Сутра је нови дан...

Божић је.
Увек ме у то време спопадну нека размишљања "веома важна".
И размишљам о Словаку. Размишљам шта је све он учионио за мене.
Размишљам колико су нас та дела везала.
Стално поверавање са обе стране.
Његов долазак у Темишвар, када се цео мој свет био срушио. Па га је он тада, дефинитивно обновио.
6 километара пешачимо, а најтоплији дан у години беше. Смејем се, смеје се и он.
У руци држим букет који ми је поклонио.
Срећна сам. А и у његовим очима се чита срећа.
Каже да је сазрео поред мене. Такође мислим то. Сазрео је.
Пошто обоје пуно путујемо, увек смо били ту једно за другога и пре и послe тих путовања.
Па онда, све оне предивне разгледнице.
Па његово "Недостајала си, ПУНО!" Из Пољске.
И моје "Идући пут ћемо овде заједно! Шта год да се деси, ја сам ту!" Из Париза.
То су неке успомене, које никада нећу моћи да заборавим. Увек ћу их се радо сећати, са великим осмехом на лицу.
Бог нас је са неким разлогом спојио.
Онда, моје мучење да стигнем на екскурзију где су ишли награђени (друго и треће место) на државној олимпијади.
Тај дан сам почела да верујем у чуда.
4. септембар. После пола године, отишла сам на село. Помажем мојима око послова у башти.
Звони телефон.
Јављају ми да је остало једно место. Полази воз за 5 сати.
Брзо завршавамо са пословима и идем у град да се пакујем. Не сећам се када сам, као тад, била срећна.
То путовање ми је донело њега, у првом реду.
Донело ми је помирење са најбољом другарицом!
Донели ми је још нових пријатеља.
А он и ја. Тандем. Сви мисле да смо заједно.
А у ствари, ми ни сами не знамо шта осећамо.

Зато, ако ме данас питате, ја опет нећу знати да кажем. Зна све о мојим бившим "љубавима". И ја о његовим. Зна колико ми значи, ја такође знам.
Понекад, можда ни не треба толико чачкати. Проживели смо пуно тога заједно.
Битно је, да данас могу да га назовем најбољим другом. Особом коју волим на посебан начин.
Да ли је то љубав као према брату, или нешто друго, никада нећу сазнати.
Само желим да му захвалим за све што ми је подарио. Све чему ме је научио.
Што ми је помогао око румунског, и још много других ствари.
Иако никада неће ово читати.
Али и сам зна колико га волим.

Сретан Божић, драги мој. Не заборавите, чуда се данас дешавају!
Верујте.
А празник проведите у најближем кругу породице, у радости и весељу.
Мир Божији, Христос се роди!

Спаковала сам те у једну кутијицу. Сва писма. Разгледнице. Честитке.
Само још рама са нашом сликом да се отарасим...
Успомене никада нећу моћи да бацим. Ни све оно чему си ме научио.
Неке ствари никада нећу заборавити.
Како си био мој једини друг и другарица овог лета.
Како си прешао километре само за мене и мог рођендана (који би био најгори у мом животу, да се ти ниси појавио и претворио га у најбољи)
Како си био добар према мени. Наместио ми места поред тебе у аутобусу, на столици на нашој тераси и бранио ме од твоје професорке Словачког која ме је терала да се удам за тебе.
Како си се сво време претварао да не примећујеш шта осећам.
Како си био љубоморан на најбољег друга због мене.
Како си ми први пут додирнуо руку и стегнуо је.
Како смо певали "It's my life", "Let it be", "Nothing else matters".
Како си ми поклањао неке ситнице које су убрзо постале моје иконе.
Како си понекад знао да кажеш толико дивне речи и давао ми изнова лажне наде.
Како си ми први пут причао о њој.
Како сам се надала да ће нестати.
Како је нестала и ја те тешила да можеш без ње.
Како нисмо целу ноћ спавали. И како сам се пригрлила уз тебе.
Како си ме 10000 пута насмејао.
Како сам проводила сате слушајући на радију твоје емисије.
Како сам излудела све продавце у књижарама, тражећи приручник за Словачки језик.
Како ми је било лепо.
Како сам се надала.
Како сам се само борила за тебе.
Како сам те бранила пред свима.
Како си ми недостајао кад год сам негде отишла.
Како сам те изненадила за рођендан.
Како сам те волела. Како те волим.
Како су те моји заволели.
Како ме сада чудно гледају јер сам ставила тачку.
Како ми је Ксе увек препознавала глас после разговора са тобом.
Како су нам разговори достизали и 100 минута.
Како си ми у емисијама посвећивао песме.
Како си одавно већ једини разлог мојих суза.
Како сам мислила како ћу да завршим.
Како сам завршила.

