Сутра је нови дан...

Јутро се купало у неком несавладивом ветру. Двоје људи су седели једно поред другог и осећали много тога. Сунце се полако издизало на помућено ружичасто небо.
Девојка је руку провлачила кроз оштру траву, док је он будно посматрао сваки њен покрет.
"Миришеш на тек процветали зумбул." Прекинуо је он тишину.
Девојка се насмејала:
"Какав зумбул, о чему ти причаш?"
"О твојим коленима. Миришу на зумбул." Исцурело је низ његове усне, кроз bлаги осмех.
Наслонила је главу на његово раме.
У стомаку тек одраслог дечака комешала су се нека нова осећања. После дугог чекања, опија га додир њене косе по рукама и стоји ту уз њу и све је тако реално и опипиво.
"Певај ми." Рекла је вртећи маслачак у руци.
"Не знам да певам." Рече кроз смех.
"Али ја хоћу да ми певаш!" Рекла је размажено и устала.
Немој да се одвајаш од мене. - помислио је, али је ћутао.
Уздахнуо је и запевао мелодију, која ће је до краја живота подсећати на благи лик једног дечака који ју је волео.

"Зелене су! Погледај како се под сунцем види блага нијанса жуте."
"Ма, шта ти знаш о очима." Насмејала се и одгурнула његову рују.
У њему је прострујао неки чудан осећај. Поново је осетио као да га одбија и не жели у свом животу.
"Зашто ниси дошао синоћ?" Прекинула је непријатну тешину. На лицу су јој се извијале боре, док се мрштила, разбијајући погледом јаке зраке сунца.
Прво је удахнуо. Гестовима је показивао своју нестабилност.
"Хтео сам. Али, бојао сам се, Тамара." У његовим речима, одзвањала је искреност.
Она је већ била навикла на лажи и више није могла да их разазнаје.
"Опет лажеш. Зашто би се плашио? То сви мушкарци желе." Саркастично га је убијала речима.
Почео је да трља руке, затим да се чеше по глави.
"Плашим се да те ... да те не повредим. Да не одемо предалеко. Да се не заљубим. Разумеш?" Изговарајући питање, узео је њену руку у своју.
Она је погледала у њихове руке које су се савршено уклапале једна у другу, затим је подигла поглед и на трен, очи су им се сусреле. Као да је цео свет стао у том тренутку и ништа није било битније од тог момента чисте интиме.
Скренула је поглед ка сунцу и мучила се да задржи сузе.
"Увек је тако. Знам, ја ћу се заљубити, а ти ћеш-због страха, побећи као главом без обзира."
Стегнуо је њену руку. 
"И тада, више ништа неће моћи да те задржи. Никакав стисак руке." Додала је још.
"Ја... нисам..." Покушао је, али га је њена оштрина пресекла и прекинула:
"Рекао си да ме волиш. То ти је као обећање." Већ је била љута.
Оно што је највише мрзела, била су та давања лажне наде. Када се у њеној глави креирао читав свемир и свака звездица је добила своје место. Онда се појави неко и једноставно: Каже да тај свемир никада и није постојао.
"Заборави" Рекла је, устала са зида на ком су седели и кренула.
Није размишљала ни куда иде ни шта ће са собом. Знала је да жели да угаси оно у њој.
Оно што се већ разбуктало и излаза није било.
"Чекај!" Викнуо је, али се није померао.
Суза је замаглила то њено зелено-жуто око.
Осећања не бирамо сами. Она се проспу по нашој души, као што висибабе сваке године поново излазе и дочекују пролеће.
Понекад боли. Али они најјачи, чак и када боли имају осмех.
Тим се борила она. 

I heard that you're settled down,
That you found a girl and you're married now,
I heard that your dreams came true,
Guess she gave you things I didn't give to you,
Old friend, why are you so shy?
Ain't like you to hold back or hide from the light.

