Дугочасовне пробе... А брат твој, толико на тебе подсећа. Исти покрети, исте речи... Исте те руке!...само што то ниси ти. И посматрам га, а као тебе да видим... Пре сваког састанка потребни су ми сати припреме, како бих се контролисала, и убедила себе да ништа не осећам. Ништа. Као да сам од камена... Али, мало сутра. Данас, чим сам те угледала, колена су ми заклецала, у глави ми се замутило, и сва сам се следила. Лако је говорити разне речи, али срце мало теже слуша. И никада нећу себи опростити што сам се толико препустила... И што ми толико недостајеш! Да бар могу да те ишчупам из срца, и бацим, као да се никада ништа догодило није, као да те не знам. Кад бих само могла да се осетим обично, и да ми глас не задрхти...
И данас, оно твоје "Здраво, колегинице." које је звучало тако хладно... Продрмуса... па наставим даље...
Волим те. Ето. А небо је у пролеће плаво, као нешто чега се никада сетити нећу. Ништа... Само црвене птице над главом узлећу.
"Зарадила" је рак, и 2004. године су јој рекли да нога мора да се сече. Није обраћала пажњу на то, и гурала је даље... 2010. се то закомпликовало, а канцер се проширио на џигерицу и плућа. Оде код лекара, константација иста, лева нога мора са се сече. Напуни она батерије, и изврше јој операцију. Ко би рекао да јој фали нешто? Жена са највећим осмехом, као да се ништа догодило није. Нјавећи оптимиста. Може она то да прегура! Долази јој у посету ћерка, и још са врата заплака, и изађе из собе. "Ма није то ништа, сад да видиш, могу ја и у дискотеку!"
Зато јој се и дивим. Ма каква жаљења, може она све.
Корак по корак се пењемо ка врху. Степенице су влажне, и у сваком тренутку се можемо спотаћи, склизнути, пасти. Али, била сам неколико пута на самом врху. Тамо је сунце најлепше.... А када почне киша, степенице се следе, и почињемо да падамо. Пала сам неколико пута. Стигла до самог дна. И споро, али упорно, наставила даље. Пут уме да буде бодљикав, трновит, пун препрека... Све зависи како га ми сами доживљавамо. Треба стремити оном сунцу, које нас на врху чека. Без обзира колико ћемо пута пасти, једном када стигнемо горе, бићемо захвални.
Још памтим оне дане, када сам тупо бленула у речник румунског језика. Кајала се што нисам искористила прилику да га научим раније. Колико сам се само стидела тога што сам, једним делом Румунка. После сам се стидела јер једна четвртина крви припада "тој страни", а ја не знам језик. И ко би рекао да ћу га научити? Сад ми је смешно када се сетим свих тих глупости, како сам више кукала него што сам се трудила око тога. Сад, после годину и по дана рада на језику, преводим текстове. Нисам ја сад тамо неки најбољи преводилац, и далеко сам од тога. Али сам сама себи показала да могу. Исто је било и са енглеским. Све другарице су ишле на приватне часове, ја нисам желела. У неку руку сам била "заостала" за њима. Више нисам. Ко ће ме знати где сам научила. Мислим да ми је гимназија ипак пуно помогла око тога. Овим постом, само хоћу да кажем једно: Да ништа није тешко ако се има довољно воље. И боље је прионути на посао, него само говорити: "Желим, али је тешко..." Наравно да је тешко ако не покушаваш и ниси упоран.
Предпостављам да ћете разумети, иако је на енглеском. Ове реченице, некако су ми остале дубоко урезане у глави. Филм који великим делом подсећа на моју, до сада највећу, љубавну причу. Морала сам да поделим са вама.
Noah
My Dearest Allie: I couldn't sleep last night because I know that it's
over between us. I'm not bitter any more, because I know that what we
had was real. And if in some distant place in the future we see each
other in our new lives, I'll smile at you with joy and remember how we
spent the summer beneath the trees, learning from each other and
growing in love. The best love is the kind that awakens the soul and
makes us reach for more, that plants a fire in our hearts and brings
peace to our minds, and that's what you've given me. That's what I hope
to give to you forever. I love you. I'll be seeing you. Noah.
Noah So it's not gonna be easy. It's gonna be really hard. And
we're gonna have to work at this every day, but I want to do that,
because I want you. I want all of you, forever, you and me, every day.
Will you do something for me? Please? Will you just picture your life
for me? 30 years from now, 40 years from now, what's it look like? If
it's with that guy, go! Go! I lost you once, I think I could do it
again, if I thought it's what you really wanted. But don't you take the
easy way out.
Young Allie:
Why didn't you write me? Why? It wasn't over for me, I waited for you for seven years. But now it's too late.