И данас сам већ боље. Цео дан сам нормална. (Можда зато што су ме рођаци из Србије орасположили?)
Тек сад сам се растужила.
Зато што си ме и данас тражио. Иако сам ти рекла да то више не радиш.
Извинуо се. А ко је рекао да си крив? Не можемо да контролишемо осећања.
Рекао да ти значим.
А шта ја да кажем?
Хоћу да и ти мени значиш на тај начин.
Мање плачем. Скоро уопште.
Само се сећам.
И још причам о теби.
Али за крај ове године бар, да се испразним. Да кажем блогу шта имам. Теби више немам шта.
Да почнем нову годину без тебе.
Да заборавим... Да покушам.
А шта би било да те никада нисам срела?
Да ли бих знала шта су то права радост и љубав?

 

Нисам одавно плакала.
Али мрзим несрећне крајеве.
А морала сам да ставим тачку.
Иако ћу да уђем у Нову Годину са лажним осмехом.
Ово је била година када је јака би хепи научила да воли.
Када је волела свим срцем, искрено.
И тек сада схвата шта значи "волети".
И опет плаче.
Филм се окреће. Опет. И опет. И опет.
Његове последње речи које су болеле више од онога кад је умало без руке остала.
Само се нада да неће остати ожиљак на срцу, као што је онај на руци.
Хвала му. Не могу да му будем другарица.
Толико бар волим себе.
Је л' ја то покушавам да надокнадим све дане када нисам плакала?
Изгледа.

21. decembar.
Voz.
Izasla sam iz kupea da pricam sa drugaricom, i slucajno se okrenem... kad, u jednom kupeu, vidim da me jedne plave oci posmatraju.
Ne mogu da opisem osecaj kada sam ih videla.
Decko sa plavim ocima izlazi iz kupea i staje pored mene. Pravi se da gleda kroz prozor... Zavrsavam razgovor i on se smesi.
Pita me koji sam jezik govorila.
I eto price...
Ukrajinac.
Sa morem u ocima.
Na jednoj stanici bese velika guzva, pa sam se povukla u svoj kupe.
I kasnije sam ga videla tek kad je sisao. Javio se.
Ali nema nikakvog kontakta.
Mozda cu, jednog dana, opet nabasati na njega.
Dodje mi da prevrnem ceo njegov fakultet dok ga ne nadjem.
Ko zna.

                                                       ***

Badnji je dan, po novom kalendaru.
Kod sestre.
Topla cokolada i razglabanje posle dugo vremena.
Jos 3 dana i vracam se u moj grad.
Gospodin P. me stalno zove, sta se to desava sa njim?
Srecna sam, osecam Bozicni duh... i neko mi nedostaje. 

Оно што ме највише радује су познанства која се стичу на олимпијадама, и после на екскурзијама.
Тако данас имам пријатеље по целој држави.
Данас у три ми креће воз. Идем да проведм румунски Божић тамо одакле ми потиче румунска крв.
И синоћ ме зове један друг, каже дошао је у Темишвар. Увек ме обрадују такве ствари. Видети некога кога ниси видео дуго.
Не може се за 2 сата учинити много тога, али је лепо разменити по коју успомену.
Он је човек авантуриста. Рођен је у Берлину, али ето, пронашао се овде. Нон-стоп путује, ауто стопом.
Париз нас је везао.
Празници су нам већ ту. Ствари се побољшавају.
Господин П. ме је после месец дана синоћ звао, разглабали смо сат времена. Човек хоће да ме убеди, али не иде то тако лако код мене :))
Срећна сам. Покушавам да уживам у сваком уздаху, у сваком погледу на град... Ко зна где ћу бити сутра и каква ће ситуација бити.
Нек' иде живот. :)

Да...
После тога што сам га оцрнила, ево њега, Анђелчића. Као и увек.
Како ми каже да му је жао, да му недостајем много и позове он мене код њега за Нову Годину.
Каже да је усамљен.
Е само се питам, зашто је тако?
Зато што се изоловао и не излази. Мени се скоро више и не јавља. А мени више не пада на памет да све прва почињем. Доста ми је!
И знате шта сам приметила? Када ја одустанем од њих, они се сете да им значим.
Бар је са овим тако.
Е па, видећемо.

