Сутра је нови дан...

Словак ми је рекао да ме воли, али да се боји и да је понекад несигуран у себе.
Када сам прочитала поруку, занемела сам. Нисам то очекивала од њега, искрено.
Чини ме срећном, али понекад ме толико изнервира његова несигурност и неодлучност...
То што не зна шта хоће од  свог живота...
Рекао ми је да се боји да ме не изгуби.
А ја лако могу да измакнем. То знам. Зато што не волим монотоне ствари.
Оним ме је дрмнуо.
Баш онда кад решимо да их пустимо да оду, они знају да буду посебни :)

Постоји једна румунска песма, која ме увек погоди. Послушајте је, а ја вам шаљем превод.
 

Немој никада да ми узимаш љубав

 

Можеш да ми узмеш све најскупље што имам,

Можеш да ми узмеш дане, ноћи и године, колико желиш,

Да ме оставиш самог на одређено место
Одакле не могу никада да се вратим код мојих,
Али никада немој да ми узимаш љубав...
 

Можеш да ме сравниш са земљом
Да ме газиш хиљаду пута
Да ме угризеш и онда позовеш  ветар

Да ми разбаца тело на милион страна,

 

Али никада немој да ми узимаш љубав

Јер тада ћу умрети, од недостајања,

И дани ће бити као никада до сада,

Од недостајања тебе, да, да, да...

Можеш да ме сипаш у чашу са водом

Или да ме заборавиш на дну мора између риба грабљивица

Да ме оставиш да плутам по мртвом мору

Или из неба са кишом полако да капљем.

 

Али никада немој да ми узимаш љубав

Јер тада ћу умрети, од недостајања

"Зато што нама није потребно 200 година, ни 50, чак ни само 10 да бисмо знали како онај други мисли. Зато што ми, заједно, заборављамо на све око нас, и свет који смо сами креирали је опробан бојама и магијом. Зато што толико бринеш о мени и волиш ме због онога што јесам. Свакако сам сигурна да ме нико не познаје као ти. Зато што имаш стрпљења. Зато што, пре свега, ти си ми најбољи пријатељ, који ме слуша и увек зна шта да каже. Зато што се смејеш са мном, а онда када сам плакала, успео си да ме насмејеш.
Зато што имаш велику душу а ипак си ироничан. Зато што ме увек насмејеш. Зато што стварамо приче, у које само ми верујемо.
Зато што сам се, твојом заслугом, упознала са срећом. Зато што, када сам са тобом желела бих да се време заустави. Зато што си све оно што сам икада могла да пожелим. Чак и много више од тога.
Због свега тога, и не само, волим те."

 

НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

                       Велимир Рајић

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече "Хвала!" ...
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп'о расу?

Ал 'не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива ...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива ...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис'о њој, к'о жени,
Нек 'мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И сапутаце вецно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!"

 

Не знам. Зашто после сваког лета мора да дође једна јесен, суморна и тужна. Тешка. Кишовита... Јесен која пере успомене, која покушава да их обрише са лица земље..
Али оно што знам, чувам у себи.
А то је, да поред тога што сви мисле да сам егоиста (или велика већина), ја први пут могу да кажем да сам нашла неког због чијег бих одласка патила.
До сада нисам знала да патим за мушкарцима. Два дана, три.. А сада је нешто другачије.
Дошла је јесен.
Живот се закомпликовао. Долећу увек нове особе на плато животни, а старе се губе..
Јако мало особа остаје ту.
Онда схваташ за кога се вреди борити, а ко, пак, није за тебе.
Дошла је јесен, а јесен ми обично тешко пада. Притиска ме јако.
Сета ми се улива у вене и то не могу да игноришем.
Да ли је то можда због поновног одласка у Србију, проласка поред болнице и одласка на гробље.. то не знам.
Али знам да сам тада пожелела да имам нечију руку у близини, коју могу да стегнем.
Да зажмурим.
Да прогутам кнедлу и да се пробудим са замагљеним очима.
А уствари су ми очи биле замагљене од суза.
Зашто је морала да дође јесен?

Када причамо 75 минута непрекидно, и тек кад спустим слушалицу, сетим се да му нисам све рекла. А онда се и он исто сети, па ме опет позове.
Када зовем другарицу и она пита: "Је си ли пре мене причала са њим?" А када ја одговорим са "Да, зашто?", она каже "Трепери ти глас од среће".
Када прецртавамо дане у календару до 23. Тад ћемо напокон да се смејемо уживо, да се загрлимо и одсањамо један сан...
Када ми напише да сам му данас више недостајала него јуче.