Young Noah:
I wrote you 365 letters. I wrote you everyday for a year.
Young Allie:
You wrote me?
Young Noah:
Yes... it wasn't over, it still isn't over
[kisses Allie]
1. Моје руке су малене; Немојте очекивати перфектност, онда када намештам кревет, када бацам лопту или када играм. Моје ноге нису дуге; зато корачајте спорије да бих могао држати корак са вама. 2. Моје очи још увек нису виделе свет онако како сте га ви видели; оставите ме да претражујем, немојте ми давати забране. 3. Направите времена за мене; кућни послови ће увек бити тамо; ја сам дете само једном. 4. И ја имам осећања. Немојте се драти на мене због моје радозналости; третирајте ме онако како бисте желели да се са вама понашају. 5. Ја сам поклон. Препознајте моју вредност;Осмислите принципе по којима требам да живим, иваспитавајте ме са љубављу. 6. Да бих сазрео имам потребу за подршком, не за лажним похвалам; Немојте бити строги самном; Можете поправљати ствару које радим, без да ме обесхрабрујете. 7. Пустите ме да сам доносим одлуке, чак и ако нису увек исправне; Допустите ми да грешим, да бих научио да идем даље. 8. Немојте ми понављати обавезе. То ме тера да верујем да не могу да се подигнем на ниво ваших очекивања. 9. Доказујте ми свакодневно чаролију вашег брака. 10. Водите ме у цркву; Имам и имаћу потребу и за тиме.
Неки су ме учили да је време најбољи лекар. Да лечи све ране, да их потпуно зацељује, и онда некако сам одлучиш да је време да кренеш даље, да одустанеш од патње, и да срљаш у будућност. "Исплачи се сад, и биће боље. Време! Време ће све то да обрише и однесе у заборав!"
Други су ме учили да време не може никада залечити срце, никада обрисати оне страшне тренутке у патњи и болу... Не! Време то не може прешкрабати тек тако... Оно нас само учи, како да живимо са неким стварима. Ниједан јануар, април или септембар неће моћи да избрише љубав у срцу. Никаква среда, субота или недеља неће моћи да ме натерају да заборавим, показим и тек тако пређем преко неких успомена. Време нас само тера да их остављамо тамо негде, али опет при руци када затребају. Оно нас чини јачима, снажнијима...
Време нас уствари, само спрема за борбу. Са самим собом, са другима... Време је чудо!
Људи су једна тако дискутабилна тема, да моје мишљење не би могло да стане на ниједан лист папира. Не вреди бити добар! Зашто? Да би те други после пљували по ходницима, говорили ти у лице да "Изгледаш очајно", или те само газили са стране. Заборављају да, сасвим случајно сви имамо емоције? Или је проблем нешто друго? Што се више трудиш да их све волиш, памтиш неке малене ситнице о њима, они ће бити гори. И онда више не знаш ни где, ни како, изгубиш смерницу, а у глави 300 чуда. Испадаш најгори. Помажеш свима, и онда схватиш: "Не могу све ово да завршим!". Али ипак то никоме не говориш. Ћутиш, трпиш. Мислиш :"Биће боље". Е па НИКАДА неће бити боље. Док не схватиш ко су ти прави пријатељи. Опекла сам се милијарду пута. И још увек нисам научила. Можда никада и нећу. Одлуке се доносе САД и ОДМАХ. Не сутра, не за два дана. Биће прекасно.
И ко каже да мушкарац не пати када свему дође крај? Памтим још увек, оне тренутке на почетку наше младости. Она невина и нежна, са смеђим увојцима и најлепшим зеленим очима које сам икада срео. Сијале су као две звездице. Пожелео сам милион пута да је имам за себе. Да кројимо наше дане на најлепши могући начин. И би тако. Снежне пахуље су украшавале Њен осмех, весело трчкарале по Њеној коси. Моје је срце било пуно када сам је видео срећну. И то је постао мој циљ. Усрећити ту малу принцезу. Свакога дана дивити се Њеном осмеху. Туговао сам када је била на турнејама. Недостајала је, а дани...били су тако безлични и сиви без Ње. Какво је само олакшање било видети је опет. Загрлити је! Страховао сам. Већ ми је подоста година. Заљубљен сам! Нема заљубљенијег мушкарца од мене. Писао сам јој песме, али никада није сазнала ни за једну од њих. Миловао сам је погледом, пазио сам да је не повредим, да не пати... Пољупцима сам награђивао сваки њен део тела. Где сам погрешио? Бадње вече. Мислио сам да ће бити најлепше у нашим животима. Планирао сам много. Али некако је измакла, у магли мог живота. Од тада је магла. До данас. Како да славим Божић без ње? Како сам се осећао оне вечери? Када ме је позвала и рекла: "Знаш, нећу моћи да дођем до тебе. Никада више... Хвала за све...али.... ја сам се заљубила." Као да пуца нешто. Ломе се снови, све се распада. Успомене су једино што је остало. И слике. И све то боли. Срце се грчи. Празници, а у мени невероватна празнина. Где је Она? И када ће доћи? Црно. Сваки дан је уствари ноћ. То је било наше задње... сад опет звона звоне-слушам то. Не, није свако вече Бадње. Ал' ово данас сасвим случајно Бадње је.
