Сутра је нови дан...

"Бар ме гледај у очи док плачем". Уздисала је тешко.
Није могао. Колико год да је лагао, да се претварао, она му је значила. Неће моћи да заборави онај први пут... када је дотакао њене усне и пожелео да то потраје. Да није тако компликовано. Да не заболи.
Није желео да убаци осећања, али се спонатано све догодило.
"И разара ме. Када шетамо на улици, стискаш моју руку. Осећам да ти пријам... и када се неко појави, брзо је испушташ. Да нас не види свет. Доста ми је скривања, тајни, бола."
Некако није смео ништа да изусти. Говорила је истину.
Ону истину која се заташкавала под првим пахуљама снега. 
Очи су јој се цаклиле. Препуне суза. Али, оне су биле тако тешке, пуне оловног бола. Разбиле би патос када би се о њега удариле.
"И први пут када си очешао руку уз моју бутину, сасвим случајно... као... и први пут када си ми пољубио груди... све ћу памтити. И то како ме је пекло, сваки пут када си после мене ишао њој. "
Он подиже поглед. Тужан је. Осећа да је ово растанак, који ће променити и њега и њу, и његову везу.
"И крива сам, као свака жена када се заљуби, занесе, ветар је однесе..."
Са црвеним пишемо све што је важно. Исписаћу твоје име са црвеним маркером на капке и подвућићу те. И онда их  никада више нећу отварати, из страха да те не изгубим.

Ветар је дувао, свет је журио, они су стојали једно наспрам другог. Он загледан у њене усне, модре од туге. Она у његове, црвене од њених пољубаца. Размазио ју је и тешко јој је да оде. 
Ветар их је везао, све са машницом од прашине. 

"Недостајаћеш ми, лепотице." Било је све што је успео да прозбори.

И недостајала је.

 

 

 

Још једна истинита прича.

Знате ли онај осећај, када имате омиљену мајицу коју сте носили са задовољством, свакодневно... И затурите је негде у орману, заборавите за њу.
А када је пронађете, нигде краја вашој срећи! 

 Упознали су се у чудним околностима. Она је била у вези са неким за кога ће касније рећи да је "грешка младости", он је био са првом која му је заиста значила. 
Још од тог упознавања се у њима развијала нека посебна страст. Касније ми је помињала да је све као у филму.
Због разних потешкоћа, он је одустао од љубави, која би могла да буде "она права".
Она је успела да оконча везу која није имала никаквог смисла, за њу.
После пољупца са њим, схватила је да није у питању "први пољубац који се памти", већ први са правом особом.
У неку руку, било јој је драго, иако је знала да не сме никада да се прочује по месту о томе.
То је била њихова тајна коју су скривали под рукавима и сећали је се са осмехом, пред спавање.
Помало је осећала кривицу због ствари које су се одвијале. Кривица која није имала основу. Волела је. Али јој та љубав није никада била узвраћена.
После пар лепих дана, уследио је растанак и неколико месеци проведоше један без другога.

Када се приближио дан њеног одласка у његов град, он је већ био помирен са девојком. Та девојка, играла је важну улогу и у њеном животу. Нешто јој је стезало стомак. "Нећу га тражити". Шапутала је у себи, иако је из свег срца желела да га опет види.
Да сагледа, очи у очи, момка који је у њој пробудио најлепша и најмагичнија осећања.

Бојала се. Да се бори за своју срећу и прекрши моралност.
Погази част.

Али, када је тамо негде записано, десиће се.

Шетала је са сестром од тетке градом, изгледала је заносно, и сама је касније то признала.
Напољу минус 10, трну руке од зиме. Занесена у разговору, као и обично, објашњавала је уз гестикулацију.

Видела је сестриног доброг пријатеља, али није видела да он није сам. Био је у друштву некога.
У том тренутку, ватромети су почели да се распаљују у њеном стомаку, руке су јој се стегле. Био је то он. Од 22 хиљаде становника, налетела је баш на њега. Мазио ју је погледом, одмеравао од главе до пете, смешио се. Није желела да он примети немир у њој.
Када се њена сестра запричала са пријатељом, он јој је намигнуо.
И знала је: тражиће је.