ПоСтојао је једном, један Он, који је веровао у судбину.
И постојала је једна ОнА, која је представљала Његову судбину.
Прва помисао, када се будио, водила је ка њој. Ка њној мекој кожи и искреном осмеху.
Када се гасио дАн, у његовој глави остао би урезан њен лик и праМен косе који је увек покривао лице.
Срели су се случајно, како то обично са правим љубавима бива.
Заволео ју је намерно, зато што је била посебна.
Прошлост која није била баш тако сјајна, оставила је у њеној души ожиљак. Бојала се да самостално корача до будућности. Али је он био ту, као прави ослонац.
Како се изборити за осећања? Скупљао је њене сузе, као бисере. Њена бол је њега дупло болела.
Али зато, када су у сутону шетали једно до другог, опијала га је њена прича и она занесеност. Волео је све што је имало везе са њом.
Дан по дан, и сама је осећала неке птице у грудима, које желе да излете напоље.
"То је љубав." Мислила је уплашено.
Док су заједно, ништа није важно. Све се зауставља и леди на само том једном тренутку. Када се његове усне ближе њенима, очи не одвајају од њених, а руке обавијају око њеног тела... само да је никада не би изгубио.

Такве везе може раздвојити само онај, што од горе види све...

Стајала је на трему куће, загледана у месец који је ове ноћи био сјајнији него обично. Његово хладно расположење ледило јој је душу и на лицу се исцртавала сва туга коју је носила у себи, као да ју је потиснула у џепу старог капута. Пратила ју је та љубав, као кишни облак који пронађе човека за сапутника. И не само што није могла, већ на неки начин и није желела да је се отараси. Одједном, одсјај који је видела у даљини, појавио се као предзнак. Неке особе никада нећемо заборавити - то је одувек знала. 
Али, како спаковати бол у једну кутијицу? И где је сакрити?
На трентак, замислила је ливаду у пролеће... И четири шаке које се сасвим неприметно додирују.  За тај трен, вредело је живети.
Отворила је очи и још увек је улицама тутњала ноћ. Црвена хаљина била је исфлекана вином. Нажалост, док га је испијала са другим.
Са неким ко никада неће моћи да буде вољен као што је вољен Он. Онај због ког њено постојање још увек има смисла.

Мој домаћи се ради брзо и пише се шта ми прво на памет падне. Уна каже речи: Море, степенице, сунце, инат, снови, чежња. У мојој глави се створила слика која изгледа овако:

Док се мирис мора усађивао у моју душу и пунио је неком посебном носталгијом, мислила сам на тебе и на она твоја два златна ока. Најинтимнији трентуак на свету: Залазак сунца, нас двоје се пењемо степеницама успоменама... све до њега. Тамо где више ништа није важно, а реалност је чистија и лепша од било ког сна. Три метра испод сунца. Два бића која осећају. Топлина и љубав у инат свима! Док се за боље сутра боримо, осећамо у устима горак укус чежње, која куца на врата и одзвања у ходницима сећања...
И мирис мора још увек раздире груди. Нека влажна и топла течност пуни очи и излива се низ образе. То је печат на оно што она осећа а не зна да покаже. И у инат онима који се смеше са стране, она набацује осмех који ће дуго остати записан, тамо негде...

Шаљем даље домаћи, прозивајући Gasstrocity, pricalicu, casper, krilaandjela, mcdreammy, aleksandar88 i shuky.
Пишите полазећи од речи: НАДА, ОСМЕХ, ПРОЛЕЋЕ, ТРЕПТАЈ, ВЕТАР. 

