Сутра је нови дан...

---

15. априла, пре годину и по дана (+ 2 дана), писање моје на овом блогу, добило је другу ноту. Ведрију, топлију, романтичнију, ноту пуну живота. Мислим да ме је тада Бог благословио, дао ми разлог да се борим и пружио ми шансу за најлепша осећања.
Тада нисам ни била свесна колико ће ми Словак променити живот и колико важну улогу ће у њему играти.

После синоћног упознавања са његовом породицом, осетила сам се добродошлом. Званично добродошлом у његов живот.
Мој Словак је испунио 18 година. Прославили смо заједно.

При питању "где да седнем", осигурао ми је место до њега. Јер "да није тебе овај рођендан не би био потпун". То су моменти када се осећаш веома специјално и важно.

Ушавши у собу, приметила сам фотографију која му стоји на радном столу. Нас двоје загрљени. За тренутак сам остала без гласа, исту такву и ја имам на свом.

Тамо, на 100 километара од куће, нисам се осећала као странац. У његовом наручју сам осећала да сам оно што сам желела да постанем. Да сам то ја, да не морам да се претварам.

После дуго играња, одлазивши на место да седнем, сусрели смо се на пола пута. Загрлила сам га за трен и када пожелех да га пустим, стегнуо ме је чврсто. "Не желим да одеш" говорио ми је тај загрљај. Препустих се његовим рукама, као да сам одувек тамо припадала. У левом углу ока, затреперио је неки кликер... "мали, прозрачан"

"Хвала ти што си дошла. Пуно ми значи..." Изговорио је, узимајући моју руку у своју. И моји празнину међу прстима, испунише његови. Волела бих да помислим да никада више нећу осетити ту баналну празнину. Бесмислено је.
"Немој да захваљујеш. Ти заслужујеш и много више."


Била сам почашћена и на најлепшу словачку песму, позвана сам на плес. Наслонила сам главу на његове груди и размишљала о нашем односу. О искреним гестовима љубави, које нисмо знали да сакријемо. О томе како смо променили једно другоме живот, о томе како смо се повезали и један дан не би имао смисла ако не би чула његово дисање, или он мој смех. Размишљала сам о блискости међу нама. О осећањима која је пробудио у мени.

"Нисам имао трему око рођендана, ухватила ме је тек када сам чуо да се ближите уласку у град"

Рекао је касније.

И сада се пакује, како би учинио важан корак. Сели се у мој град, говорећи да сам и ја један од разлога. Понеће са собом и календар са нашим сликама. У нади да се наша прича неће завршити у децембру 2012, када се странице буду истрошиле...

 

 

 

Док чекаш, све је другачије. У моменту када тај дан, о ком већ данима мислимо, о ком сањамо, већ месецима, чим главу спустимо на јастук, почне да се приближава, онда улазимо у панику. Не ваља толико сањати, блесо! -говорим сама себи.
А шта ћу, када ми се сузе радоснице из џепова преливају.
"Недостајеш ми!" -говори тихо.
"Чекај, смучићу ти се када дођеш"
"Мислиш? Ја не."- уздише сигурно.
Чежња нас изједа већ, полако, изнутра...
И мислим, тако смо се лако навикавали једно на друго у туђим градовима. А овај ће напокон бити наш.
"И онда ћемо да се виђамо сваки дан... или више пута дневно" смеши се, правећи планове.
А ја замишљена, чекам га, раширених руку.
Све даљине ће одједном да нестану. Донеће их са собом. И како ћу онда да пишем о даљинама?
Ако је веровати судбини, долази овде. Како је и рекао. Подвлачећи чињеницу да сам ја један од разлога. И шта ми онда више треба? осим искреног осмеха, великог "ХВАЛА!" ономе ко нас од горе посматра, и неколико тренутака за ћутање.