Носила је део оног лета увек са собом. И знала је да је у том граду била нешто ново и зато занимљива мушкарцима.

Исте вечери су се срели, овога пута је била сама, као и он. Осећала је како у њему буди неку неописиву жељу да је поседује. Сада и заувек. Да би због те привлачности одустао од свега другога.
И баш  тих дана, преварио је девојку. Није могао да одоли да не осети укус њених усана.
Неколико састанака.
И она је схватила да је све само пожуда, да само жели да је искуша, да опроба, да осети...

Био је посебан за њу, иако није умела то да објасни.
И знала је да је тих дана њена женственост угрожена. Осетила је куда све ово води - до кревета.

Женска интуиција понекад уме да послужи. Помало ју је болело када је рекао "заборави да се ишта десило. Ја волим своју девојку".
И сетила се да ју је баш он једном подучавао: никада немој да допустиш да ти неко заиста зарасте за срце.
И поред свих пољубаца, модре усне, додиривања њихових тела под уличним светиљкама, погледа који је свлачио, знала је да јој није стало.
А тајна је још увек у њима. И ни једно од њих никада неће заборавити.

"There's a reason I said I'd be happy alone. It wasn't 'cause I thought I'd be happy alone. It was because I thought if I loved someone and then it fell apart, I might not make it. It's easier to be alone. Because what if you learn that you need love and then you don't have it? What if you like it and lean on it? What if you shape your life around it and then it falls apart? Can you even survive that kind of pain? Losing love is like organ damage. It's like dying. The only difference is death ends. This? It could go on forever."

 

 

Прелиставајући блог, увек наиђеш на успомене.
И то је највећи ризик: можеш ваљано да треснеш. Да отвориш прошлост и да легнеш над својим делима да размислиш.
После свега што сам данас изнова прочитала, сватих да је он моја најлепша успомена. Да је уствари био креатор мојих успомена, а такве људе треба ценити.
Било па прошло. Зато ће ме градови којима смо заједно ходили подсећати на њега. 
Песма уз које смо плесали. Уз које сам ја руменела... 
Наши непоновљиви сусрети и стрепња, баш као она из Десанкине песме.
Као нека тајна, коју разумесмо само нас двоје. Ћутање кроз које смо комуницирали.
Пуно његових писама још увек чувам. Не могу да их се одрекнем. 
Можда ћу, једног дана причати својој ћерци док јој будем плела плетенице.
Можда јој будем признала "Знао је да ме растужи, али и насмеје". 
А ето, ко зна, можда то заувек будем чувала у себи. И никада не признам. Чак ни њему, да све што пишем још увек у себи носи део њега.
И како пролази време, бледе осећања. А тамо далеко, у Шпанији, остали смо запамћени као пар који се смеје.
И многе ће се глава још увек разбијати о мисао "Како то да нису заједно, а били су савршени"
Као што сам и њему рекла: када нам се додељују такве награде, нико нам не говори да их можемо задржати заувек.
Понекад је потребно признати да време истиче, да требамо пустити некога да оде.
И чим можеш да преживиш оне изазове, када те ум изазове да му саспеш све што имаш у лице и још једном поклекнеш... чим ти то можеш да пребродиш са великим осмехом на лицу и да читаш песме које си њему посветила - без плакања... 
Значи да си на правом путу.


П.С. Хвала ти, хвала! За најлепше успомене. И када бих опет на ову земљу ступила, опет бих тебе изабрала за ожиљак на срцу!

Излизане су ове моје ципелице,
и шешир ми на тугу мирише...
али ја чувам у себи љубави,
за дане који се вуку.
По киши,
снегу,
сунцу...
Чак и ветрови када дувају,
ја ћу мислити. 
Замишљати,
сањати...
Онај савршени моменат.
И онда, неће бити важно
да ли су ципелице излизане,
важно је да има снаге
за трчање.
У прави загрљај.