Љубав у Паризу

Две хиљаде и осма зима. Снег је украсио улице Париза, те се и саобраћај теже одвијао. Али, све је сијало под уличним светиљкама и деловало је тако магично. Шетала сам улицом Champs Elysses, а у глави ми је био Божић и чуда која он доноси. Надала сам се једном таквом.
            Недостајао ми је Pierre. Посебно сада, када су празници опрезно куцали на врата. Са краја улице, смешила ми се тријумфална капија. Све ме је на њега подсећало. Тамо смо се први пут пољубили. На улицама су делили плаве и црвене балоне, док је небо прогнозирало снежне падавине. Болна је то ствар, када после тешког раскида шеташ улицама Париза, где долазе хиљаде младих парова, а ти их гледаш и кидаш се изнутра.  Град љубави ми је пред очима. Сваког дана пролазим поред Ајфеловог торња, и покушавам да мисли које ме муче сатерам у ћошак. “То су ипак, само успомене.“ Размишљам. А шта би човек био без тих истих успомена? Лист папира који никада неће бити исписан. У том граду сам први пут заволела, и први пут била повређена.
            Сваке године на Божић, волим да свратим до мог старог дома, да проведем мало времена тамо. Улазим у такси и за мање од 20 минута се налазим испред дома за незбринуту децу. Плава зграда, чија чак и спољашњост одише тугом.  Деци носим гомилу слаткиша. Сећам се да сам се и сама радовала томе.
            Гомила малишана раздрагано трчкара. Фали им родитељска љубав, сада више него икада. Гледају те као да си светац и то само зато што им посвећујеш мало пажње. Ту стално долазе нова деца. Неки разумеју -  плачу непрестано, док су други још увек сувише мали. Шћућуре се у крило девојке која је одговорна за њих и траже бајке. Уствари, у тим бајкама проналазе онај свет у ком никада неће живети. Комадиће савршености које желе да уклопе у мозаик свог живота.

Донела сам све плишане играчке које сам добила од Pierra. Њима ће добро доћи, а мени само изазивају бол. Моју најдражу играчку је зграбила девојчица са сребрнкастим очима. „Моја је!“ Викнула је. Дошло ми је да јој је отмем и кажем: „Не! Него је моја. Купио ми ју је испред Louvre-a, док смо правили планове за будућност.“ Али сам схватила колико је то детињасто те сам се тргла на време.

И сваки Божић пролази тако. Пијем чај са дечицом и причам им да сам и ја одатле пошла, а да сам касније завршила као незапослени психолог. И, шта сам данас? Путник који тражи своје место под сунцем. Путник који се надао да ће му психологија помоћи да провали у ум родитеља који су оставили петомесечну бебу. Не помаже ту никаква психологија. Недостатак емоција, можда?

После дома, упућујем се назад у свој стан, у ком живим са баком која ме је усвојила.
            „Срећан Божић, бако!“ рекох, а  она ме је ухватила за руку.
            Плешући танго, пахуље су се гомилале. Деца су се играла у снегу, без обзира што је Божић. Осећао се мирис свеже печених колача. А ја сам мислила на Pierra.                                         

                                                ***

Увек је све било монотоно. Када имаш све на тацни, живот и није неки изазов. Онда покушавам да се присетим тренутака које сам провео са Мартин. Њених љубичастих очију које се не заборављају. Како ми је први пут пружила руку и изговорила моје име, са толико страха. То “Pierr” које је сваки идући пут изговарала са толико нежности.

Данас, када је то поглавље наших живота закључано, трудим се да не шетам улицама које ме подсећају на њу. Бежим од Париза као од најгорег непријатеља. Зашто повређивати самога себе? Зашто се мучити сећањима, премотавањем филма по сто пута у току дана? Једноставније је побећи, главом без обзира.

Па и данас, овде, на неколико стотина километара од Ње, све ме на Њу подсећа. Као да смо овим улицама већ шетали. Као да смо кафе испијали заједно. Загледан у шољицу кафе, као да видим отисак њеног кармина урезан на керамици. Све смо делили.

Загледан у море, размишљам, шта би било да смо тада мало рационалније размислили? Када би човек мало више обраћао пажњу на ону руску пословицу “Јутро је паметније од вечери”. Да нисмо нагло доносили одлуке.... Али све је већ било свршено. Кофери су били спаковани, овога пута нису били спремни да у себи понесу и сећања. Само сам чекао да се нешто у мени преломи. Бес који је у мени до скоро владао, изгубио је битку и наступио је период равнодушности. Или можда…? Приближава ми се девојка у плавој хаљини са осмехом у очима. Мартин?
Мислим да ћу је још дуго виђати у другима. И онај њен бесрамни осмех ће остати урезан у памћењу, као име уклесано на старој липи у шумарку.
            Сатеран уза зид, узимам кључеве са стола и плаћам рачун. Решио сам да се никада више не враћам у Француску. Да ли то из мене повређени понос говори?
Возим кола према аеродрому. У себи осећам да се одричем свега. Да сам спреман за нови живот, далеко одавде. Сви ми заслужујемо другу шансу, шансу за бољи живот.