 

Цењени Мој,
улазим већ у шести месец живота а да си и ти ту негде. Учинио си ме најсрећнијом девојком малим гестовима. Када ми пожелиш лаку ноћ и тркамо се ко ће да први да каже "Спд", када ми пожелиш добро јутро и пошаљеш велики виртуелни загрљај, да "расаниш сањиво". Када причамо и гледаш ме право у очи и одједном спустиш твоју главу на моје раме, тамо где ти је и место.
Када хоћеш да се одвојимо од свих, само да ми кажеш да сам ти недостајала, или пак, када ме загрлиш на растанку и знам, нећу плакати. Дајеш ми снагу.
Тим поступцима си ме убедио да ми је поред тебе најлепше.
Јер никада нисам сама.
Када сам тужна, а то нико не може да разуме, кажеш ми најлепше речи и сузе сасуше.
Или када сам срећна, покушавашда се радујеш мојој срећи.
Толико ме добро познајеш, да сам већ зачуђена.
Зато и не могу да те лажем. Ти знаш шта осећам!
Први пут сам дрхтала. Бојала сам се да те дотакнем...
Није више тако. Сада си део мене већ.
Могу да причам сатима а да знам да ти није досадно. И онај твој поглед и моје: "Шта је сад?"
Једино су ми јутра тешка. Кад се пробудим и знам да ће проћи неко време док те не будем опет видела.
Нека празнина која изједа изнутра.
И када легнем, згурим се, као да очекујем да ћеш доћи, ухватити моју руку и да ћемо продужити ову ноћ.
Засузиле су ми очи када си ми рекао "ти си најбоља мећу најбољима!".
И дан је сив ако ти не чујем глас и оно одугловачење пред крај.
Јутро без тебе није јутро, а ноћ се зове Туга. Већ и ваздух на тебе мирише, и облаци су попримили твоје боје.
Као да се бојим да те пустим, да се нећеш вратити...
Драги, само се бојим да смо отишли предалеко.
Бар ја. Пустила сам опет осећања да ме воде, без употребе главе.
Сати, дани.. месеци. А скоро ни један дан није прошао без Тебе.
Било је суђено да ушетамо једно другом у живот. Није уопште важно како, ни зашто, ни шта смо једно другом.
Важно је да смо ту.
Носталгија је већ јача од мене. Недостајеш ми, али још само мало...

 

 

Опет и поново сам га сањала.
Њега о ком не смем ни да размишљам као о мушкарцу.
Он је нешто забрањено.
А уме да нам буде лепо, понекад.
Опет сам сањала да је све оставио за мене.
Зашто ти проклети снови умеју да ме узнемире и поремете, и појачају лупање срца?
Са њим сам на исто. Толико смо слични, а толико различити.
И толико смо наши, колико смо туђи.

Верујем да ћу једног дана пронаћи оно о чему сањам.
Особу на коју могу да се ослоним, да загрлим и заплачем када ми је тешко.
Желим да имам стисак руке. Онако топао, као што је био његов.
Верујем да ћу пронаћи некога ко ће ме насмејати. Онако као он.
Надам се да ће се појавити неко, ко ће ме својим присуством учинити најсрећнијом особом на свету!
Желим некога ко ће ми говорити најдивније ствари, и заједно ћемо сањати.
Сањам о особи која ће ми пољубити чело и наслонити се на мене. Само зато што се самном осећа сигурно. Баш као он.
Хоћу да целог живота уз себе имам такву особу. Баш као што је он.
Само да осећања буду узвраћена.
У томе је зачкољица.

Никада ме нису обавестили,
Да љубав може да оде толико далеко,
Нису ми јавили да ћу разум изгубити.
Да ћу потпуно престати да користим мозак,
Да ће срце бити вођа.

А ти си нешто посебно.
Додир кише о суво тло,
Изненадна срећа,
После неколико кишних дана.
Ти си моја добра и лоша страна.

Нису ми нагласили,
Да ћу постати одличан глумац:
претвараћу се да не осећам.
Нису ми рекли да ћу задржавати сузе,
Да тебе не растужим.

Нико никада није напоменуо,
Да ће ме болети твој пораз.
Да ће ме твоја срећа у небеса дизати.
Нису ми рекли, чак ни то,
Да ћу због тебе све учинити.

А ти си нешто специјално.
Нешто што се уствари и не дешава.
Ти си одсјај сенке у води, усред јутра,
Ти си пролеће у мени,
Ти си осмех на мом лицу.
За све си крив.

