Сутра је нови дан...

Шетали смо држећи се за руке. Стезала сам га чврсто, плашећи се да га не изгубим. Коначно је дошао "мој ред".

Иако је био старији десетак година, он ме је увек најбоље разумео. Чувао ме је, и волео. Играо се са мојом косом... Када је одлазио увек се све завршавало на исти начин. Моје сузе. Крупне, слане и тешке сузе.
"Зашто већ једном не решиш ово?. Или се разведи од ње, или мени реци Збогом. Драги, ја те волим. Али поштоваћу твоју одлуку. Овако, овако више не могу. Превише сам те жељна."

"Само се још мало стрпи." Миловао ми је образе.

"Обећај да ћеш се стрпети, и молим те не плачи више." Климнула сам главом, и пољубио ме у чело.

Увек се тако завршавало.

Али како да не плачем? Он се увек враћао њој, делио је кревет са њом. Она га је поседовала. Тада сам ја,вероватно нестајала, и видео је само њу.

Те вечери, ишли смо на неку журку, која ми уопште није била важна. Било је важно да сам ја поред њега. На журци смо мало попили, и цело вече смо се смејали. Завршили смо на једној клупи у парку. Лежала сам у његовом наручју. Тако сигурна, и тако тужна јер се ближио још један растанак. 

"Хоћеш ли вечерас спавати са њом?" Постављам тако глупо питање. Ни сама не знам како сам се усудила.

Тајац.

Очи поново почеше да се пуне сузама. Али сам гутала јецаје. Нисам желела, и нисам смела да му покажем колико сам луда за њим. Није смео да зна.

Била сам сигурна да је ту био крај, и да је ово наше последње вече.

Желела сам да уживам још неко време у његовом наручју.

Почео је страшан пљусак. Нисмо имали решења него да се растанемо.

Пољубио ме је и свако је отишао својим путем. Хвала киши. Није могао да види моју чежњу и очај. 

Била је будна када се он вратио. Постављала је питања типа: "Где си био?", "Шта си радио?" "Какав је то начин да долазиш кући у 4 сата ујутру?"
Није одговорио. Отишао је да се пресвуче.

Лежали су једно до другог у кревету. Припила се уз његово тело. И пољубила га.

"Знаш, морам да ти кажем. Време је да ставимо тачку. Десиле су се неке ствари и... желим развод." Изговорио је.

Када ми је јавио шта се догодило, мислила сам да сањам. Сада је био само мој. Добила сам могућност да га свако јутро гледам како отвара сањиве очи, да посматрам како једе, како пије прву јутарњу кафу коју сам му ја скувала...

Једва сам чекала да га загрлим, и да наша прича почне.

П.С. Ова прича је мој синоћни сан који сам желела да поделим са вама.