Мили мој,
када ми време дозволи, кренем да претурам по успоменама, да анализирам сећања. Стижем далеко, веруј ми. Гледам нас двоје. Кога лажемо, сво ово време?
Шта смо све радили, тек сада могу да схватим у потпуности.
Улазили смо у везе које нисмо желели, са погрешним људима. Како бисмо ранили једно друго.
"Знаш, она је тако... тако посебна. Шта кажеш, да јој пошаљем ону песму : You're one in the million?"
Како си ме убијао! И причао ми о њој, као да је то сасвим нормално, као да си заборавио да сам за тебе чувала најлепше осмехе и осећања.
И када сам ја ступила у везу, био си љубоморан. Кажеш "Знаш ти врло добро шта ја мислим о њему, али ако си срећна, мени је драго. Заслужујеш срећу"
Више бих се радовала да си вриснуо: Глупачо, јеси ти слепа или шта? Не видиш да сам луд за тобом?!
Али било је много лакше овако. Трљати теби на нос детаље из наше везе и слушати како ти се глас мења. Како не подносиш.
Колико сам само плакала због тог нашег ината. И сад се питам: да ли је нешто од тога уопште имало смисла?
И онда, док смо у дворишту хотела стојали прилепљени једно уз друго, осетила сам како се моја шака савршено уклапа у твоју и... подигла сам поглед ка небу, али се он зауставио на твојим очима. Знаш ли шта ми је тај поглед шапутао?
"Стрпи се. Време нас чува за касније"
И тако сам те желела, у тим моментима када се олуја спремала. Ветар ми је мрсио косу, приближавала сам ти се све више, тако сам се осећала сигурном у твом наручју.
Дани уз тебе су прошли као вихором однесени.
Почели смо тако добро да се уклапамо једно уз друго. Да допуњавамо мисли једно другом, а онда да се смејемо. Шта се то десило са нама?
И гле чуда!
По повратку са путовања, истог дана смо завршили са лажним везама. Ваљда смо схватили.
Никада признали.
"Па, шта је било, зашто си све окончао?"
"Ма... било је ок и све то, али не може да се пореди са..." Рекао си. Ћутала сам. Разумела сам. Угушила сузе које су се скривале у грлу"
Никада нећу заборавити речи из твог последњег писма које је почињало:
"Драга М., не могу да измислим наслов за ово писмо. Знаш, то ти је као кад одеш у књижару и очара те наслов неке књиге, а уствари, садржај је очајан. Понекад уопште није битан наслов, ако је оно изнутра савршено. Тако је и са нашим пријатељством. Не могу да му дам назив. Толико сам хтео да кажем..."
Или ме је можда више дирнуло оно: "Данас захваљујем Господу што ми је на пут извео Специјалну особу, са великим "С". Мора да сам велики срећник јер те знам. И заслужујеш да се бориш за своју срећу"

Да ли ти је некада пало на ум да си ми ти ... сва та срећа? Да си ми потребнији од многих других ствари? Да још увек замишљам тамо неку будућност са тобом?
И да, ако сам икада и била храбра и стрпљива, сада сам све то сакрила, дубоко у својој утроби. Требаће ми. За тебе, драги мој. Играм само на тебе.

Моји сијају од среће кад виде да стално причам са тобом. Да сам већ раширила руке и чекам да прође овај месец и да ми скочиш у загрљај. Зашто те тако воле?
Ваљда јер су видели шта си од мене направио.
Неко срећно блесаво биће. Које је уз тебе заборавило да плаче. Преболело старе патње.
И ето, постала сам оно о чему сам одавно сањала.
Још само да будем твоја.

                                                                                          

Чекај, мала пегава, шта је са том тачкицом у твоме оку што несташно сија? Само немој да ми кажеш да носталгија хоће да исплива из твог зеленила...
Гледао ме је, а ја сам чувала радоснице, прекривене осмесима и љубављу. Та шта да се лажемо, и то је нека фела љубави. Чудна. Затутурена дубоко у нама.
И те даљине, о којима сам писала већ месецима, њих ћу стално носити под овим тешким ноктима. Прилепљене уз мене.
Зар се може друкчије?
И оне додире, несташне, скроз, носићу у ципелицама, бар за један број мањим. Није то игра, то је сан. То смо нас двоје. У било ком граду у Европи. Или било којој америчкој држави. Ми се уклапамо у било који пејзаж.
Зато и мислимо једнако. Зато сањамо о даљинама, не знајући, да све што нам треба, јесте управо ту, до нас.
Прекрила сам плавим покривачем све моје поразе. Добила сам медаљу-Њега. Поносно сам се шепурила када сам га имала уз себе.
И сад?
Остаје да се зацаклим у његовом оку и пустим га да учини корак ка нама.
Или да оде, трчећим кораком.
Шта знам... Ја још увек осећам његову врућу руку на мом носу. И мислим: као да време не може да крене изнова да тече...

