Сутра је нови дан...

Шта се дешава после краја?
Кажу да би требало кренути даље. Правећи се да промене, понекад, умеју да пријају.
Не препознајем себе. На почетку сам љута и уверена да је он крив, али до краја ипак допуштам себи да се понизим. Да скоро пузећи одем до њега. Да молим. Да преклињем.
И да не добијем ништа.
"Не." "Да." "Ништа се није десило." "Све ће бити у најбољем реду."
Осећам да крај трепери у ваздуху. Скоро да га видим како се смеши са краја тунела.
Плачем. Одавно нисам.
Сад, треба избрисати његов број. Али је превише тешко. Ја нисам спремна да извршим тај потез руком.
"Јуче" је све било савршено. А "јутро" доноси бол. Велику количину бола који пробада.
Мрзим растанке, а ми смо се растали.
И како ће изгледати Њена будућност, без Словака?
Срешће се, сасвим случајно, у Барселони. Бежаће један од другога, како се не би повредили.
Она ће бити срећна, ноћи ће проводити у вц-у и плакати.
А све ће деловати савршено.
У октобру ће добити вест да је он ту. Да студира.
Бежаће од тог дела града, како га никада не би срела.

После годину дана најлепше приче. Моје приче. Наше приче. Нема више ни трага од пријатељства. Од наде.

Једино што ме теши је помисао да је Бог тако желео.

П.С. Само сам на његовом гробу могла да будем оваква. Уништена. Дотучена. Као да су ми одсекли обе руке и забранили да говорим.
Ја не знам без тебе, П.

 

 

 

Драги П,
написаћу ти речи које ми одавно пеку груди. Сложићу их, као што сам некада слагала барбике, пред спавање. Свака ти је моја реч посвећена.
Као да пре тебе нисам умела да говорим, а о писању да и не причам.
Истина је да сам те заволела. Необично, на неки узвишени начин, носталгично. А ипак: тако невино и просто.
Недостајао си ми свих ових месеци. Недостајао си ми док смо седели прилепљени једно уз друго, у оној очајној соби, где је малтер отпадао са зидова. Недостајао си ми зато што нисам могла да искажем бол, који је пресецао моје груди.
Волела сам те, када смо оног 13-ог јуна шетали кроз Темишвар. Мислим да је то био најтоплији дан у години. Твоји погледи су ме још више грејали.
Обични моменти, поред тебе су били најспецијалнији. Сваки пут када би изговарао моје име, осетила сам нешто снажно да раздире мој стомак.
На растанку, када сам те снажно загрлила, знала сам да ћеш оставити снажан печат на мој живот.
Јул и август су обележени тобом, иако се нисмо виђали. Дизао си моје самопоуздање, тешио ме. И тада сам се први пут покајала: нисам знала да ти будем пријатељица.
Септембар носи твоје име. Онда сам први пут држала твоју руку у својој и знала сам: то је највеће благо које сам икада додирнула.
Данас, остајем сама са неколико твојих поклона. Додирујем их, као да трљам чаробну лампу. И уствари: само желим да си ту.
Загледана сам у наше слике. Тамо све делује савршено. А ипак, то су само моје жеље.

Када зажмурим, видим те како трчиш ка мени. И ја, уплакана, срљам у твој загрљај. "Коначно"-клизи ми низ усне.
Али чим отворим очи, све се губи.
Нестаје.

 

Рингишпил осећања незаустиво преокреће,
оно што тиња у мени
и разгорева се у најснажнија осећања.
И изгледају неспојиво,
твоје усне са укусом меда,
и моје са укусом суза.
И изгледају бледо моји снови,
недосањани,
упрљани реалношћу,
испретурани.
А ипак сам твоја,
још од првог дана.

Губим се у простору који је описан твојим рукама.
И теби припадам данас,
сутра,
и после 10 априла.
Јер си први са којим умем,
смем и желим да кренем.

Руке са мирисом магнолије,
додирују твоју невиност.
И знам: тако сам јака,
и уједно: тако слаба
на тебе.

 

Све се то већ види у овим мојим очима.