У мени има среће,
радости,
и помало бола.
Ја знам да желим,
желим да знам.
Ја сам ту и тамо,
свачија -
а ничија, уствари.
И киша ми не може ништа.
Нити пљусак увреда,
омаловажавање,
ни избегавање.
Ја сам камена.
Али има у мени...
неке невероватне,
необухватљиве
воље.
За сваким новим даном.
За осмесима, 
за љубављу.
И жедна сам
правих ствари.
Али знам -
пронаћићу свој извор.

 

 

12. 12. 2011. је, уствари, веома значајан датум. На тај дан, ја имам тачно осамнаест и по година. На тај дан прослављам 3 и по године од када се преселих.
И ове године, добијам још један, велики, повод за дизање чаше. Промоција књиге „Улицама Блогограда“.
Прво бих желела да признам Шукију, да је од почетка био у праву, да сам му неизмерно захвална што ме је убедио да будем део овога. „Јер ово ће ти бити лепа успомена“.
Можда и најлепша.
И тако, ја се упућујем ка главном граду Србије, са дебелим разлогом. Нека срећа ми трепери у срцу, узбуђење је ту, чак и мало треме. И замишљам: па ја све те људе изванредно познајем. Много боље од оних са којима се свакодневно срећем, а уствари, не знам ко су. Звучи збуњујуће? Да, можда.
И тако, Весела (кума) и ја се вучемо Ресавском улицом, чаврљамо. Кад одједном, драго лице једне згодне плавуше нам се смеши. Беше то Грлица, каже, уморна од пута...  И када се, сасвим случајно, сретну људи који после толико времена већ осећају твоју бол и разумеју твоју срећу, ти не знаш куд ћеш од радости!
То препознавање ми је још увек невероватно. Одмах смо се препознале, поздравиле, сачекале њеног сапутника, нашег најдражег мудраца, Мандрака72, па се ми заједно упутисмо до клуба „Сцена Црњански“.
Не бих да дужим са уводима, па ћу одмах да скочим на промоцију.
Микрофон, сасвим сигурно, у руке узима водитељка програма, сањарења56 и мирним и благим тоналитетом почиње са представљањем промоције, као и са представљањем блогера.
У мојој визији, то је изгледало овако:
            Излази на сцену Мандрак72, човек са пуно искуства, озбиљан и невероватно нежан. Онај који је све нас натерао да се замислимо о својој егзистенцији, о људима који из дана у дан постају све гори, да размислимо, да покушамо да се поправимо или бар да то пожелимо. Његове приче су дуге, али више пута остану без коментара. Зашто? Зато што просто човек занеми, не може да се изрази после толико мудрости и истине.
            После Мандрака72, микрофон преузима Несаница, прелепа водитељка радија, која нас је све оставила без речи након свог изврсног читања текства. Сви смо гутали њене речи, без трептаја. Када су њена писанија у питању, мислим да смо сви навикли да ноћу, када сви утону у сан, читамо њене постове и плачемо, проналазећи себе сакривене у сваком стиху. Једна дивна жена, сигурна у себе, која  изгледа страшно борбено.
            Након ње, представља нам се Степски Вук. Ја не знам зашто, али овај ме је човек купио још давне 2008 када сам блог отворила. Он ме је натерао да верујем. Да верујем у љубав, у боље сутра, у срећу која је сакривена по свим угловима света. Пуно пута, после мојих падова, умео је да изабере праве речи за мене. Данас је отац, сигурна сам међу најбољима. Изрецитовао је своју песму, која ме је, уз оне звуке клавира, скроз разнежила. И ето доказа: и мушкарци умеју да воле. И те како.
            Као што је и рецензенткиња рекла, Тањанакић пише стихове који се само чине једноставнима, а уствари у себи скривају много више. И тако, док чита, ја видим отреситу жену, пословну жену која зна шта жели од живота и сигурна је да ће то и добити.
            Касније је уследила моја маленкост. Очекивала сам да паднем у несвест када ме је сањарења56 најавила, јер су ме речи рецензенткиње посебно погодиле, али нисам.