 

 

Завртео се свет, као чигра, и одједном је све стало.
Ухватио ме је полако, око струка, рука у руци. Срце му је куцало страшно брзо, руке су нам се знојиле. Наше очи су говориле о вечности, док се са звучника чула блага музика.
Био је наш први валцер. Мирис мора се ширио и крао ми уздахе.
И, у тим моментима док смо се вртели по сцени, знала сам да му припадам од првог дана.
Додирује ми нос и усне ми се шире у осмех. И ето! Оне рупице у које има обичај да буде загледан.
Погледи нам се срећу. Цео универзум је сакривен у том плаветнилу. Рекле су ми да сам сакривена дубоко у њему и да не жели да ме пусти да икада одем.
Други су рекли да се издалека види наша срећа-када смо заједно.
Већ говоримо о истим стварима. Смејемо се једнако. То је онај осећај када више ниси сигуран: јесмо ли ми једно? И како смо довде стигли? Једино у шта сам сигурна је да не дам овом осећају да оде. Памтићу онај загрљај са растанка. Када сам загњурила главу у његово мишићаво тело. Плакало ми се, али сам стегнула зубе.
И недостајаће ми да једемо заједно један сладолед. Да га мучим разним питањима. Да се правим важна што сам пунолетна, а он ће тек за месец дана. Недостајаће ми... Док се не досели у мој град, а то само што није...

До тада, слушам песму са нашег првог плеса.

Осећали смо нешто јако, али смо се бојали да то признамо. Тада сам била јача, изнела сам своја осећања на тацну, гледао си их уплашено.
Рекао си да ме волиш, али ни сам ниси био сигуран у своје речи. Како си могао онда тек мене да убедиш?
Бојали смо се да живимо живот, те смо му допустили да он живи нас.
Сретали смо се на свим стазама живота, те смо постали део оног другог. Носили оно друго у срцу, где год кренусмо.
Предали смо се, када је требали да издржимо још само мало. Сањала сам те.
Имала сам периоде када сам ти свакодневно писала писма, само да бих се испразнила.
Када ми је дојадило, све сам спаковала и дала другарици. Тамо су на сигурном.
Дала сам ти сваки делић моје пажње. Био си уплашен.
Осетила сам топлину у твом гласу, брижњу, чежњу за мном, али ти то никада ниси признавано.
У неколико наврата си ми рекао да ти недостајем, али си ме оставио да плачем, на камену који је већ добро познавао сваку моју сузицу.
Одустајали смо, али нас је навика изнова везивала.
Признао си ми да ова година не би била тако специјална без мене.
Проживела сам опет све оне дивне моменте. Заједничке...
Још се понекад, када склопим очи, запитам да ли си срећан са њом?
Скоро вам је било месец дана... Како бих реаговала, када бих вас случајно срела у граду, где се држите за руке и смејете?
Љута сам, разочарана, али и срећна јер си пронашао своју мирну луку.
Кажеш, хоћеш да одеш у Финску, када завршиш са школовањем.
"Заборавићеш ме." Говорим тихо.
"Нисам те заборавио ни овде, тако да те нећу заборавити ни ако одем на крај света."
А када би само знао... да ја још увек осећам...
Би ли престао да ми причаш све детаље о њој? О вама?

П.С. недостајаћеш ми сутра. Више од свега...