  Данас, када прелиставам слике, а у позадини се нижу звуци мелодије која погађа, срце се стеже.
Речи кажу: "Љубав мог живота, моја сродна душа, а уствари-мој најбољи пријатељ"
Уствари, ја имам само то последње.
И тако, док лежим у кревету и размењујем поруке са њим, размишљам о нама у будућности. Иако знам да никада неће бити "нас" тамо негде. Шапућем самој себи на ухо: "Престани да се надаш, душо." Колико смо само пута начињали ту тему? И сваки пут је то био ураган који за собом не оставља много тога.
"Јесте ли се помирили? Сад сте опет заједно?" Пита мама са осмехом на лицу.
"Немој, молим те, немој никада више то да ме питаш. Нисмо заједно. Никада нећемо бити заједно. Ми смо само најбољи другови и тако ће бити заувек"
Речи се лако изговарају, али дуго после пеку у стомаку.
И колико је само пута рекао: "Не могу. Жао ми је што патиш због мене, али није у мојим рукама"
И колико сам пута рекла: "Крива сам. Биће све уреду. После неког времена ћу те заборавити."
Нисам заборавила.
И колико сам пута заплакала док смо причали.
Колико сам само пута покушавала да објасним себи да не смем да идем тако далеко.
Да се губим у времену, да престанем да се надам. Зар је толико тешко?
Али моје срце диктира други ритам, ноге га без питања прате.

Лежим на његовом рамену. Причамо, соба је пуна наших пријатеља. Он чачка телефон. Улази у именик, брише број своје бивше.
"Ко ти је то?" Правим се луда.
"Не познајеш."
"Нисам ни чула ништа о њој?"
"Не."
"Зашто си избрисао њен број?"
"Зато што ми не треба више."
Остајем зачуђена. И, шта ја треба да схватим на крају?

Понедељак. Улазим у аутобус који креће на националну олимпијаду. Нас 40-ак. У стомаку неки чудан осећај. После толико месеци ћу додирнути, загрлити мог Словака. Пут је дуг, 9 сати клацкања, пауза, климе, али и доброг друштва.
Они стижу, са њим причам целим путем.
После два сата, стижемо и ми. Видим га кроз сноп сунца који пада тачно на њега. Идемо смирено ка њима, а срце искаче из груди. Грлим га и привија ме чврсто уз себе. Пожелела сам да ме никада не пусти, али сам обећала да нећу да будем толико изгубљена.
Шетње са њим, приче, никада доста таквих ствари.

                                                     ***

У руке ми долази папир са субјектима. Први је Дучићева песма, треба извршити књижевну интерпретацију. Други је састав, тражим очима наслов и осмех ми извире на лицу. "Последњи пољубац" Напокон се неко сетио да нам да инспиративну тему. И пуштам руку да искаже све оно што ми је у глави. Пишем о Њему, али правим трагедију.
Делови из мог састава, звучили би овако:

Сутон. Сетим на узаврелом камену његовог гроба, дан се гаси и одједном: јун почиње да мирише на носталгију и последње "збогом".
На небу се преливају нијансе љубичасте, наранџасте и розе боје, а у мојој глави се преврћу слике, као за инат се враћају успомене. Све оне изговорене речи, речи које су остале да леже у грлу и до данас остале неизречене, сви додири, држање за руку... и тако стижем до оног петнаестог априла, када смо први пут изговорили своја имена. У том тренутку, десило се оно чега сам се највише бојала: изгубила сам се у плаветнилу његових очију.
Ми смо били пар који се није држао само за руку, већ и за срце. Сећам се како смо једног предвечерја седели прилепљени једно уз друго, он је устао и почео гласно да говори: "По први пут, знам шта желим од живота. Ти ћеш бити моја жена, видећеш. Дочекаћемо касну старост заједно". Благо руменило се ширило преко мог лица, ћутала сам, иако сам желела исто то.
Људи су се чудили како наша осећања одолевају верским и националним разликама. Али никада нисам могла да објасним свету да могу да будем Српкиња и у наручју једног Словака.
Био је војник. Сваки пут када је одлазио на дужност, срце ми се цепало. Проводила сам сате молећи се испред иконе Светог Ђорђа: "Молим те да ми га вратиш." И сваки пут када је телефон зазвонио, срце је застајало.
Имали смо обичај да шетамо крај оближњег језера. Стојећи тако крај тог природног огледала, окренула сам се ка њему и упитала: "Шта видиш?" Проучавао је моје лице, иако је добро познавао већ сваку пегу и са сигурношћом је изговорио: "Своју будућност."
Даљина је учинила своје. Растанци са П.-ом су више болели него било која отворена рана. Гутала сам сузе сваки пут када је воз клизио низ шине и губио се у мраку.
Тада сам разумела реченицу коју ми је драга особа стално понављала: "Даљина гаси мале ватре, а велике разгорева"
Управо зато, сваки нови састанак са њим, био је откривање нових тајни. Као да су сакривене у кутијици живота, у нади да ће бити сачуване од времена.
Данас, када знам да је он највреднија медаља из свих досадашњих борби кроз живот, захваљујем Богу за сваки моменат проведен крај њега. Захваљујем за онај осећај припадоности, као и за осећај одрицања. Када си спреман да оставиш своју срећу, зарад његове.
Када нам додељују такве награде, нико нам не говори да их не можемо задржати заувек.
Никада нећу моћи да опростим Богу што га је тако отргао од мене. Нећу моћи да изгазим ни онај мој осмех пун наде, на нашем растанку. Када сам му рекла "Знам да ћеш се вратити", а он се само насмешио.
Отишао је у Ирак и никада се више није вратио.
Још увек понекад одем у Н.,у нашу кућу. Пробудим успомене размишљајући о нама. Додирујем зидове у нади да ћу на кожи осетити његове дланове, облачим његову одећу и пуштам сузе да заплешу танго низ моје лице.
То није само вода, ту су сва моја осећања која више немам са ким да делим.
Заувек ће ми у сећању остати урезан онај последњи пољубац. Када се доближио до мене и његове усне боје вишње су се спојиле са мојима. Тада ми је пренео сав свој мир. И знала сам добро: усне су опасније од зуба. Зуби уједу за тренутак, усне за цео живот.

