Сутра је нови дан...

Спаковала сам те у једну кутијицу. Сва писма. Разгледнице. Честитке.
Само још рама са нашом сликом да се отарасим...
Успомене никада нећу моћи да бацим. Ни све оно чему си ме научио.
Неке ствари никада нећу заборавити.
Како си био мој једини друг и другарица овог лета.
Како си прешао километре само за мене и мог рођендана (који би био најгори у мом животу, да се ти ниси појавио и претворио га у најбољи)
Како си био добар према мени. Наместио ми места поред тебе у аутобусу, на столици на нашој тераси и бранио ме од твоје професорке Словачког која ме је терала да се удам за тебе.
Како си се сво време претварао да не примећујеш шта осећам.
Како си био љубоморан на најбољег друга због мене.
Како си ми први пут додирнуо руку и стегнуо је.
Како смо певали "It's my life", "Let it be", "Nothing else matters".
Како си ми поклањао неке ситнице које су убрзо постале моје иконе.
Како си понекад знао да кажеш толико дивне речи и давао ми изнова лажне наде.
Како си ми први пут причао о њој.
Како сам се надала да ће нестати.
Како је нестала и ја те тешила да можеш без ње.
Како нисмо целу ноћ спавали. И како сам се пригрлила уз тебе.
Како си ме 10000 пута насмејао.
Како сам проводила сате слушајући на радију твоје емисије.
Како сам излудела све продавце у књижарама, тражећи приручник за Словачки језик.
Како ми је било лепо.
Како сам се надала.
Како сам се само борила за тебе.
Како сам те бранила пред свима.
Како си ми недостајао кад год сам негде отишла.
Како сам те изненадила за рођендан.
Како сам те волела. Како те волим.
Како су те моји заволели.
Како ме сада чудно гледају јер сам ставила тачку.
Како ми је Ксе увек препознавала глас после разговора са тобом.
Како су нам разговори достизали и 100 минута.
Како си ми у емисијама посвећивао песме.
Како си одавно већ једини разлог мојих суза.
Како сам мислила како ћу да завршим.
Како сам завршила.

И данас сам већ боље. Цео дан сам нормална. (Можда зато што су ме рођаци из Србије орасположили?)
Тек сад сам се растужила.
Зато што си ме и данас тражио. Иако сам ти рекла да то више не радиш.
Извинуо се. А ко је рекао да си крив? Не можемо да контролишемо осећања.
Рекао да ти значим.
А шта ја да кажем?
Хоћу да и ти мени значиш на тај начин.
Мање плачем. Скоро уопште.
Само се сећам.
И још причам о теби.
Али за крај ове године бар, да се испразним. Да кажем блогу шта имам. Теби више немам шта.
Да почнем нову годину без тебе.
Да заборавим... Да покушам.
А шта би било да те никада нисам срела?
Да ли бих знала шта су то права радост и љубав?