(Зашто ми ипак није све једно?)

По први пут се осећам слободно.
Независно.
Нема гушења. Нема оног "а шта ће он да каже".
Само своја.
Срећна.
*Одношење слаткиша и играчака малишанима из забавишта [добротворне сврхе]
*Провођење времена са другарима.
*Снег.
*Друг ми каже да задржим слободу, да се не везујем неко време.
*После 3 и по недеље поста, ближи се дан причешћа.
*Од петка распуст.
*Биће ово зима за памћење.
*Постајем посебна.
*Пишем. Пишем. Пишем.
*У уторак путујемо код родбине.
У очима је осмех, који говори 1001 реч.
Да сам напокон успела да се отарасим оног осећаја да некоме припадам.
Бацам оно мало туге под снег. Све нестаје.
Враћам се на прави пут :)

Одувек сам сањала о идеалном мушкарцу.
Ових дана сам схватила, шта уствари, ја то тражим.
Када будем пронашла неког ко ће, када нешто кажем, схватити прави смисао изговореног.
Некога ко ће и из моје ћутње препознати праве речи.
Некога ко ће УВЕК знати шта да каже.
А не, када ми је највише потребан, да каже "Ја тебе ништа не разумем. Разјасни".
Досадило ми је да објашњавам. Зато ће сви "потенцијални" бити прецртани са листе.
А и ако се пронашао неко за мене, бојим се да признам да је то он.
Велика је разлика у годинама.
Сви ми сањамо, ваљда, о својој причи.

Мислим да ће ова зима бити посебна. Заљубила сам се у овај снег.
Напокон сам скупила храброст и написала чланак у ком сам рекла шта мислим. На моје велико изненађење, добила сам похвале од "већих" људи.

Be happy жели да присуствује блогерски састанцима. Шмрц.

Ближио се крај.
Оном цепању свега. И шта ја да радим на крају? Са свим тим успоменама, сновима, шта урадити са свом том љубављу, брижношћу, са свим тим страхом?
Бојала сам се и плакала сам после дужег времена.
Осам месеци.
Осам предивних месеци. Пролазили смо више тестова. Све смо прошли. Цело лето је био уз мене, моја највећа подршка. Када је било баш тешко, без једне пријатељице.
Наше прво путовање. 6 прединвих дана. Држања за руку, плесања, приче, спавања на његовом рамену, осмеха у мојим очима, среће у његовим речима. Седење у аутобусу, једно до другог, пригрљени. Ближио се растанак.
Његово трчање када је воз кренуо.
Обећања.
И тада сам схватила колико ми значи.
И наставак свега тога.
Тек касније, једна карика поче да се одлепљује. Суза у мом оку.
Бол који ме разара. Не могу тек тако даље.
Осетила сам као да део мене одлази. Уствари, нисам ни видела све оно што долази без његовог пријатељства, без његовог "Недостајеш ми", без чежње да се видимо.
Кажу, ако је суђено, прихвати.
Мислим да смо били суђени једно другом. Прошло је осам месеци. Неки ће рећи само.
Ја осећам да ми је цео живот прошао уз њега.
Зато смо затрпали ту једну карику која се беше откинула.
Обећала сам му да ћу се правити као да новембар није постојао. И он.
Идемо даље. Не желим да пустим његову руку...

 

 

Па ево, дочекасмо и децембар, у пуном заносу. Са невероватном позитивношћу и мало времена за писање.
Само ћу нагласити да сам добро, можда у једном од најбољих периода. Срећна.
Ствара се много тога, чекају се резултати.
Па да отворим, свечано, овај месец са неким новим речима које превукох преко папира.