            Стихове настасје читала нам је цицили. Посебно ми је криво што је настасја тако далеко и није успела да нам се придружи. Она је једно дивно, искрено створење које ће ти без длаке на језију све сасути у лице. Девојка која је осетила и проживела најлепше ствари, а ништа мање и заслужује. Искрено се надам једном накнадном сусрету.
            И онда је уследила „Паукова мрежа“, коју сам после тог 12. 12. прочитала још најмање 5 пута. Као што сам већ једном напоменула, скоро сам се „распекмезила“. Маркотеспи, човек који ми се чини изузетно позитиван, јак, храбар. (Па зар може полицајац да буде другачији?!) и улива човеку неку посебну сигурност... Увек ме насмеје када ме са Словаком асоцира. Онај који је неколико пута променио ник, али је до данас остао исти онај Марко, који пред женом изговара најлепше речи.
            Моје велико разочарење се десило онога трена када ми рекоше да једна од мојих блог-мама неће успети да присуствује блог вечери. Каспер, добри нам дух, није успела да стигне. Али нам је зато размишљанка открила „Шта се крије на крају дуге“ и то на један изванредан начин, својим изражајним читањем. Каспер је, како сам је једном назвала „Најхрабрија жена блога“. Она која је уз мене од првог дана када сам почела да пишем. Некако су нам се коцкице склопиле и остаде посебно драга.
            Једна дивна жена, која у себи крије љубави за све нас. Домаћица! Довољно је, мислим само то рећи. Толико нежности, а уједно и јачине. Чини ми се, толико способна да она може то све сама! Просто ме је одушевила! Она препушта своје стихове у руке наше куме, Веселе, која ће их на прави начин извести.
            Моја блог секица, Цицили нам је признала да у сваком делу, можемо бити „Криви обоје“. Као што сам је и замишљала, она касни, у журби је, факултет је излуђује... али и поред тога, осмех преко целог лица не скида, он блиста. Посебна „лудица“ која би измамила осмех и најтужнијем човеку.
            Горданушка, која је из мог родног града, девојка која је седела до мене. Нисам је раније приметила на блогу, али ме је обрадовало што сам понешто од ње научила. Лепа млада дама, са дугом косом, што би рекли, делује заводнички.
            Персефона! Жена са осмехом у очима и преслатким сином. Њу, као и њену претходницу, замњеује Шумахерова сестра, тета Љиља. Која је, узгред, заиста сјајна жена. Она нас води по Нисајским пољима, учи нас о обичним животним стварима, које ми људи претварамо у немогуће.
            Стиже нам и Анцисал, коју човек не може да отера са сцене! Шалу на страну, то је девојка која много, много воли да прича. Не знам, али рекла бих да је лав у хороскопу. Воли да јој се посвећује пажња, па то ти је! Она је на својој кожи осетила љубав мушкарца и жели са нама то да подели, што јесте дивна ствар.
            Следи Биљанак, жена која буди у човеку поштовање. Што би рекли, образована жена. Њене су песме намењене људима. Људима који у њеном животу играју важне улоге. Она пише о болу – како би га се отарасила, решила и избацила га из свог живота. Њен спас, чини ми се, није само у писању, већ у породици. Изгледа као прави саговорник, жена са искуством.

Борац. Прави борац, врабац и лав у једној јединој Уни! У жени која у мени може толико осећања да пробуди, толико лавина да изазове, толико поплава... да је то невероватно. Вулкан осећања се „дрмне“ када прочитам нешто њено. И сада, њен „Завет“ свима препоручујем. То је жена која ће се борити, до последњег атома снаге. Она осећа, осећала је и осећаће. Она је дивна, права душа од човека. Неко од кога сваким даном учим. И страшно се радујем што је упознах. Права лутка, чак кажем, изгледа као да ми је вршњакиња.