Данас се многи боје емоција.
Понекад разумем то, први пут, упуштање... И наравно да не можеш од почетка да пронађеш праву особу. Док се то деси, проћићеш многим путевима, упознавати много људи...
Познајем их доста. Као што народ каже, 100 људи, сто ћуди.

Али не разумем људе који после пада не знају да се дигну. После тога што су рањени, затворе се у себе и имају ограничен видик.
И више никада неће повратити поверење у људе.
И сама сам била повређена о-хо-хо пута, и ево ме, и данас се смејем и радо упуштам у нова дружења, заљубљујем се...
Зашто да чувам све те емоције за себе?
Те људе, који се више никада неће цели дати, називам егоистима. Мој блог отац, Баладашевић, човек ког неизмерно ценим, скренуо ми је једном пажњу да не могу да тражим нешто, ако сама то не дајем!
И како онда, да тражим љубав, подршку од других људи, ако ја не дајем истом мером?
Мишљења сам, да човек може имати много пријатеља, и то је највеће богатство! Зато, поред свих материјалних проблема са којима се боримо моји укућани и ја, себе још увек сматрам веома богатом! Не постоји град у Румунији или Србији, у ком немам некога кога могу назвати пријатељем. 
Наравно, правих пријатеља, оних који би руку дали за тебе, мало је, али хвала Богу и њих има. Породицу не можемо бирати сами, али зато пријатеље можемо. Исто је и са партнером.
Зашто упропастити своју младост, затварати се у себе?
Ок, знам да су људи чудни и све то стоји. Али ми смо јаки. То ћу понављати док не умрем.
Ми можемо да издржимо много! 
Управо зато још увек овом земљом ходимо.
Сматрам да сам велики борац и не волим да одустајем. Ако нешто себи зацртате-идите до краја, док не остварите то.
Људе без емоција не разумем. Они који се никада неће искрено смејати.
Који не знају да цене оно што имају. Немају са ким да комуницирају...
Волим да читам, али у књизи никада нећу пронаћи оно што људи могу да ми пруже: разумевање, подршку, осећања.
Зато, молим све оне који су пали, да се подигну са земље! Да оживе.
Живот је само један и не вреди га трошити само на себе. Јесмо ми битни, али нисмо пупак света.

Поздрав свим блогерима, и имитираћу драгу ми Тањану, хвала на свему! Првенствено што сте били људи са мном, пружили ми подршку, разумевање, савете...  

Као што је познато, имам пуно пријатеља, различитих националности. 
Особа коју и даље сматрам најинтелигентијом особом са којом се дружим, је Словак ког сам упознала у Паризу, на наградној екскурзији. Дружењем после Париза, схватили смо да волимо сличне ствари. Његово мишљење је да сам ја најбољи психолог ког познаје, а ја мислим да су све његове награде заслужне. Добио је десетине награда за прозу. За причу која се мени највише допала, добила сам дозволу да је преведем на српски и поделим са вама. Надам се да ће вам се допасти.

Ситнице

Имати 17 година, тешко је, бити слеп са 17 година скоро је немогуће. Томас, један обичан дечак, ослепео је са 17 година, заувек, знајући да је живот изгубио боје. Није више виђао зеленило траве, ветар који је пиркао и задиркивао опало лишће, капљице воде у рупама асфалта, куће у барокном стилу, или пак оне новије поред којих пролази свакодневно, пару која се лагано издиже из тањира, и остале сличне ствари, које ти понекад измаме осмех. И онда схватиш да је живот састављен од малих ствари које те или ране, или те натерају да започнеш живот са десном ногом. Ситнице, како их је називао када је видео. Када је видео...
            Сада,све се везује за кораке.  Десет корака до врата, пет до радног стола, тринаест до собе, двадесет и пед до купатила. Како да се радујеш онда када, ако се замислиш око неких ствари, обично је то саобраћајна несрећа због које си изгубио вид, завршаваш ударајући се о зид илио неки предмет који не можеш да видиш.