Угризи се за усну, која од бола већ бледи,
И крени на пут снова-јер заиста вреди!
Помешај успоне и падове, звезде и сунчанице,
покупи иконе, крстиће и бројанице,
и путуј! Не осврћи своје очи плаве,
не избијај веру, наду и љубав из паметне главе!
Воли! Јер љубав ће свуда да те прати,
нек боли! Нек разара... само једно схвати:
ако једном праву љубав изгубиш,
запамти: никад више нећеш да је пољубиш.

Па, нек нам је добродошао последњи месец у години. Да га проживимо, јер је јединствен.

Међу тим разбацаним речима, схватила сам, никада више неће бити као пре.
Ствари су се промениле.
Неко је изгубио стрпљење и почео да жели нове ствари.
Неко се променио.
Можда је тако најбоље.
А ако није, једном ће се све вратити.

Ово је била најлепша јесен коју памтим.
Вратила се са Дивчибара, упознала дивне људе.
Јуче смо имали представу, а после тога сам схватила да можда требам да отворим нека нова врата.
Са неким новим.
Живот је леп :)
Недостајао ми је мој град, мој Темишвар.

Једва чекам да завршим факултет и да ти напишем љубавно писмо на италијанском!
Или можда, најлепшу песму на руском.
Обећавам, да ћу те гледати на посебан начин. Да ћу сву моју љубав усмерити на твоје очи.
А моје очи, заклињем се да ће само тебе видети.
Опростићеш ми по неку сузу, за она времена која су прошла. Измакла контроли, затресла мој свет и погодила.
Опростићеш, надам се, то што сам сваки пут давала целу своју душу када је љубав у питању. (Истина је, добијала сам када је било касно)
Обећавам се да никада неће постојати монотонија (признајем да ме јако гуши) и да ћу се трудити да ми не досаде свакодневна дешавања.
Обећавам да ћу се свим снагама трудити да се прошлост не врати. А ти молим те опрости, ако сећања наиђу.
Ко год да си ти, (онај који тек треба да дође, или онај који је сада Мој), дајем ти до знања да желим само разумевање, некога са ким могу да причам, понекад само загрљај. Ништа више.

Сад кад неко опет покушава да се врати у мој живот, да разбије прозор и уђе... или шта ја знам.., сада се осећам веома збуњено.
Синоћ сам чула најлепше речи од мог Словака. Али... прошлост ми се смеши.
Учим да јој кажем збогом заувек.

Неке успомене недају избрисати. А тако је ваљда и најбоље.
Са болом у грудима се теже ходи, али ваљда је добро имати на уму да се грешке дешавају и да ми ту не можемо ништа. Повратка нема.
Хоћу да закључам један период, али ми срце још увек не даје мира.
Ко зна зашто.
И тако, овако збуњена и до костију заљубљена улазим у још један новембар.

 

 

Где си био када си ми највише био потребан?
Када сам га видела како је држи за руку и како је љуби...
Када сам ти показала онај дијалог између дечка и девојке и притом рекла да је не могуће тако нешто у данашње време, рекао си да би ми рекао доста ствари, али да не можеш.
Потом си додао да си слаб.
Па шта ћу ја?
Знаш колико ми значиш, знаш да си за ових шест и по месеци дубоко зашао када је мој живот у питању, знаш да никада ништа није могло да се одвија на бази пријатељства, да је сваки твој стисак руке за мене значио много. Да је спавање у твом крилу за мене представљало рај.
Сигуран си да осећаш исто то, а ипак, ништа не желиш да предузмеш. Бојиш се.
ЧЕГА?
Уопште не разумем ове мушкарце и тачка.
И после, када изгубе оно што су желели, а било им је у рукама, ко им је тада крив?

Капи кише су мазиле прозорска стакла, а њен поглед је био усмерен негде далеко...
Увек је настајао проблем, када онај који држи твоју руку није исти момак који држи твоје срце.
Неке су је усне угризле за цео живот.
Кажу да тако бива, када неко остави свој траг за собом.
У очима су пламтеле неке искрице које нико није могао да разазна.
Говорила је да је способна да заборави. А у ствари, није била сигурна ни да ли жели, ни да ли може.
Знала је само да јој је доста.
Све ју је на њега подсећало.