            Једна веома драга жена, коју, као што напоменух, сретох  је  на улици и одмах је препознах. По осмеху! Изгледа, што би рекли, породично. Жена која сву своју снагу црпи од њених најмилијих. Лепа плавуша, која је због треме одустала од читања своје песме „Успомена“. Њену песму читаће Веселица наша, која такође није могла без треме проћи. И тако нам Грлица показује да из једне једине  успомене може да се појави много туге и радости.

            Нажалост, ни Крилцаанђела није могао да на промоцију дође, али је за то имао важне разлоге, па ми је и драго што није дошао. Добио је звезду водиљу кроз живот. Сина. Њега сам упознала раније и уверила сам се у величину тог човека. Људину, што би рекли, која пише предивне стихове, из којих говоре душе заљубљених. Једно нежно биће, а уједно и невероватно јако. Он ме увек, увек обрадује.
            Пред крај, стиже Шуки. Мој први утисак? Мудри интелектуалац. Способан човек, сналажљив. Онај који зна све. Обично, људи попут њега ћуте и посматрају. Он нас све познаје, анализира. Човек чија јачина стихова уме да уздрма, поремети, покрене. Њему припада сво моје дивљење, потом ћу само рећи: „Живео нам Шуки“. Зато што је пронашао времена за нас, за наше прохтеве, захтеве и друго. Зато што нас је трпео, истрпео... Све похвале на његов рачун.
            И, на самом крају представља нам се сањарења56, која је много пута асоцирана са „душом блога“. Она која се много пута борила за наш опстанак у Блогограду. Њене песме су сетне, велика већина има за тему успомене, сећање на давно прошло време, плес, детињство, време младости, остварене и неостварене љубави. Обећала је она мени још пре, надам се да није заборавила, упознавање са млађим сином :)) Шалу на страну, њој такође захваљујем на реализацији овог пројекта.
            Такође бих волела да поменем и блогере који нису учествовали у овоме, које сам упознала те вечери.
            Веома пријатно изненађење вечери, била је Аннаса2н, једна прелепа жена, барбика, која у себи крије много светова, виђеног, замишљног и проживљеног. Њене су приче занимљиве, страшно интересантне, а она их гестовима чини још интересантнијима. И ето, зато ми је невероватно драго што нас је подржавала те вечери, као и то што се она толико уживела у наше речи, да је одлутала негде далеко...
            Звездатвоја, је те вечери била „наша звезда“ и све нас изненадила својим присуством. Она је приметила како је тешко попамтити имена свих блогера „ма лакше је са надимцима“. Што је истина, истина је! Драго биће, за које сам мислила да има 20-ак година. Изгледа да сам се преварила малчице.
            Сунчица се одвојила од свог Сунашцета и као права правцата пријатељица, дошла да подржи своју несуђену сестру, Анцисал. То је девојчица која иза себе има судбину којој не жели више да се враћа. Али као трофеј свих тих досадашњих борби, она има Сунце које ће је грејати до крај живота. Надам се да ће се још дуго смејати! J

            И за последњи део „анализе“ чувала сам једно невероватно драго биће. Моју Веселу, за коју сам сигурна да ће ми остати пријатељ и након 10 година. Ма ко шиша разлику у година,а? Девојка која ме је изненадила својојм позитивном енергијом и визијом света. Њој се увек обрадујем, као што и она зна да дође у право време, са правим речима. Зато ће заувек остати Веселица. Посебна!

Драги моји блогери, ово је била само моја визија свих Вас. За оно вече, вредело је доћи и из Аустралије, не из Темишвара!
Свака Вама част!

       

 

Један сусрет, после два месеца.
На дан када се испуњава година и осам месеци нашег познанства.
Једно сећање.
Тужни погледи у којима се чита питање:
"Где смо погрешили."
Као да ме пита, његово ескивирање мог погледа:
"Зашто си ми допустила да те изгубим?"
Питања без одговора.
Један семафор. Један загрљај.
"Зелено је..." Шапућем му, немајући снаге да га прва пустим.
"Знам..." Рекао је.
И сад схватам. Ово избегавање је било много боље. 
Бесмислено је поклањати себе, до костију. Некоме ко то не уме да прихвати.
Један Словак. Један град. 
Један растанак.
Једна прошлост...