            „Живот је ништа” , мишљење је које је Томас имао свако јутро када се будио. Пријатељи, породица, сви су покушавали да му помогну. Али, они нису знали како је бити слеп, да ништа не можеш да видиш, да знаш да никада нећеш прогледати. Једноставно си слеп. Ту си, на сажаљење других, али он је био поносан, није желео да прихвата њихово сажаљење, које су они називали „помоћ”. Сви су му говорили да ће се навићи, али није било тако, јер сваки нови дан представљао је за њега истински пакао, пакао у ком не видиш своје непријатеље. Говрили су му да ће полако почети да заборавља несрећу и да ће моћи да се концентрише на друге ствари. Како да урадиш то када не видиш?

             Његов живот претворио се у шетњу „корака” која је изгубила циљ. Слепа шетња, сналажење у мраку.

            Боје које су се преливале из слабог у слабије у његовим успоменама, које се губе полако кроз маглу његовог света. Десет корака до врата, пет до стола. Како живети у таквој бесмислици?
Макар да никада није видео лепоту свих тих боја, да није... али видео је, прелепе ситнице дана, шетао се међу кућама, превише замишљен и ужурбан, да би видео зраке сунца како продиру кроз густо грање,  превише заузет да би видео заласке сунца љубичасто-црвене који су заводили хоризонт, превише заузет нечим другим,великим и важним стварима за његову свакодневницу.
            Тражи и пронаћићеш, али он је тражио, тражио... и није проналазио. Тражио је сваки дан, знојећи се у потрази. Жели и подариће ти се, желео је, али није добијао, желео је.
            Дошао је и дан када се сам постидео од толиког вајкања. Живот иде даље, желео ти то или не. Можеш да живиш, или да се жалиш. Одлучио је да ће живети у садашњности, не у успоменама. Почео је да учи азбуку за слепе „Braille”, да ради све више и више. Можда ће тако заборавити. Живот је постајао све тежи, а он је носио терет који му је живот доделио, уздигнуте главе, али душа се губила, воља која је подстицала жељу за животом, дробила се,  преварена тиме да је решење пронађено. Пронашао је мало сутра. Ипак, измлевена душа се мрвила под тешкоћом, тражећи избављење сатима, у којима је учио да свира на гитари, на клавиру, да пише и да чита. Да развија чуло мириса, слуха и додира. Једини разлог због ког је учио, је да би попунио време нечим корисним. Уствари, мало му је стало до музике, читања или пипања.

            Напољује падала киша. Био је уверен да је предивно гледати кишу која је сипила, сливајући се из неба. Плаве, мале капљице, ударајући се о земљу. Каљице које се брзо спуштају, на позив гравитације. Био је сигуран да је тај природни ритуал био фантастичан, богат, пун боја. А он, стојао је и слушао како се киша удара о кров куће и о прозоре. Шта је могао да уради? Ништа, осим да немоћно слуша како пада. Зашто да је и не осети? Обучен у фармерице и мајицу, изашао је опрезно на хладну кишу. Осећа контакт са великим барама. Кожа му се најежила, за трен ока му се поквасила мајица, из косе су му се сливали млазови кише, директно у очи. А онда су клизили низ лице.

Било је пријатно. Осећао је воду, чуо ју је. Вртео се. Трава из дворишта је била ломљива, босе ноге су се заривале у њу, а он је осећао додир мокре траве. Као да се шетао у бесконачност. Затим, исцрпљен, сео је под дрветом, слушајући кишу која је прала град. Полако, долазило је захлађење, а он се повукао у своју собу.

Тринаест корака, још десет. Када је топлота ушла у контакт са хладном и мокром кожом, било  је пријатно. Ах, како би било добро да само стоји тако, да не ради ништа. Само да осећа како топлота продире кроз тело. Стајао је тако минутима, можда сатима. Одећа се осушила, такође и коса. Прешао је руком кроз чупаву и суву косу. Затим, не скидајући осушену одећу, легао је у мекани кревет, осећајући његове сомотске додире, осећајући да „пропада” у рупу која је намештена захваљујући тежини тела. Мисли почеше да му лутају, на тренутке проведене у дворишту. На пријатну хладноћу – на почетку, и досадну хладноћу пред крај. На топлоту која га је изненадила чим је крочио у кућу. На оних двадесет и три корака до собе.