Ти ме, једноставно, не пушташ да одем.
Држиш ме заробљену у твојој сенци. И сваки пут кад навучем издржљиве папучице, како бих сигурно газила напред, ти се растужиш. Том тугом у очима, призиваш ме и замисли, ја се враћам. Увек.
Тако понизно окренем главу. Помислим како ми је жао, мало проклињем себе јер сам кренула у живот остављајућу те, онако измореног од толико осећања.
Враћам се, очију упртих у песак и пружам ти руке, да ме јако стегнеш...
Знам, П., у тим моментима заборављам да постоји и једна Она.
Тада ми је у глави само перфектност тог момента који се просипа, као последње капи кише у напуштеној чаши...
Говорио си ми да ти недостајем.
Три дана си ме тражио, а мене нигде није било. Читала сам поруке, смешкала се, али нисам одговарала. Знаш зашто?
Покушавам да се од тебе одвикнем. Да те оставим, једном заувек, на миру. Знам да можеш без мене, П., знам да можеш.
Шта ћу ти ја, ако имаш њу?
"Јер си ти моја сестра, најбоља међу најбољим пријатељима."
Јесте. Ако ћемо да се лажемо.
Онда, мени се опет врте слике у глави. Знаш ли како ми је надолазила несвест, када си ме ословљавао са "сестро"? Знам да знаш. Али твој мушки понос, никада ти није дозвољавао да пређеш преко неких ствари.
Никада нисам толико плакала, колико си ти само изазвао бисерне капи из мојих очију. Бегеј се препунио туге! И он сада чезне за тобом.
И када си се јављао, срце ми је расло. Душа ми се испирала неком невиношћу, искреношћу, које само дете оже да поседује.
Заволела сам те. И сада сам разумела зашто ми је сањарења увек говорила једну реченицу, коју сам и на олимпијади споменула. Разумела сам зашто је даљина тако добар истраживач. И истражила је моје емоције, које по први нису пукле на тестирању.
Да ли си, молим те реци ми, да ли си икада осетио нешто? Бар оног 19 јуна, када сам искочила из својих ципела од среће. Када ми није требао нико, јер је сав свет био сакривен у мени. Тих дана, зрачила сам нечим. Имала сам те, као што си и ти имао мене.
Баш на изласку из манастира, када је киша лила као из кабла, после поноћне службе.
Вадим телефон, порука која је све променила...
Да ли си веровао у оно што си рекао?
Да ли си био свестан да је то мене скроз пореметило и да су последице и данас јасно видљиве?
Питам се још, сада када је крај већ ту, сетиш ли ме се када легнеш у кревет и склопиш очи? Пролази ти ли пред очима слика једне насмејане девојке у чијим очима си перфектан?
Питања. На која никада нећу добити одговоре.
Љубомора. Која те јасно погађа.
А шта се дешава са мном? Да ли си понекад размишљао о мојим осећањима? Изливају се из џепова мојих панталона, цуре низ рукаве... Где да их сместим?
Нема места за мене у твом животу. Џаба су све ове празне речи, да ти недостајем. Нема ничега од тога.
Ти си само навикао на моје присуство.
Веруј ми да ме болиш. Када поменеш њу, навучем неки свој магични осмех. А да ли си се запитао, шта се крије иза тог осмеха? Или те је његов лажни сјај превише заслепео и ниси видео делиће суза који се крију у ћошковима мојих очију?
Ниси умео да ме чуваш.
А ја нисам умела да одем. Фалило ми је мало гуркања. Фалило ми је добре воље, јачег карактера.
Да сам само знала на време да се повучем, данас можда не би болело.
Можда бих била равнодушна на твоју тугу.
Али нисам. Саосећам са тобом у свим тешким моментима. Плаче ми се, али замишљам да држим твоју руку, чврсто стегнуту у својој.
И знам да те волим. Знам да је све ово вредело, само због тог осећаја.
А ја, поново одлазим. Пожели ми срећу и не вичи! Не желим да се окрећем.

 

 