Нисам сигурна за ред реченица, али тако нешто је звучио мој састав. (Ово је скраћена верзија. Састав је био сачињен од 3 стране.) Очи су ми се пуниле сузама док сам писала. По завршетку, изашла сам из сале и отишла на ручак. Причала са Словаком, каже знао је. Стрепимо обоје у ишчекивању резултата.
Али ја ипак дубоко у себи носим знак: тај 19. је наш срећан дан. 19.-ог јуна ми је признао да ме воли.

                                                       ***

Сутра дан. Враћамо се са екскурзије. Не могу да склопим очи, мисли су ми већ одавно одлутале до резултата који су изложени, а ускоро ћемо их и сами видети. Вртим на телефону "нашу песму" и молим се Богу да Он буде први, ја нисам толико битна, имам још један покушај, њему је ово последња година. Стижемо испред школе. Сви јуримо ка резултатима. Један друг и ја стижемо први. Гледам, табела са резултатима Словака. Срце је стало за неколико секунди. Он је први! Друг нешто мрмља:
"Честитам ти, први си, мене претекла В. , други сам."
Окрећем његов број: "П, први си!" Његов узвик радости. и питање: "А ти?"
Нисам заборавила, али као да сам се бојала да погледам.
И ја сам прва. Са максималним бројем поена. Добила сам оцену 10. Била сам једина са том оценом. Сан је био скроз остварен.
Најбоља другарица узима треће место, што је веома важно. И она путује, по Румунији.
А Словак и ја идемо у Барселону.
Не, није бајка.
На додели награда уручене су и 4 специјалне награде.
Добијам специјалну награду и захваљујем Богу што могу да радим оно што највише волим.
Он добија такође специјалну награду, за своју област.
Растанак овога пута није био тужан. Смејала сам се јер се све догодило. Док је пун аутобус Словака чекао да крену, изгубила сам се у његовом чврстом загрљају. Његови другари су показивали срца кроз прозор аутобуса, моје другарице су се топиле од нежности, а ја сам знала да за овакве ствари вреди живети.

Пиљим у спаковани кофер, а срце ми нараста, као тесто за крофне.
Приближио се и дан поласка. На 300 километара од куће, моје ће се руке срести са Словаковим.
У уторак пишемо олимпијаду.
Он дрхти као прут од страха. Тешим га да ће га мој загрљај умирити.
"Мислиш?" Пита уплашено.
Не мислим ја ништа, само се надам.
Једва чекам да упали ватру у мени. Да се осећања изнова пробуде и да се изгубим у његовим рукама.

Плаветнило неба обасјава пут. Нада у мени све више расте. Срећа прати храбре, кажу.
Најхрабрији, ове године путују у Барселону. Молим се Богу да Словак и ја идемо заједно.
То би нам пружило шансу да опет пробамо. Или можда не...
Чак иако знамо сваки детаљ на лицу оног другог, увек може још по нешто да се научи.
И осећам да вечерас нема спавања. Пред очима ми је сво друштво које ће се напокон окупити. Смех, песме. Моји покушаји да причам Словачки, шетња по ботаничкој башти у Клужу. Планови за будућност, непроспаване ноћи.
И он, ког нећу испушташти из вида.
Чак се и моја сенка плаши да га не изгуби.