            Следећи дан изашао је у шетњу са човековим најбољим пријатељем, псом. Али не било којим, већ једним који је био специјализован за њега. Штап у десној руци, поводац у левој. Није се удаљавао далеко од куће, још увек није владао тим делом града. Није се бојао да ће се изгубити. Псу је била позната команда„кућа”.

            Ишао је споро, топли ветрић му је мрсио косу. Одједном је ударио о некога.  Обоје се саплетоше преко пса, који се измакао из стиска. Нервозни Томас се обратио непознатој особи:
            „Гледај мало куда идеш!” Помислио је, вероватно, да је то био неко од оних лицемера који су намерно ударали о слепе људе.
            Одзвањао је неки смирени глас, колебајући се измећу стида и ироније:  

   „Волео бих, али сам слеп, ако ниси приметио.”

            Томас је једно време остао нем. Први пут је срео некога као што је он. Неко ко га је разумео, неко ко се борио са истим проблемом. Одговорио је одсечно:

           „И ја”

            „Онда, добродошао у клуб.”

            Подигли су се са земље и руковали. Онда су наставили, свако својим путем, али не пренего што су се извинули један другом.

            Њихови путеви су се укрстили. Свако је наставио даље. И одзвањање корака незнанца, губило се.

            АТомас, напокон угледа светло.

  Аутор: Pavel Prihradsky

Превод са румунског: Behappy 

2011-о лето.
Коначно сам напунила 18, скупила нешто пара и упућујем се ка Малаги. У посету коју одавно обећах, тетки.
Сунце жари, 21. је јун. Седим на аеродрому и чекам да тетка стигне. И коначно, видим познато, драго лице, украшено осмехом... Тетка.
На путу ка Малаги, тетка планира шта ћемо да радимо ових дана. Биоскоп, море, шопинг, одлазак до Барселоне, лутање градом. Звучи примамљиво. Повратна карта је за 21. јул, тако да времена има.
Уствари, дани у Шпанији су пролазили јако брзо. Нисам ни стигла да се осврнем, а већ је прошла цела недеља. Тетка је радила по цео дан, а ја сам за то време била на плажи и писала. Тамо ми је инспирација увек била за 10 плус. Нова књига је била на помолу.
Нечији погледи. Дан за даном. И коначно, ево га, поред мене: "Ја сам Мигел"
Знала сам да има неких варница међу нама. У ваздуху се осећало узвуђење пред сваки нови састанак. Бојала сам се, морам признати, да се у њега заљубим. Али је то било немогуђе предупретити.
Први пољубац. Са Шпанцем.
Тетка се смејала. Каже, типично за моје године.
А ја сам тада била најсрећнија.
Плесали смо у поноћ, на плажи, уз светлост учичних светиљки.
Чувао ме је, а мој шпански је био бољи из дана у дан.
Једног дана, написао ми је песму. Каже да се заљубио у моје очи, боју гласа и осмех.
Мигел ће бити пилот.
Сањали смо да ћемо заједно путовати, иако сам, у дубини душе, знала да га после овога никада више нећу сретати.
Одласци у биоскоп, држање за руку, купање, његово вриштање мог имена, његово учење српског, све се то почело претварати у једну лепу успомену, коју никада нећу заборавити.
Моје последње вече у Шпанији. До три сата ујутру сам лежала у његовом наручју. На плажи. Тамо где смо се први пут и видели.
"Недостајаћеш ми. Зато што си тако магична." Рекао је.
Понекад ћутња више прија. Ћутала сам и стегла му руку.
Касније ме је одпратио до стана. Љубили смо се дуго. Минутима. Можда чак и сат времена. Нисам могла да се одлепим од њега. Обећала сам му да ћемо се поново видети. Затворила врата.. и борила се са сузама.
Ушавши у собу, чула сам већ добро познати глас.
И та мелодија... све је било познато.

Каже да могу проћи хиљаде година, али ме никада неће заборавити.
Нисам могла ни да сањам да ћу претрпети тако болан растанак.

"Today, you inspired me. This book is for you, Miguel."

