Као што је познато, имам пуно пријатеља, различитих националности.
Особа коју и даље сматрам најинтелигентијом особом са којом се дружим, је Словак ког сам упознала у Паризу, на наградној екскурзији. Дружењем после Париза, схватили смо да волимо сличне ствари. Његово мишљење је да сам ја најбољи психолог ког познаје, а ја мислим да су све његове награде заслужне. Добио је десетине награда за прозу. За причу која се мени највише допала, добила сам дозволу да је преведем на српски и поделим са вама. Надам се да ће вам се допасти.
Ситнице
Имати 17 година, тешко је, бити слеп са 17 година скоро је немогуће. Томас, један обичан дечак, ослепео је са 17 година, заувек, знајући да је живот изгубио боје. Није више виђао зеленило траве, ветар који је пиркао и задиркивао опало лишће, капљице воде у рупама асфалта, куће у барокном стилу, или пак оне новије поред којих пролази свакодневно, пару која се лагано издиже из тањира, и остале сличне ствари, које ти понекад измаме осмех. И онда схватиш да је живот састављен од малих ствари које те или ране, или те натерају да започнеш живот са десном ногом. Ситнице, како их је називао када је видео. Када је видео...
Сада,све се везује за кораке. Десет корака до врата, пет до радног стола, тринаест до собе, двадесет и пед до купатила. Како да се радујеш онда када, ако се замислиш око неких ствари, обично је то саобраћајна несрећа због које си изгубио вид, завршаваш ударајући се о зид илио неки предмет који не можеш да видиш.
„Живот је ништа” , мишљење је које је Томас имао свако јутро када се будио. Пријатељи, породица, сви су покушавали да му помогну. Али, они нису знали како је бити слеп, да ништа не можеш да видиш, да знаш да никада нећеш прогледати. Једноставно си слеп. Ту си, на сажаљење других, али он је био поносан, није желео да прихвата њихово сажаљење, које су они називали „помоћ”. Сви су му говорили да ће се навићи, али није било тако, јер сваки нови дан представљао је за њега истински пакао, пакао у ком не видиш своје непријатеље. Говрили су му да ће полако почети да заборавља несрећу и да ће моћи да се концентрише на друге ствари. Како да урадиш то када не видиш?
Његов живот претворио се у шетњу „корака” која је изгубила циљ. Слепа шетња, сналажење у мраку.
Боје које су се преливале из слабог у слабије у његовим успоменама, које се губе полако кроз маглу његовог света. Десет корака до врата, пет до стола. Како живети у таквој бесмислици?
Макар да никада није видео лепоту свих тих боја, да није... али видео је, прелепе ситнице дана, шетао се међу кућама, превише замишљен и ужурбан, да би видео зраке сунца како продиру кроз густо грање, превише заузет да би видео заласке сунца љубичасто-црвене који су заводили хоризонт, превише заузет нечим другим,великим и важним стварима за његову свакодневницу.
Тражи и пронаћићеш, али он је тражио, тражио... и није проналазио. Тражио је сваки дан, знојећи се у потрази. Жели и подариће ти се, желео је, али није добијао, желео је.
Дошао је и дан када се сам постидео од толиког вајкања. Живот иде даље, желео ти то или не. Можеш да живиш, или да се жалиш. Одлучио је да ће живети у садашњности, не у успоменама. Почео је да учи азбуку за слепе „Braille”, да ради све више и више. Можда ће тако заборавити. Живот је постајао све тежи, а он је носио терет који му је живот доделио, уздигнуте главе, али душа се губила, воља која је подстицала жељу за животом, дробила се, преварена тиме да је решење пронађено. Пронашао је мало сутра. Ипак, измлевена душа се мрвила под тешкоћом, тражећи избављење сатима, у којима је учио да свира на гитари, на клавиру, да пише и да чита. Да развија чуло мириса, слуха и додира. Једини разлог због ког је учио, је да би попунио време нечим корисним. Уствари, мало му је стало до музике, читања или пипања.
Напољује падала киша. Био је уверен да је предивно гледати кишу која је сипила, сливајући се из неба. Плаве, мале капљице, ударајући се о земљу. Каљице које се брзо спуштају, на позив гравитације. Био је сигуран да је тај природни ритуал био фантастичан, богат, пун боја. А он, стојао је и слушао како се киша удара о кров куће и о прозоре. Шта је могао да уради? Ништа, осим да немоћно слуша како пада. Зашто да је и не осети? Обучен у фармерице и мајицу, изашао је опрезно на хладну кишу. Осећа контакт са великим барама. Кожа му се најежила, за трен ока му се поквасила мајица, из косе су му се сливали млазови кише, директно у очи. А онда су клизили низ лице.
Било је пријатно. Осећао је воду, чуо ју је. Вртео се. Трава из дворишта је била ломљива, босе ноге су се заривале у њу, а он је осећао додир мокре траве. Као да се шетао у бесконачност. Затим, исцрпљен, сео је под дрветом, слушајући кишу која је прала град. Полако, долазило је захлађење, а он се повукао у своју собу.
Тринаест корака, још десет. Када је топлота ушла у контакт са хладном и мокром кожом, било је пријатно. Ах, како би било добро да само стоји тако, да не ради ништа. Само да осећа како топлота продире кроз тело. Стајао је тако минутима, можда сатима. Одећа се осушила, такође и коса. Прешао је руком кроз чупаву и суву косу. Затим, не скидајући осушену одећу, легао је у мекани кревет, осећајући његове сомотске додире, осећајући да „пропада” у рупу која је намештена захваљујући тежини тела. Мисли почеше да му лутају, на тренутке проведене у дворишту. На пријатну хладноћу – на почетку, и досадну хладноћу пред крај. На топлоту која га је изненадила чим је крочио у кућу. На оних двадесет и три корака до собе.
Следећи дан изашао је у шетњу са човековим најбољим пријатељем, псом. Али не било којим, већ једним који је био специјализован за њега. Штап у десној руци, поводац у левој. Није се удаљавао далеко од куће, још увек није владао тим делом града. Није се бојао да ће се изгубити. Псу је била позната команда„кућа”.
Ишао је споро, топли ветрић му је мрсио косу. Одједном је ударио о некога. Обоје се саплетоше преко пса, који се измакао из стиска. Нервозни Томас се обратио непознатој особи:
„Гледај мало куда идеш!” Помислио је, вероватно, да је то био неко од оних лицемера који су намерно ударали о слепе људе.
Одзвањао је неки смирени глас, колебајући се измећу стида и ироније:
„Волео бих, али сам слеп, ако ниси приметио.”
Томас је једно време остао нем. Први пут је срео некога као што је он. Неко ко га је разумео, неко ко се борио са истим проблемом. Одговорио је одсечно:
„И ја”
„Онда, добродошао у клуб.”
Подигли су се са земље и руковали. Онда су наставили, свако својим путем, али не пренего што су се извинули један другом.
Њихови путеви су се укрстили. Свако је наставио даље. И одзвањање корака незнанца, губило се.
АТомас, напокон угледа светло.
Аутор: Pavel Prihradsky
Превод са румунског: Behappy