И умро сам неколико пута. Сваки пут када их видим загрљене на градском тргу умирем. Загрљени, насмејани срећни. Уживају једно у другом. Баш као некада нас двоје. И нека топла и слана течност помахнитало почне да се слива низ лице. Не пита да ли сме. Само крене. Горко. Пече. Очи су ми, знаш...пуне оне исте магле...
Чекање понекад зна да убија. И сваки моменат, свака секунда, минут...сат... чине се као векови. Али она је искрено волела, и чекање јој зато никада није падало тешко. Умотана у свилу, често је сањарила. Поглед продире кроз прозорско стаклo, преко терасе све до мора. Тамо где јој је први пут додирнуо руку, а она се сва најежила, осмехнула и истог трена заљубила. Тамо, где је први пут осетила укус туђих усана, онда када је лето било само њихове. Мрсио је ноћима њену црну косу, и обећавао да ће се вратити. Да су суђени једно другом. И чекала га је заиста. Али то вече, док је била загледана у сунце које постепено залази, издала ју је једна суза. Препуна бола и чежње. Тешка суза. Палила је цигарету једну за другом. Руке су јој дрхтале. Осећала се тако усамљено. Када би само могла да побегне у његов загрљај. Али уствари, није била сама. Имала је све заједничке успомене, све те тренутке на једном месту-у њеној глави. И волела је свим срцем. Окренула је његов број, и на његово "Молим", прекинула везу. Ко зна зашто. Није размишљала. Ко зна, колико ће још јесени и зима проћи, док поново не угледа онај кристално бели осмех. Ко зна, до кад ће чекати да се пново појави, осмехне, и загрли је. Да ли ће икада поново плакати на његовом рамену? И да ли ће икада заспати у његовом наручју, онако мала, невина и бледа. Док ће је он чврсто држати, како је никада не би изгубио. Живот се састојао из тих малених тренутака. Све је било скривено управо ту. Када су били заједно, време је престајало да тече. Али чекање... Чекање зна да убија.
Можда је то била она пресудна реченица. Она која ми је истог часа измамила осмех.
...Од јутрос никако не функционишем. Драга нисам добио ни једну твоју поруку од кад сам се пробдио!...
И
како си ти, тако одједном ушетао ту? У мој живот... Ниси ме питао, само
си ушао, почео да ме опседаш порукама. Да ме излуђујеш позивима. Још памтим оне дане на почетку, месечина и ја ходамо ходником, а мени телефон нон-стоп звони. И њено питање: "Па је л' опет он?"
И некако сам се навикла.
И некако си почео да ми постајеш невероватно драг.
И некако је свако јутро постајало чудно без твог:
Добро јутро драга. Како си спавала?
Пола један ноћу. Хоћеш да причаш самном. Очи ми се склапају али ипак издржавам...
Иди лези, осећам да си уморна... И, молим те, пошаљи ми поруку за лаку ноћ, да могу да заспим.
Имала је 18 година, он 22. Били су у вези, иако су живели на подоста великој раздаљини. Али је све то ишло. Са свим оним прелепим тренутцима... Волео ју је више од било кога на свету. Она је студирала. Он не. И све је цветало, док се није појавила њена рођена тетка, у страху да ће она напустити факултет, рекла је њеном оцу да их раздвоји. Тако се све некако прекинуло... На силу. Крај прве године. Она упознаје неког новог, напушта све и одлази у другу државу да би се удала. Рађа једну ћерку, па после 6 година и другу. Пролазиле су године, он је још увек мислио само на њу, и само њу волео. Било је ту и других девојака, али ниједна није била као ОНА. После 14 година брака, муж јој умире, и неколико година касније, враћа се у родни град са своје две ћерке. Он сазнаје за то. Тражи је. Она не жели контаткт са њим. Али је он и даље тражи. Пристаје да га види, и као да се она варница поново претвори у ватру... Од тога је прошла једна година. А њихова љубав поново цвета. У његовим очима сам прочитала неограничену љубав. Стрпљење. Жељу. И срећу, када је она ту негде, близу њега. Судбину човек не може променити...
