Домаћи (за Роксану)
Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2011Стајала је на трему куће, загледана у месец који је ове ноћи био сјајнији него обично. Његово хладно расположење ледило јој је душу и на лицу се исцртавала сва туга коју је носила у себи, као да ју је потиснула у џепу старог капута. Пратила ју је та љубав, као кишни облак који пронађе човека за сапутника. И не само што није могла, већ на неки начин и није желела да је се отараси. Одједном, одсјај који је видела у даљини, појавио се као предзнак. Неке особе никада нећемо заборавити - то је одувек знала.
Али, како спаковати бол у једну кутијицу? И где је сакрити?
На трентак, замислила је ливаду у пролеће... И четири шаке које се сасвим неприметно додирују. За тај трен, вредело је живети.
Отворила је очи и још увек је улицама тутњала ноћ. Црвена хаљина била је исфлекана вином. Нажалост, док га је испијала са другим.
Са неким ко никада неће моћи да буде вољен као што је вољен Он. Онај због ког њено постојање још увек има смисла.
BRAVO, BRAVO, BRAVO!!!!
Аутор roksana 20 ÐÐ 2011, 21:43Odlično uradjen zadatak! Čestitam ti. I ovo će ići na Olimpijadu! Ljubim dragu curicu.
P.S. Malo mi smešno kada kažem curica, ali, eto...