За два дана ће се испунити година од кад се знамо. Најлепша година, украшена тобом.
Од најбољег друга, до покушаја да будемо заједно. И поново враћање на најбоље пријатеље. Тешко да је прошао дан да се нисмо чули.
Пре неки дан, као да сам се опет заљубила у тебе.
Да ли је могуће заљубити се у исту особу више пута? Пробудиш у мени емоције које се проспу, уопште не питајући.
Замишљам твоје морско-плаве очи. Зажмурим.
Као да стојиш испред мене.
"Отвори очи. Шта видиш?" Питаш ме.
"Своју будућност." Шапућем сигурно.
И знам, ако Бог да да дође и тај понедељак, осамнаести април, у мојим очима ће сијати нека посебна светлост. Неће то бити сузе. Оне ће спавати у срцу још неко време. То ће исијавати све оне речи које сам желела да ти кажем, да их испишем једним потезом руке. Да сазнаш колико ми је стало до тебе и да сам спремна на све, ради твоје среће.
Причам са нашим заједничким пријатељем, који је јако добар психолог.
"Ниси ти плакала за џаба. Ти си изгледа, заиста волела, а осећања се не могу контролисати."
Смејемо се док замишљамо како ћемо проводити дане када дођеш у мој град.
И тако је лепо знати да ћеш бити ту, да могу да осетим твоју близину, додир твоје руке, поглед.
Да моменти буду овеличани твојом присутношћу.
Да се могу назвати најсрећнијом девојком.
Гледам нашу слику у раму који си ми поклонио. И ипак, добро знам да ћемо остати само пријатељи. Није нам суђено, ваљда.
Али у мојој души, још увек тиња онај пламен наде, који и поред толико ветрова не жели да се угаси.
Већ осећам мирис твог парфема, као да чујем у ушима мелодију твог гласа и словачки акценат. И знам: Ти си оно о чему сам одувек сањала.

Ја: Хеј, П.!
Он: Да?
Ја: Волим те!
Он: И ја тебе волим!

И ипак је то било најискреније "Волим те". Без трунке поноса, туге и срушених снова.
То је било "волим те" које није тражило ништа заузврат.

Неким обичним покретима тела, одишем недостајањем.
Све је фантастично. И ово пролеће, чак и они снови који су шћућурени у мојој души.
Она једна неостварена прича у којој двоје који брзо зарумене, играју главне улоге.
Тамо где непостоји граница, она покушава да крене даље без окретања. Скупља снагу да га после 7 месеци погледа у очи. Да не задрхти од бола и страха.
Било је време.
Нека носталгија, скроз обична, трепери у ваздуху и подсећа је да неће бити лако.
Тамо ће бити и онај који је не заслужује.

 

Желим да пронађем оног ко ће, ако му затражим да ме опише у једној речи, рећи "Моја".
А као што каже Коељо; "људи не губе никога, јер никога не поседују." И то је истина.

Познато је да парарелне линије имају много заједничких ствари, али се никада не сретну. Што је тужно. Али било које друге линије које се секу бар једном, немају ништа заједничког  сусрета. И ипак се срећу.
Што је још тужније.

Када размишљам о тим стварима, заклопим очи и покушавам да зароним њушкицу у неку књигу. Тако се на најлакши начин бежи.
По препоруци сањарења, читам "11 минута"

Нижу се дани, један за другим се троше у лету.
Он ми долази у снове. Пљушти нека топла киша, а ја му у загрљај трчим.
Словак је моја мирна лука. Онај који ме и без речи умири, утиша моју нарав и насмеје.
Убијам сате на разне начине. Ускоро ћу свакодневно на пробе, у мају ме чекају 2 премијере са 2 позоришна студија.
Само да прође... Да га видим.