 

"Извинте, Госпођо! Можете ли и моје немогуће снове заштити?" процвилела је.
"У чему је проблем, девојчице."
Уздахнула је. Скоро заплакала и почела да прича:
"Знате, прошло је 5 година од кад носим у себи неку бол. Тамо, на онај бољи свет, отишао је мени неко драг. И, сањала сам. Сањала сам да ћу одрасти уз њега, да ћу учити од њега, да ће моћи да ме загрли сваки пут када се будем осећала усамљено." Она гута кнедлу, па наставља.
"Био је диван отац. Умео је да ме чува, да се похвали мојим успесима... борио се за мене, али је морао да оде."
"Девојчице" започела је заштитница: "Док он буде био у твом срцу, живеће вечно. Оданде, нико никада неће моћи да га избаци. Док верујеш у њега, док га се сећаш, он са ове планете неће отићи. Живео је теби ових пет година, чувај семе љубави према њему и он ће бити жив и наредних 55 година."
Рекла је тихо.
И тада се девојчица расплакала.


П.С. Тати, на његову петогодишњицу. (13.12.2011.)
Зато што га волим. И зато што он уствари, никада неће умрети!

 

 

Дотакни слику моју,
ону која ти стоји до срца,
и изговори речи које се мрве у теби.
Или се насмеши само.

Сети се моје невиности,
крхкости када сам без тебе,
туге у гласу када одлазиш...
сети се нас, како се држимо за руке.

Или се разнежи,
када чујеш песму
која пева о нама.
Па нек ти кроз главу прође,
моје зелено око.

Када ме не буде, не пати!
Деo мене ће да те чува.
И у мени ће,
и после милијарду година,
штуцати твој лик.
 
Сву моју храброст, поклањам теби;
и у очима желим,
да чуваш ону искру -у коју сам се заљубила.
Кад ме не буде, сунце ће те чувати,
и месец,
И звезде.
И ја ћу те чувати,
како се само Љубав чувати може.

 

 

Знаш, онај капиџик,
под мојим прозором...
Још увек непомично стоји,
а у кључоници чува 
највеће тајне света -
дрхтај твоје руке и трептај твога ока.

Знаш ли, онај капиџик,
Поред ког смо се растајали -
ја меланхолична и топла,
ти невероватно јак.
Тај капиџик под собом скрива сузе,
Које сам гутала и носила у утроби.

Знаш... онај капиџик, тамно браон боје.
Сваки пут, када бих га затварала,
осетила сам да се део мене цепа
и лепрша за тобом.

Испред оног капиџика, где си ме
први пут пољубио,
уплашено и опрезно,
још увек лете ласте
које си тог дана у мени
пробудио.

 

Водопад има браду као гроф Л. Н. Толстој.
То се
у ствари
Јутро по себи пени и разапиње дугу.
Ја сам признао једној жени
Да је живот нешто просто у мени,
- А није баш тако просто.
Ја сам мислио да ћу ићи право
док се не претворим у лењир,
а нашли су ме у кругу.

Нашли су ме после лутања
срозаног од вриска до шапутања.
Прошао је октобар.
Међу ногама дрвећа полако заудара на влагу
и крв.
Улица последњи пут кисне на сировом сунцу.

Седите мало крај мене као крај гроба.
Минут поште за моје преминуло најруменије доба.
Седите мало крај мене
Видите: опет сам добар.
Иза уха ми се окорео млаз усиреног пораза
као стрељаном војном бегунцу.