Биле су прве речи у мојој књизи: "Чекај ме"

Најтеже, уствари, нам пада заборављање.
Најтеже је изговорити "Збогом", окренути се, избрисати успомене, набацити осмех и отићи.
Тешко заборављам, а не свиђа ми се ни да будем заборављена. Да ме неко одбаци из свог живота, као да му никада и нисам значила.
Синоћ сам, сасвим случајно сањала чудан сан, одатле је све и пошло.
Постоји један дечко (помињала сам га на крају 2009. године), који ми још увек не да мира, а ја не могу да му пружим шансу јер моје срце припада другоме.
Синоћ сам сањала да ми је дошао под прозор, и запевао једну од мојих омиљених песама: "Yesterday", пружио ми корпицу са 101 ружом и запросио ме, а још и додао:
"Знам да волиш другога, али, ја рек'о да пробам".
Бризнула сам у плач јер сам се нашла у нелагодној ситуацији, и пошто сам му рекла да ћу размислити о понуди, одједном су се пробудили сви битни мушкарци који прођоше корз мој живот (њих троје).
У животу ми је увек било тако. Када одустанем од нечега, то се одмах врати у мој живот.
Значи ли то, да заправо никада не треба затварати врата уз "Адио!"?
Не знам. И нервира ме то што сањам јако ретко, једном у 3 месеца, али ме тај сан поремети.

И нетипично за октобар- невероватно сам срећна. :) Мислим да је Словак главни кривац.

Упознали су се на Светосавском балу Темишварске опере. Бечки валцер је био први корак до њеног срца.
Брзо су освојили једно другог. Својом позитивношћу и дивним осмехом, одмах је успела да га очара. А он својом мужевношћу, јаким карактером и жељом за миром је задобио њено потпуно поверење.
Тако су једног хладног мартовског поподнева добили назив "пар".
После скромног венчања и обећања да ће заувек бити ту једно поред другог, неколико суза радосница, родила се велика жеља-да добију дете.
Кажу, баш оно чега се плашиш, може да те задеси. Тако је и са њима било. И поред све упорности коју су улагали, дете није долазило на свет.
Обишли су све боље лекаре на свету, али ништа.
После 3 године брака, Бог их је погледао и она је затруднела.
Једног топлог августовског дана, после тешког порођаја, на свет је дошла мала девојчица, којој су дали име Нада.
Нада је расла усрећној породици, са родитељима који је воле и који се и међусобно воле, али пре него што је испунила 7 година, и пред сам почетак њеног школовања, уместо да њени родитељи иду у куповину новог ранца, пернице и оловака, они су кренули у куповину колица за ћерку која је остала непокретна.
Када је девојчица невино трчкарала са својим другарицама, прелазећи преко шина, не мислећи да се приближава воз, великом брзином доживела је велики кошмар.
Поред тога што је присуствовала трагичној смрти своје другарице, остала је обележена до краја живота.
Оно што је њеним родитељима давало снагу за борбу, била је љубав коју су осећали према том маленом бићу које су чували као мало воде на длану. Тата морнар није долазио кући месецима и радио је 14 сати дневно како би помогао својој јединој ћерци и вољеној жени.
Жена се мучила ноћима, плакала, борила се сама са собом. Дању је бринула о Нади, писала и писање уновчавала.
Живот их није мазио. Али када су се услови "побољшали", водили су необичан живот, али је најважнија била она срећа која их је испуњавала данима које су проводили заједно.
Ништа на свету није могло заменити тај осећај испуњења.

Пост скриптум: Прича је настала из разлога што сам у последњих неколико дана чула подоста сличних прича, а један и видела. Око нас се дешавају страшне ствари, а ми патимо због неке тамо не узвраћене љубави, слабе оцене или неке треће безвредне глупости?
Волела бих када би сви људи схватили колико је драгоцен и леп овај живот! А не да то схвате тек поред неког сличног догађаја. "Ово је мој допринос". И један велики осмех и аплауз за људе који се сваког дана боре са оваквим и горим проблемима.