Киша је усмерено мазила стакло прозора. Стојала сам загледана.
Прошлост ме је увек збуњивала и нисам је се радо сећала.
Али, постоји прошлост која ми се увек радо враћа и са собом доноси само бол.
Стојимо један наспрам другог. Опет сам та која не може да заборави.
Сузе покушавају да пресуше, али нешто изнутра не да! Оне се котрљају низ румене образе, гасе се на усни... или настављају свој пут до пиџаме.
Зашто?
Понекад имам осећај да умем да уништим ствари, пријатељства, било какве међуљудске односе.
Понекад се питам, човек ли сам?
"Заборави! Млада си, пут је пред тобом" тобоже се тешим.
И доћиће дан, када ћу моћи да подигнем главу. Да прозборим: "Најзад сам заборавила"
Овако се само повређујемо, из дана у дан. Ја њега, он сам себе. Ја себе. Докле?
Када ти је до нечега савршено стало, пусти га, нека оде. Ако је суђено, вратиће се.
"А можеш ли да живиш без њега?"
Па, човек се учи док је жив, ваљда. Заборавила сам и веће боли. 
Ране се полако завитају и остаје неки траг, само да нас сећа.
"Немој да заборавиш да се неке боли никада неће преболети."
И то знам. Али понекад је лепше окретати слике лепих сећања у глави. Оне нас очувавају из дана у дан.
"Зашто ти је толико стало до тог Словака? Зашто ниси могла да му будеш само другарица?"
После данашњег разговора са њим, још више окривљујем себе. Нисам умела, ето. То ти је као када не можеш да зауставиш кишу, а желиш.
Признаћу ти да сам плакала данас, док сам му говорила да сам преболела.. да може слободно да рачуна на мене. Превише ми је стало до тебе и не желим да те изгубим.-рекао је. 
А доћиће дан када ће се преселити у мој град. И виђаћу га чешће. 
"Очи које се не виде, заборављају се"
Да ли? Месецима га нисам виђала и још увек нисам успела да изгазим своја осећања. 
"Можда ће доћи неко нов? То може да ти помогне."
Дошао је и неко нов.. У њему сам видела спас... Али је тако равнодушан, да понекад заболи.
Једино што је добро, јесте да ми његово присуство даје снагу.

Борба која се води у мени, полако се приводи крају. Ипак, долази пролеће. Не смем уплакана да дочекам дан.

Анђели су певали химну љубави. У ваздуху се осећао мирис тек процветалог цвећа, а по бојама се могло схватити да је пролеће ту. Птичице на гранама су дочаравале атмосферу.
Излазили су из школе, сви узбуђени. Још једна олимпијада је прошла.
Она је причала, као по обичају, али када су се њене очи среле са тим плавим кристалима, понестало је речи.
Још тада је знала, тај Словак, биће нешто посебно у њеном животу.
Остварили су први контакт, а целе вечери је играла.
Био је то 15. април 2010. Смејала се више него обично, а у гласу су се могле приметити искрице чисте среће.
Она пева! лето не би имало смисла да је није држао за руку. Да није дошао на њен рођендан, упознао се са њеном породицом...
Никада им није зафалило речи. Улазили су све дубље у живот оног другог. Она је почела да воли. Тај осећај, у њеној души стварао је пометњу, а у глави конфузији.
"Волим те, али ово више није пријатељство. Ово је нешто много дубље" Рекао је. И одзвањале су јој те речи месецима касније у глави.
Погрешио је. Покушао је да одговори на њене емоције, иако је знао да неће ићи тако.
Седам непревазиђених дана. Гледање у тами, додири, који можда њему нису значили ништа, а њој су били све.

"Sys, дођи овде" Звао ју је, и лежао на њеном рамену скоро док не заспи.
Тада је схватила да никада неће моћи да се отараси тог осећаја заљубљености.
И плакала је на растанку, када је потрчао за возом.
И душа се кидала.
Од тада, није престала да испушта телефон из руке, чекајући новости о њему.
И данас, када је наставила да живи без њега и да гледа друге мушкарце, и данас се често враћа у њене мисли.
Не прође дан да се не чују, да не помисли на њега и на заједничку идеалну будућност.
Али, то су само недосањани снови.
И ближи се дан када ће га опет видети. 18 април.
И смеје се, а плакала би. Треба се уздржати... Само да не дође до експлозије.

 

 

 

 

Слушам његову емисију и одједном, наша песма.

"Увек ми сламаш срце када пустиш ову песму" - коментаришем уз лажни осмех.
Његов уздах.
Знам да сам одустала и прешла преко свега, али како да ми не застане дах сваки пут када чујем ту песму, која ће ме вечно на њега подсећати.
Никада нам неће бити досадно.
Обећао ми је да ћемо се виђати често.
А ја не могу да опишем речима ону празнину.
Све је бело... и онда се појави он и својим присуством уз осмех да дозволу да почне дан. Или по тој белини наслика најлепши портрет и исцрта најромантичније љубавне стихове.
Нећемо више да забадамо ножеве једни другима у леђа.
Препустићемо се моменту и покушати да уживамо у овој реалности која нас окружује.
Идући пут ћу плакати пред тобом, загрлити те, признати шта имам и отићи у ноћ.
Али као да то ишта вреди.
Сутра ће опет све бити исто.
Мој дан ће почети тобом, свуда око мене ћеш бити ти, али тебе неће бити уствари ту.
Јавићеш се, рећи пар речи, ја ћу се опет заљубити и све ће се на исто вратити.
"Господине, ја сам у вас неизлечиво заљубљена!"

 

Песма жени

                 Јован Дучић