Пешчани сат
Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011Година и 7 месеци, одјурише касом кроз тихе и празне пољане... Изврнувши нечије животе, пореметивши туђе навике, прошли су, доносивши њега увек изнова...
Тужно је, а и тешко.
Тешко је подлећи променама.
А када се промене дешавају често, човек скоро и да не може нормално функционисати.
Црно и бело не дају јасну боју, а у магли се живети не може.
У пролазу покупиш по нешто: ту и тамо по неко дугме мудрости, кончић осећања...
У налету емоција, рекла бих пуно... Али страх ме је. Узеће ми речи и оставити ме да стојим. Огољену, посрамљену, у сузама.
А понекад је боље оставити осећања да трепере у грлу, него испустити их у ваздух. Како би се неки, који вероватно то не заслужују, поигравали њима, жонглирали, шутирали их... и како би она једног дана стигла у неки ћошак.
Година и 7 месеци, сјурише низ степенице живота. И ми, који некада стојасмо на врху, уздигнуте главе, погнули смо их и сада и клечимо. Ти у свом животу, на другом крају града, а ја у свом. Сакрила бих се под јорганом и отплакала, али живот не може да чека на мене.
Сада смо странци, а до јуче смо били деца која се воле.
Била сам пепељуга, која би напустила своје царство жртвовајући се због оловног војника.
Али ниси могао ни да одглумиш храброст какву би прави војник морао да поседује. Ниси могао ни да одсањаш љубав коју сам носила у себи и која је расла...
Једино што си умео, било је да је угасиш, подигнеш нос и схватиш колико си важан. Колико је твоја улога у овом свету велика... а обавезе ти не дозвољавају да имаш неког.
И тако, од Тристана и Изолде, претворили смо се у два просјака. Ти си се затупио изучавањем звезда, камења и мора...
А ја сам остала заљубљена у свако ново јутро. Остала, тамо негде, да бројим дане.
И ето, све то, у последњих месец дана. А прошло је, година и 7 месеци... које сам увила у чипку носталгије и сакрила у фиоку. Прву на десно, када се пробудимо из сна.
Јер та година и 7 месеци, не смеју се бацити...
Тужно је, а и тешко.
Тешко је подлећи променама.
А када се промене дешавају често, човек скоро и да не може нормално функционисати.
Црно и бело не дају јасну боју, а у магли се живети не може.
У пролазу покупиш по нешто: ту и тамо по неко дугме мудрости, кончић осећања...
У налету емоција, рекла бих пуно... Али страх ме је. Узеће ми речи и оставити ме да стојим. Огољену, посрамљену, у сузама.
А понекад је боље оставити осећања да трепере у грлу, него испустити их у ваздух. Како би се неки, који вероватно то не заслужују, поигравали њима, жонглирали, шутирали их... и како би она једног дана стигла у неки ћошак.
Година и 7 месеци, сјурише низ степенице живота. И ми, који некада стојасмо на врху, уздигнуте главе, погнули смо их и сада и клечимо. Ти у свом животу, на другом крају града, а ја у свом. Сакрила бих се под јорганом и отплакала, али живот не може да чека на мене.
Сада смо странци, а до јуче смо били деца која се воле.
Била сам пепељуга, која би напустила своје царство жртвовајући се због оловног војника.
Али ниси могао ни да одглумиш храброст какву би прави војник морао да поседује. Ниси могао ни да одсањаш љубав коју сам носила у себи и која је расла...
Једино што си умео, било је да је угасиш, подигнеш нос и схватиш колико си важан. Колико је твоја улога у овом свету велика... а обавезе ти не дозвољавају да имаш неког.
И тако, од Тристана и Изолде, претворили смо се у два просјака. Ти си се затупио изучавањем звезда, камења и мора...
А ја сам остала заљубљена у свако ново јутро. Остала, тамо негде, да бројим дане.
И ето, све то, у последњих месец дана. А прошло је, година и 7 месеци... које сам увила у чипку носталгије и сакрила у фиоку. Прву на десно, када се пробудимо из сна.
Јер та година и 7 месеци, не смеју се бацити...
A prva nalevo...šta je u njoj?
Аутор sanjarenja56 15 ÐÐ 2011, 17:51