Када је љубав у питању, нико од америчких списатеља садашњице не зна боље да изрази осећања од њега.
"The notebook", "A walk to remember", "The last song", "Dear John", "A message in the botle"... су део љубавног раја који овај човек описује.
Док читам његове књиге, успе да измами и сузе и осмех и бес. Некако, буди сва осећања.
Па сам решила да издвојим неке легендарне реченице, у оригиналном формату:

"Just when you think it can't get any worse, it can. And just when you think it can't get any better, it can."
— Nicholas Sparks (At First Sight)

"So it's not gonna be easy. It's going to be really hard; we're gonna have to work at this everyday, but I want to do that because I want you. I want all of you, forever, everyday. You and me... everyday."
— Nicholas Sparks (The Notebook) 

  "Sometimes you have to be a part from people you love, but that doesn't make you love them any less. Sometimes you love them more."

— Nicholas Sparks (The Last Song)

"And when her lips met mine, I knew that I could live to be a hundred and visit every country in the world, but nothing would ever compare to that single moment when I first kissed the girl of my dreams and knew that my love would last forever."
— Nicholas Sparks (Dear John)

"If you like her, if she makes you happy, and if you feel like you know her---then don't let her go."
— Nicholas Sparks (Message in a Bottle)

"I don't want to lose you.' His voice almost a whisper. Seeing his haggard expression, she took his hand and squeezed it, then reluctantly let it go. She could feel the tears again, and she fought them back. 'But you don't want to keep me, either, do you?' To that, he had no response."
— Nicholas Sparks (The Rescue)

"Someday you'll find someone special again. People who've been in love once usually do. It's in their nature."
— Nicholas Sparks (Message in a Bottle)

"I'm going to marry you one day, you know." "Is that a promise?" "If you want it to be."
— Nicholas Sparks (Dear John)

 "What are we after all our dreams, after all our memories?"
— Nicholas Sparks (The Notebook)

Тихо је јецала. Ако се уопште у тишини може јецати. Али дубоко у себи, знала је да ништа на свету неће моћи да замени мајку. Та празна јама која је вриштала у њој, није могла бити тако лако попуњена.
Није могла да поверује да стоји на гробу своје мајке. Спушта 2 беле руже које је она толико волела.
Жена која јој је живот подарила, одједном нестаде, као роса пред подне.
Недостајала јој је. Да је загрли, изгрди, помази и утеши.
Али знала је да више никада никога неће мајком назвати.
И тај дан, када је киша падала из ведрог неба, као што је и смрт по њену мајку дошла, увек ће памтити.

Поука: Проживите најлепше дане свог живота, док су вам родитељи ту.

Што те више људи руше и киње, говоре оне најгоре речи којих си се увек плашио, ти имаш више снаге, наде и жеље за борбу.
Гледаш како ти блиски људи окрећу леђа, чак ни не машу, треба да се правиш као да те то не боли и настављаш даље.
Твој мач је оштар и ти заиста јеси спреман за борбу.
Спреман си, јер желиш да цео тај свет буде твој.
Пењеш се оним истим клизавим степеницама које су ти помогле да дотакнеш сунце, и већ си ту. На хиљаду и неком степенику.
Решаваш да узмеш предах и видиш лик људи који желе да те сруше.
Као канџама се држиш за степенике и не смеш! Не смеш да паднеш! Нема одустајања. Крећеш напред, без заслуженог предаха, и ено, на крају тунела видиш сунце!
Видиш оно за чим си трагао. Решаваш да затвориш врата оним немилим догађајима који су се скоро догодили.
Готово је, и ти то знаш.
Али за узврат добијаш луку среће, за коју си се толико дуго борио...

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4 "Никоме нећу казати. Али хоћу да знаш: Чуо сам, чуо сам све што сањаш! Јер друго ништа и не знам, само се у снове разумем."

"Изброј у себи до десет и то у вечност претвори. И све што жмурећи смислиш, остаће заувек тако."

"Живот је све нешто из почетка. Јуче и прекјуче сутра не вреде. Нема на свету два иста петка, две исте недеље, две исте среде. И чему онда разочарења?

"Љубав је чишћење неким. Љубав је нечији мирис, сав изаткан по нама. Тетовирање маштом."

"Ми смо се сувише сретали на раскршћима незнаним, мада смо различитим путевима корачали."

"Не знам. Цео свет смо обишли у жудњи лудој, подједнакој, а за корак се мимоишли."

"Али ипак, уз мене се може, мада је необично. Са мном је опасно ићи, ја се никада не умарам."

Мико, хвала за сваку исписану реч!