Буди ту и не иди!
Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2010Ближио се крај.
Оном цепању свега. И шта ја да радим на крају? Са свим тим успоменама, сновима, шта урадити са свом том љубављу, брижношћу, са свим тим страхом?
Бојала сам се и плакала сам после дужег времена.
Осам месеци.
Осам предивних месеци. Пролазили смо више тестова. Све смо прошли. Цело лето је био уз мене, моја највећа подршка. Када је било баш тешко, без једне пријатељице.
Наше прво путовање. 6 прединвих дана. Држања за руку, плесања, приче, спавања на његовом рамену, осмеха у мојим очима, среће у његовим речима. Седење у аутобусу, једно до другог, пригрљени. Ближио се растанак.
Његово трчање када је воз кренуо.
Обећања.
И тада сам схватила колико ми значи.
И наставак свега тога.
Тек касније, једна карика поче да се одлепљује. Суза у мом оку.
Бол који ме разара. Не могу тек тако даље.
Осетила сам као да део мене одлази. Уствари, нисам ни видела све оно што долази без његовог пријатељства, без његовог "Недостајеш ми", без чежње да се видимо.
Кажу, ако је суђено, прихвати.
Мислим да смо били суђени једно другом. Прошло је осам месеци. Неки ће рећи само.
Ја осећам да ми је цео живот прошао уз њега.
Зато смо затрпали ту једну карику која се беше откинула.
Обећала сам му да ћу се правити као да новембар није постојао. И он.
Идемо даље. Не желим да пустим његову руку...
...ne puštaj je...
Аутор sanjarenja56 08 ÐÐ 2010, 07:57