Želim da ti pokažem sreću. Želim, da delimo sve. Sita sam svih drugih, i sada želim samo tebe. Niko... niko me ne može usrećiti kao ti“ Glas mi već podrhtva, ali pokušavam da se smirim.

„Ti si moj Anđeo čuvar. Ni sam ne znam kako sam te zaslužio“. Steže me sve jače.

„Poslao me je Bog, da te sačuvam od svega. Da osećam ono što ti osećaš.“ Govorim, i pogledam u nebo. Počinje kiša. Moj vrisak.

„Tako si draga“ Smeši se.

„Kad god ti zatrebam biću tu. U mom srcu, uvek ima mesta za tebe.“

„Zapamtiću to“ Nestaje u mraku.

Sanjarenja, sanjarenja... ostajem sama. Da bijem svoju bol. Ali još uvek nisam odustala.

Suze i kiša. Čini se da sve nestaje. Samo njegov dah na vratu osećam. Samo jednu boju vidim. I želim. Sklupčam se, i tako jako, najjače zaželim da dođeš. Onima koji najviše žele, želje se ispunjuju. I tako, dok želim, zaspim. I opet te sanjam. Java i snovi su mi isti. Sačinjavaš ih ti. I tako već danima...