Деси се тако, дан, када дођеш на свет. Не својом вољом. Неко дође на свет у прави час, на право место... Неко сасвим случајно, залута. Дође на свет, а у породици, као да места и љубави за њега нема. И онда почиње читање првих бајки, осмеси, мајчино срце препуно. Срећна породица. Малишан. Мама и тата се држе за руке. Љубав. Малишана изводе на пут. Завршетак основне, прва љубав. Прва држања за руке, и мали, слатки пољубац који је носио у срцу. За сва времена. Завршетак средње, кроз његов живот прошетало је неколико девојака, али онај први пољубац још увек не заборавља. И њено лице, не бледи. Бојење свог живота.
Сам боји своју дугу, уписује се на филозофски факултет. Има најлепши осмех на свету. Сам. Сам.
Мајка се изненада оболи, и напушта овај свет. Његово срце пуно боли... али се и даље бори. Брине за оца, ког туга све више, и више савладава. Умире, у патњи. Али дечак се и даље не предаје! Иде даље...сам... Завршава факултет, као најбољи студент. Све остало, некако се чини сиво... Враћа се у село одакле потиче. Облачи очеву пиџаму, скува себи чај, и дуго, дуго гледа кроз прозор. Један мали живот. Прошло је као трен. Толико тренутака. А у срцу, још увек онај осмејак. Само би му он помогао. Касно вече. Куца на врата старе, оронуле кућице. Отвара врата слатка девојка, са кецељом око струка. "Да ли је удата?" Прво му је прошло кроз главу. Али лудо срце куца... И несвесно, сузе га издаше. Загрли ону принцезу која је стајала на прагу. То је било то. За цео живот.
Ко зна зашто, никада нисам волела енглески језик. Када сам имала прилику у петом разреду да га учим, изабрала сам немачки. Ко ће ме знати. Нисам волела, па то ти је... Касније су ми многи обраћали пажњу да грешим, и да би ми Енглески добро дошао, али ко може нешто да објасни малој девојчици. То је било зацртано у мојој лудој глави, и једино то је било важно... Журка. Мој осамнаести рођендан. Сестра од тетке, која ми је била највећа подршка, и једина особа која је знала све о мени, касни. "Шта ли се дешава?!" Већ сам бринула... Али, после сат времена, појавила се у заносној плавој хаљини. "Драга! Срећан ти рођендааан! Извини што касним. Весни су дошли гости, и ишла сам са њом до аеродрома... знаш како је... гужва."
"И, Весна неће доћи?" Помало сам се снуждила.
"Па, допутовала су јој браћа из Лондона... извинула се. Али каже да зна да ћеш је разумети."
Журка је протекла добро. Осећала сам се зрелије, јер ме је сама та цифра терала на то.
Дан после. Главобоља. Једва се дижем у пола 3 поподне.
Телефон звони.
"Хеееј мала... извини за оно синоћ... него дошла ми браћа из Лондона. Мислила сам да можда можемо да одемо до града да ти дам поклон. И да те упознам са Edwardom и Williamo." Збрзала је Весна.
"Аха... океј Весна, видимо се у пет у центру."
"Лутко мојаа... Ево да те упознам са мојом браћом! Едвард и Вилијам."
Господе! У глави као да се урезало то име, ВИЛИЈАМ. Изгледао је тако... чаробно.
На тренутак сам зажалила што не знам енглески.
Пролазили су дани... Излазила сам са Вилијамом, почела сам да учим енглески...и да се заљубљујем.
Једнога дана, шетали смо крај језера... и тако... одједном, завртео ме је и пољубио...
Била сам смешна. Одједном заинтересована за енглески. Са најсмешнијим акцентом. Али ми је он много помогао.
Пожелела сам да ме никада не пусти. Имао је најнежнији додир...
Осетила сам ја да је то то. И пожелела сам да се никада не врати у Лондон. Али се крај лета ближио... а ја сам покушавала да уживам у сваком делићу њега. Певали смо заједно, плесали на сред ливаде, гледали излазак сунца... Као да сам се поново родила поред њега. Учинио је да се осећам као најлепша и највољенија девојка на свету.
Проклети 13.08. Он одлази.
Осећам као да се срце ломи на пола. Нема плакања. Само једна сузица.
"Немој ме заборавити!" Мој јецај.
Месеци су тако безначајно пролазили. Њега нема. Заласци и изласци сунца немају више никаквог значаја, без њега. Као да је све изгубило боју.
Мислила сам да никада нећу преболети... и да ме је заборавио.
Све док једног дана нисам добила писмо. Рекао је да ме воли! Да не може да издржи више без мене... и да долази да ме види.