Пролетеле су огромне златне кочије
кроз наше утрнуле оци,
- А ми их сачували нисмо.
Нешто младо нам је рзало на усни и увело
Горко од смеха и слатко од плача.
Дозволите ми да после свега
далекој некој госдођици напишем једно писмо,
онако мало носталгично
као што пишу сенилни пензионисани адмирали
преживелој посади са потопљеног разарача.

Госпођице,
казаћу,
госпођице,
све је,
све је,
све је готово.
Овде цвеће покојно
продају разливено у парфемске флаше.
И све је,
све је,
све је спокојно
као да ветар никад није шамарао дрворед
и по окну се плео.

Госпођице,
казаћу,
у ову јесен,
фригидну као туристкиња са скандинавским пасошем,
то што сам одједном сед не значи да сам бео.

Ти си једина нахранила сву моју глад
са оно мало меса и сна.
Једина си била сита од оно мало мојих ноктију
и дланова.
Волео бих да твоји будући синови наследе боју мога гласа
и кћери носе моју тугу у прслучићима од свиле.
Волео бих да сачуваш моје најдивније врхове
на хоризонталама твог дна
и пронесеш моје очи кроз тишину туђих очију
и станова,
и мој октобар кроз све туђе априле.

Ово није исповест.
Ово је горе него молитва.

Хиљаду пута од јутрос као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.
Хиљаду пута поново се плашим
за тебе изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе подељену као плакат ко зна каквим људима.

Да ли сам још увек она мера по којој знаш ко те боли
и колико су пред тобом сви други били голи,
она мера по којој знаш ко те отима
и ко те плаћа?
Да ли сам још увек међу свим твојим животима
онај комадић најплавијег облака у грудима
и најкрвавијег саћа?

Овде код мене
дани имају укус пива и досаде.
Понекад капљу кише
чудно,
спокојно.
Немам воље ни да живим ни да се убијем.
Сасвим сам налик на лађу која лута без посаде
и не жели да збрише
са свога ока нешто узалудно,
нешто покојно,
нешто голубије.

Можда је добро да знаш:
после тебе жене немају право ништа да уображавају.
Некад први жутокљунац републике,
данас - могу да подигнем зарозане чарапе
лично богородици
у достојанство прерушен.

Све моје нежности још увек на твом прагу спавају
као мали жути пси
на мокрим,
набреклим,
црним сисама госпође керуше.
Сасвим сам закопчан од слузокоже до душе.
Ова 32 зуба још увек љубав само за тебе онако јецају
и онако певуше.

Ти ме свакако разумеш:
све је,
све је
све је готово.
Уплашено сам пијан
и празан
и сам.
Понекад неко наиђе да ме забринуто воли и пази,
неко коме откривам све твоје путоказе
до мог усијаног темена.
Никоме немој рећи
али ја,
који најмање знам о срећи,
хтео бих мало неспретне среће том неком новом да дам
и док умире дрвеће и ветар по лишћу гази
хтео бих да му буде добро у име извесног аориста моје љубави
и давнопрошлог времена.

Можда нећеш веровати:
и са хотелима сам раскрстио сасвим неопажено.
Све ми хотели некако личе на исту бајку
и постеље у собама смешкају се на исти глас.
Сви се портири на исти начин брину
онако мало рођачки кад им лаку ноћ кажемо.
Сви се портири исто онако брину,
мајке ми,
као да знају за нас.

Даље не бих имао ништа више да ти јавим.
Пијана од хладноће суботња ноћ се ваља.
Сатови су већ одавно повечерје одсвирали.

Даље заиста не бих имао ништа више да ти јавим
једино можда то да си остала најлепша медаља
из најлепшег рата у коме су ми срце ампутирали.

Госпођице,
ја нисам за тобом био онако обично,
гимназијски занесен.
У мени је све до табана минирано.

Иначе,
запамтио сам:
љубав је најголубија само у оним крицима
који се поклоне првима.
Дозволи да се зато због нечег у себи
насмешим у ову јесен
помало кришом,
кроз сузе,
помало демодирано,
ја, твој најнежнији пастув међу песницима,
ја, твој најсуровији песник међу пастувима.