Драги П.,
Када бих имала чаробну лампу, златну рибицу или било коју непостојећу стварчицу, чија је сврха да ти улије лажну наду, пожелела бих да се у твоје крило вратим.
Зато што је много магичније него да заборавим да си икада постојао. Да заборавим на твоје четкице, разбацане по соби, којима си бојио сваки мој нови дан.
Замисли, када бисмо избрисали ову годину нашег живота. Или можда, када бисмо само главне актере избрисали: ти мене а ја тебе. Година би била огољена, опустела, монотона.
Коме бих дала све ове осмехе које сам за тебе чувала?
Да ли би се некоме радовала овако истински?
Причали су ми, да ћу се једном заљубити.
Било је дечака који су ми се допадали, али до срца нико није стизао. Све до тог сунчаног априлског дана, када је Бог решио да ми да шансу да осећам.
И данас мислим да је то био најлепши поклон: добити тебе за осећање.
Јер ти то и јеси. Кад неко дира Тебе, дира у неко осећање у мени. Боли, пецка, лелуја.
Уздахнем, насмешим се.. А шта ћу друго?
Захвалим Богу што ми те је довео на пут.
Ти ме тако дборо познајеш. Сваки покрет.
Ја те тако добро осећам, ти ме тако нежно болиш.
Ти си моја прва и једина слабост.
Једног дана, драги П., када све ово нестане, када моја осећања утихну, знам да ћеш још увек бити ту. Бар у наредних 10 година. Желим да тада, све моје сузе - на којима сам шкрта, сви моји осмеси-е овде сам већ дарежљива, нека све остане записано у дневнику сећања. Да се прелистава, као лепа успомена, која ни за трен неће бити тужна.
И нека те она песма заувек сећа на мене.
Ако је чујеш и за 5-10 година, да се сетиш нас. И како сам те само волела...

Једно питање ми се дуго мотало по глави, а одговор нисам могла да добијем.
Покушала сам да га потиснем, негде дубоко у себи, али није то тако лако са питањима.
Док не добијеш комплетан одговор, не смириш се.
У суботу ми се јавио, питао како сам, чисто да провери да ли још увек дишем.
"Јеси ли срећан?" Питала сам. И још док сам писала те речи, знала сам да морам да му верујем. Желела сам да чујем позитиван одговор, више него што сам желела сунца.
То би ме, можда, коначно отерало из његовог живота.
Помисао да има ону малу девојчицу и срећан је са њом.
Ко сам ја у целој тој причи? Плус, који виси у ваздуху.
Прошло ме је разочарење, па чак и онај бес, и једино што ми преостаје је туга. Којом заливам своје шашаве мајске дане.
Највише пецка то што се све десило брзо, неочекивано. Таман сам се одлепила од његовог загрљаја, наставила да маштам о потенцијалној заједничкој срећи.
Ја престајем да му се јављам, боримс е са самом собом да не причам цео дан са њим.
Али се он јавља, пред само гашење дана: "Јеси ли добро? Ниси љута, зар не?"
Замишљам његову тршаву косу. И замишљам како ће опет да се врати... У дну улице, дечак ће свирати покварену виолину. Мрак ће грлити зелено кестеново лишће. Ми ћемо ходати једно уз друго, уз гласни смех. Обе душе биће пресуте питањима, али се ни једно од нас неће трудити да их изговори.
Сва одустајања, тада ће се исплатити.

Бар сам научила свашта из овог. Ваљда је ово била најпоучнија година до сада. Ко зна?

Нема спавања, ни предаха, ни места за обичне мисли. Она мучи себе, убија своје тело на сунцу.
У башти проводи цео дан, капи зноја јој спирају прашину са леђа. Кажу да та пријатна бол прикрива ону већу, која тиња унутар ње.
Ћутња је прегласна, тишина одзвања на свим звучницима.
Она га осећа. Његов глас јој још увек одзвања у ушима.
"Ти си моје песме стих" спушта јој се низ усне. Решила је да то буде наслов њене нове књиге.
За сва она осећања која је пробудио у њој тај Словак.
"Бар знам да сам жива." Помисли она.
Кроз маглу види онај багрем у цвету који шири свој мирис, стегла је чврсто његову руку и упутили су се ка цркви. Тамо где ће заувек да се вежу један за другог. Али, слика се ломи, као сложена слагалица. Нажалост, кроз време, неки делићи ће се изгубити.
Оне две пузле, са твојим плавим очима, заувек ће чувати у џепу свог срца. И причаће о њима, са неком необичном тугом у очима и препознатљивом сетом у гласу.
"И зашто и одакле сва ова туга, сада, мала?" Питате се.
Јер сам у његовим очима пронашла мирну луку о којој сам сањала још као мала.
Јер сам у његовим рукама нашла топлину и мир који ми је био преко потребан.
Зато што ја више нисам ја, без њега. Без његовог пријатељства и љубави коју ми је давао у плитким кашичицама.
Ево, опет ме слама свакодневно, када започиње конверзације са мном.
Његов словачки акценат ми милује косу.
И не, нећу те заборавити.
Ти си моје најлепше поље сунцокрета!
Или сам можда, ја сунцокрет. А ти си моје сунце.
Сваки пут када се склониш, почињем да тонем у своје поље туге.

