Сутра је нови дан...

Када свака секунда без њега прераста у сат... Е тада знам да сам се дефинитивно заљубила. Онако клиначки.
Покушавам да попуним време док се не врати... Али не вреди, кад само о њему причам.
А телом крв као да бруји највећом брзином.
Сама помисао на њега - а срце из груди хоће да искочи.
"Стишај своја осећања" шапућем сама себи. Ал' не иде.
Шта још рећи осим да је живот пред нама. Без обзира да ли ће ово трајати данима, месецима или - цео живот.
Оно најгоре је већ прошло... Идемо заједно у неки нови дан...

 

Па нек' се запише, тамо негде, 19. јун. :)
Осећања напокон превагнуше. А у срцу малене би хепи наста мир и срећа.

Мислим да никада нисам јаче желела, да срце никада јаче није закуцало.....
Кажу да, када пратиш своје снове они се и остваре. Не скидам осмех :)

...Тек онда када имаш некога "правог" да ти боји живот, схватиш шта је то фалило.
И почнеш да се радујеш маленим стварчицама: киши, јутарњем сунцу које те диже из кревета, мелодији коју обожаваш и сасвим случанјо је чујеш у аутобусу, осмеху коврџавог клиње...
Тек тад, схватиш да ниси Нико.
Да вредиш и тек тада твоја осећања почну да се буде.
Бес, срећа, туга, љубав, бол, задовољство.
Све се меша и чини ти се да летиш.
А са Њим, кажу да је лакше.
И знаш да нећеш да патиш, и полако му откриваш своју прошлост, и он теби...
Две изгубљене душе, увек са осмехом на лицу.
А шта нас повезује?
Неколико сати непрестаног брбљања и словенска крв.
И схватиш да можда и не треба ту ничега да буде, али ти идеш на све или ништа.
Један је живот и желиш да га проживиш "скроз".

Твоја оаза ту почиње, а ту се и завршава.

И опет те прогања оно глупо питање, чиме? Чиме сам ја ово заслужила?

Највише волим те тренутке, када ништа не очекујеш, а добијеш све.
Као неки тамо, укус чежње и...
Када дође само због неколико сати са тобом...онај загрљај чврст из ког не желиш да га пустиш. Срца јаче закуцају, осмех издаје... Очи као да траже његове...
И онда се смириш.
Све тече својим током.
"Случајни" додири, његова брижност...
И све прође.
И још увек твоји само о њему причају, а ти се трудиш да потиснеш осећања, да се правиш равнодушна....
али то тако не иде.
И једва чекаш да дође опет, да га опет чврсто загрлиш, окрзнеш руку о његову, и после цео дан миришеш на њега.
Незаменљив осећај!

 

17. година.
Нешто паметнија, нешто сиромашнија, нешто богатија. :)
Научила да сузе не исправљају грешке.
Научила да учи из својих и грешака других, јер, хвала Богу, сви смо ми људи, обични грешници.
Научила да прашта.
Научила да чува своја осећа за себе.
Научила да прати своје срце...

Када неко превали 100 км само да би са тобом провео неколико сати, како треба да се осећаш?
Ја сам срећна и одушевљена што такви људи још увек постоје.
Сигурна сам да ће та особа остати увек ту, у мом срцу. Поготово сад, кад сам, на неки начин остала сама.
А што га тек моји воле, мислим да ме већ виде у венчаници :))))

 

Великим корацима сам закорачила у ово пролеће.
Пуна наде.

Једва чекам да осетим мирис мора...

Или, да се само заљубим и скроз откачим...
А на добром сам путу :))

Само да прођу испити и фестивали... И свет је мој :)

Ево званично и првог поста о њему.
Унео је пролеће у мој живот и напокон ме тргао из дугог зимског сна.
За сада је највећа подршка у борби против испита.
Ту је да утеши, пожели срећу...
И некако ми је жао што нећемо заједно у Париз. Био је само 0,20 поена испод мене.
Месечина га мало куди, али уствари мислим да има добро мишљење о њему.
Словак.

Код мене је то пролазно... може да траје само пар дана... али зато може и да се одужи.
У сваком случају, данас ми је хепинес рекла: "Предосећам да ово иде на добро. Пробај да га сачуваш."

Ово пролеће је опуштеније и лепше захваљујући њему.
:)

Данас смо ишли у обилазак града и атмосфера је била веома фина. Пријала ми је шетња и дууууги разговори. Желела сам да што пре убијем време и сазнам резултате.
И напокон стижемо у школу, резулати изложени.
Прво место на националној фази.
Месечина такође, у својој генерацији.
Наша трећа другарица, хепинес, друго место.
Веома смо задовољне, само што немам снаге да вриштим од среће.
Нисам баш нешто задовољна оценом (9,55) али са обзиром да је тема била тешка и није тако лоше :))
Сутра је додела награда, а ја ипак једва чекам путовање, где год, кад год... :)

И, прошло је и писање олимпијаде.
Десети разред је ове године, по мом мишљењу, имао најтежи задатак.
Писмени део састојао се из два субјекта. Први је био коментар на песму на први поглед, Алексе Шантића, а други је био написати причу на Његошев цитат из "Горског Вијенца".
Срећа што сам имала инспирације, иначе...
Сећате ли се да сам писала о "Горском вијенцу" и да ми се није допао? Е па, ево, казнили су ме :)
У сваком случају, сутра стижу резултати, које са нестрпљењем очекујемо.
Сад ми је месечина јавила да прво место, вероватно путује у Париз.
Патићу много ако је ово само обична реченица која се не да испунити, а још више ако не успем да се изборим за прво место.
Најгоре је прошло, задовољна сам својим радом, сутра поподне ћу све видети...
До тада, поздрав драги моји блогери! :)
И хвала вам на подршци!!!