Сутра је нови дан...

Ко зна зашто, никада нисам волела енглески језик. Када сам имала прилику у петом разреду да га учим, изабрала сам немачки. Ко ће ме знати. Нисам волела, па то ти је...
Касније су ми многи обраћали пажњу да грешим, и да би ми Енглески добро дошао, али ко може нешто да објасни малој девојчици. То је било зацртано у мојој лудој глави, и једино то је било важно...
Журка. Мој осамнаести рођендан.
Сестра од тетке, која ми је била највећа подршка, и једина особа која је знала све о мени, касни.
"Шта ли се дешава?!" Већ сам бринула...
Али, после сат времена, појавила се у заносној плавој хаљини.
"Драга! Срећан ти рођендааан! Извини што касним. Весни су дошли гости, и ишла сам са њом до аеродрома... знаш како је... гужва."

"И, Весна неће доћи?" Помало сам се снуждила.

"Па, допутовала су јој браћа из Лондона... извинула се. Али каже да зна да ћеш је разумети."

Журка је протекла добро. Осећала сам се зрелије, јер ме је сама та цифра терала на то.

Дан после. Главобоља. Једва се дижем у пола 3 поподне.

Телефон звони.

"Хеееј мала... извини за оно синоћ... него дошла ми браћа из Лондона. Мислила сам да можда можемо да одемо до града да ти дам поклон. И да те упознам са Edwardom и Williamo." Збрзала је Весна.

"Аха... океј Весна, видимо се у пет у центру."

"Лутко мојаа... Ево да те упознам са мојом браћом! Едвард и Вилијам."

Господе! У глави као да се урезало то име, ВИЛИЈАМ. Изгледао је тако... чаробно.

На тренутак сам зажалила што не знам енглески.

Пролазили су дани... Излазила сам са Вилијамом, почела сам да учим енглески...и да се заљубљујем.

Једнога дана, шетали смо крај језера... и тако... одједном, завртео ме је и пољубио... 

Била сам смешна. Одједном заинтересована за енглески. Са најсмешнијим акцентом. Али ми је он много помогао.

Пожелела сам да ме никада не пусти. Имао је најнежнији додир...

Осетила сам ја да је то то.
И пожелела сам да се никада не врати у Лондон. Али се крај лета ближио... а ја сам покушавала да уживам у сваком делићу њега.
Певали смо заједно, плесали на сред ливаде, гледали излазак сунца... Као да сам се поново родила поред њега.
Учинио је да се осећам као најлепша и највољенија девојка на свету.

Проклети 13.08. Он одлази. 

Осећам као да се срце ломи на пола. Нема плакања.
Само једна сузица.

"Немој ме заборавити!" Мој јецај.

Месеци су тако безначајно пролазили. Њега нема. Заласци и изласци сунца немају више никаквог значаја, без њега. Као да је све изгубило боју.

Мислила сам да никада нећу преболети... и да ме је заборавио.

Све док једног дана нисам добила писмо.
Рекао је да ме воли! Да не може да издржи више без мене... и да долази да ме види.

Има ли срећније девојке од мене?

Обична прича створена у мојој пустој машти...