P.S. Chybaš mi

 

 

 

У пукотинама асфалта, остали су заробљени моји снови. Сузама се преливају и бетонирају, попуњавају те празнине.
Бесконачно небо се у недоглед простире, а његово плаветнило ме подсећа на нечије очи.
У длановима ми се оцртавају ликови оних који су се одавно изгубили у том небеском плаветнилу.
Губимо људе, као што се у јесен губи цвркут врабаца низ шор, а уопште нисмо ни свесни колико мале ствари значе у овим нашим јефтиним животима.
Удишем мирис предивног багрема, али ми нека носталгија разбија душу. Живот више није мед и млеко. Тек понекад, ради себе, убацим по коју коцку шећера, да засладим ту кафу живота.
А када се изгубим у размишљањима, када ме машта призове, онда изгубим појам о реалности. Све је другачије, идеално, нестварно и тако далеко. Неоствариво.
Не могу да вратим оне који већ годинама труну, далеко од мене. Да их тргнем и замолим за савет.
"Куда да кренем, гладан и мокар?"
Који је мој пут? Пут срца. А лице, од шамара затрепти и неће да прати тај пут. Зато што је свесно да га ускоро чека финални ударац.
Јако ме болиш, неописиво ми недостајеш, нереално си близу, а ваздух који удишем има твој мирис.

Не желим да причам о теби. Зато што желим да заборавим све.
Али не могу да забраним себи да мислим. Да мислим о теби, да гледам слике, да прелиставам успомене у својој глави.
Кажем: "Нећу више да размишљам о теби."
Не размишљам ја, то слике саме навиру.
Сада сам у фази када ме све подсећа на тебе. Мелодије најлепших песама.
Данас, када се онај дечко у позоришту представио и када сам схватила да се исто зовете, желела сам да пропаднем у оно седиште.
Да нестанем.
Да никада ништа више не осетим.
Свет је срећан што си коначно пронашао некога. Што ниси сам.
Понекад ми се чини да ми се смеју у лице.
Само не могу да не пишем о томе, полудећу. Осећам да ћу почети да плачем и да нећу никада престати.
И љута сам, али немам право на љутњу.
Осећам као да ће ме сломити најблажи ветар који пирне.
Зауставите ветар!

Једино што се питам је: Да ли си срећан?

”I didn’t plan on falling in love with you, and I doubt if you planned on falling in love with me. But once we met, it was clear that neither of us could control what was happening to us. We fell in love, despite our differences, and once we did, something rare and beautiful was created. For me, love like that has happened only once and that’s why every minute we spent together has been seared in my memory. I’ll never forget a single moment of it.”

Пролазе дани. Корачам свежим асфалтом, мисли су ми ускомешане. Тешке, пуне недеље пролазе.
Од силних проба сам била скроз збуњена, уморна, што понекад добро дође. Кажу, "Немаш времена да размишљаш о глупостима".
Истина.
Испити скоро прошли, неосетно. Премијера једне представе.
Ево нас, скоро пола маја отишло и никада се неће вратити.
Шта ће ми, ког ђавола, слободно време?
Да уђем на онај сајт, да видим како је он срећан са другом?
Да угасим и последњу наду за нас, коју сам толико чувала... и поред свих:
"Знаш да нећете бити заједно", ја сам веровала.
Наши заједнички пријатељи ме питају:
"Јеси ли видела?" "Предпостављам да си већ чула шта се догодило..", "Баш ми је жао због тебе".
Ок. Нисам умрла, жива сам. И не, не планирам да сечем вене. Нити да се бацим у реку.
И која је поента сада?
Зашто ми то ради сад? Тражи ме нон-стоп, правећи се да је све у најбољем реду. Испитује, добија кратке одговоре, али не одустаје.