Нису ми рекли, да ћу напустити све,
Да будем поред тебе.
Да стегнем те твоје руке две!
Нису ми причали о томе,
Да ћу те грлити и грцати у себи
Када одлазиш.

Шта им је било на уму,
Када су прећутали да ћу заволети?

Лагала бих ако бих рекла да је све у реду.
Прошлост се стално враћа. Понекад осећам као да идем у супротном правцу.
Али сам упркос свему, срећна.
Почели смо са школом. Ево, мени већ трећа година.
Превише брзо пролази овај живот. Схватих да нема стајања.
Брзо јуримо напред, у потрази за нечим. Ни сами још увек не разумемо шта то јуримо.
Кајање је ту. Гризе ме изнутра, чак иако сам рекла да кајања нема.
Повредила сам неке људе из своје прошлости, како бих сачувала своје срце.
Јесам ли?

Тренутно ми је време преокупирано, учим Словачки :))

 

Био је то најчврћи загрљај.
Одисао је чежњом и недостајањем.
Говорио је све светске језике, говорио више од хиљаду речи.
Сакривао сузе, осмехе, све се следило на неколико тренутака.
Како да се пустимо?
Осећам да ми је ту место. Да не смем да те пустим.
Бојим се, да те не испустим сасвим случајно.
Али не. Ти си ту. Први до срца.
И ту ти је место, мој Словак.

А пљуштале би речи, да усне нису занемеле, а ноге заклецале.
Ушли смо у нову годину твог живота. Заједно.

 

Није ме било 7 дана, опет ме пут позвао. :)
Овога пута сам прешла целу Румунији и остала на месту где се Дунав улива у море.
Друштво непоновљиво. Смех. Нема спавања.
И наравно Он. Мој Словак.
Коначно мало времена да будемо дуже заједно. Да му стегнем руку, или да га само слушам,  да се смејемо заједно...
Да схватим колико се добро познајемо.
Најлепши тренутци су нам пролетели брзо. Спавала сам на његовом рамену и осећала се тако сигурно... Није било потребе да глумим нешто што нисам. Са њим сам увек природна, увек своја.
Много сам срећна што смо провели пар дивних дана, под истим небом, заједно.
Знам само једно - сада још јаче осећам.

Zagrlio me je.
Tad sam shvatila da ono sto osecam nije samo bratska ljubav.
Ma da, koga ja zavaravam?
Kad znam da sam tad htela da zaledim vreme i da ga trazim.
A mogu da stavim ruku u vatru da ni njemu nije bilo sve jedno.
Zasto mu se pogled tako gubio svaki put?
I dok smo  koracali jedno pokraj drugog, osetila sam neku neopisivu povezanost.
Glupa slucajnost. Izmedju Srpkinje i Slovaka.
I sad se pitam, da li je to moguce?
A opet sam sigurna da bih presla preko svega, samo da imam njega uz sebe.
I opet, znam da sam spremna da cekam. Zato sto znam da vredi.
Zato sto nije kao drugi.

Ljubila sam ga daljinom, dok je Vojvodina bujala u meni.
Ljubila sam ga osmesima dok smo dugo razglabali preko telefona.
Ljubila sam ga iako sam znala da ne smem.
A i danas, za mene ne postoji bolje. I u jednom momentu sam mogla da vidim da zajednicko sutra postoji!
Reci su se redjale, slagale jedna preko druge... Bile tako realne a u istom momentu tako nestvarne.
Da li da verujem? Da li da nastavim?
U nekoliko navrata oci su se punile nekom slanom i toplom tecnoscu, a samo sam mislila na njega i kroz sta smo prosli.
A, ustvari...
Onog dana, kada sam u ruci nosila cvece koje mi je poklonio, i krajickom oka posmatrala njegove oci, u meni je rasla zelja da ga na sred centra stegnem za ruku... da je mozda, vise nikada ne pustim. A nisam. I zasto nisam?
I sad me ponovo privija uz sebe, onako, jako.
A i boli... al' do kraja, sve je to moj izbor.

Не знам да ли је то у мени проблем, или увек волим да бирам оне не додирљиве, о којима могу само да сањам.
Чезнем.
Али не жалим. Тих дана бејах најлепша. И не, нисам на себи имала ни трунчицу шминке. Само сам зрачила на неки посебан начин.
Зато што сам сањала.
И још увек сањам.
И онај твој поглед... мислим да лечи све ране.