Надам се да си срећан са њом. Чак иако је дете! Дете! Седми разред... А ти ћеш на факултет ове године.

Кажу, неким људима је суђено да се заљубе једно у друго, али им није суђено да буду заједно.
Тешко ми је да признам себи да не смем више да се враћам на већ исписане странице, али ништа ми друго не преостаје.
Толико ваљда, ценим и ја саму себе.

 

Дискутујем са баком. Причамо о разним темама, потпуно обичним. Стижемо до факултета, до онога што ме чека за годину дана. Већ позната прича, хоћу да студирам језике, помињем јој да бих волела да одем у Букурешт. Немамо новца, знам. Треба плаћати стан, трошкове. А већ сам навикла на овај скромни живот. Бар ме је научио да желим мање и да делим све са сестром.
"А шта ће Словак да упише?" То је та болна тема коју нисмо требали да отворимо. Причам јој да долази на географију-енглески овде. Да ће ми бити ближе.
Она не зна какви су наши односи. Осећам потребу да јој отворим душу. Осећам да мора неко да ме саслуша иначе ћу да експлодирам.
"Баба, а знаш, он није мој дечко. Ми смо само другари... и ја... њега нервира када причамо о могућности да се деси нешто више."
"Је л' то значи да неће да будете заједно?" Пита ме уплашено.
"Да. То значи. Али ја му никада ништа нисам тражила. Ја сам била срећна само када причамо... када ме ухвати за руку, када ми поклања пажњу, када ме назове. Мени је то било довољно. Никада га нисам молила да осећа исто оно што осећам ја. И жао ми је што га мучим са овим. Нисам тражила да ме пољуби. Мени је ово више од оних обичних веза које се заснивају на пољубцима. Ја не тражим то. Баба, а је л' тако да нисам ја крива, кажи да нисам. Кажи да нисам ја изазвала ова осећања."
"Ниси ти крива, душо. Али зашто неће да будеш његова девојка?"
Свесна сам да никада неће бити ничега међу нама. Сурова истина је да је прошло годину дана. Да се издешавало превише тога, да смо умешали и трећу особу у то, да сам летос изгубила најбољу пријатељицу и да је он био моје све. А код мене се осећања нису нимало променила. Увек ме је убеђивао у друге ствари. Али оно што дубоко у себи мислим, јесте да је њему ипак битан и физички изглед. Иако то никада није напоменуо.
Мој физички изглед није баш за похвале.
Признајем то баки.
"Ти знаш да те ја стално критикујем када пеглаш косу или када ти нешто не стоји добро. Никада не говорим нешто што не мислим. Али ти си лепа! Само да скинеш коју килу. Ти зрачиш. Кад се насмејеш, сви смо срећни."
Очи ми се пуне сузама. И њој.
"Баба а шта је ово што ја осећам? Јеси прошла кроз то."
Прича ми о њеним искуствима и на крају закључује:
"Ти њега волиш. Чула сам од тебе приче и о другим мушкарцима, али о њему причаш другачије. "
"Посвађали смо се прошле недеље. Сазнао је да сам на олимпијади писала о њему и..."
"Зато си била нерасположена?"
Климам главом.
Сада већ кроз сузе питам: "А када се ја једном удам, како ћу... како да причам са децом а да га не поменем? Кад је тако био..." Сузе ме већ гуше.
Она ме гледа тужно и додаје:
"Нећеш причати деци о њему. Ћутаћеш и када дођу моменти носталгије плакаћеш, као сада."
Грлим је за лаку ноћ и одлазим у собу.
Ево, ни сада не могу да се отарасим тих мисли. И зашто, поред свега, не могу да избацим ону наду из моје главе? Када већ знам да нема ничега.
Онда сам се подсетила оног нашег последњег загрљаја.
И знала сам да је он говорио много више од речи. У њему се скрило сво недостајање.
И од данас, више не тражим речи.

Помирила сам се са Словаком. Ово је било пар најгорих дана ове године. Плакала сам свакодневно, и урадила оно што никада не радим: била спремна да урадим било шта, само да све буде као пре.
Признао ми је касније, да ни он не би могао да настави без мене.