Сутра је нови дан...

"Зажмури. Сад ћу да те завртим, да се сакријем, а ти ме тражи" Кикотала се Весна.
"Мрак је, Весна. Плашим се. Изађи, дај ми руку." Уплашено је трагао за њом Андреј.
"Бу!" Викнула би тада девојчица. Била је као чигра. Као да се у њој скривала сва енергија овог света. Летела је, са овог на онај крај дворишта, скакала, плесала. Сво време са осмехом на лицу. Глас славуја, још од малена је долазио до изражаја.
Њена болесна мајка се радовала таленту девојчице. Нешто што јој је поклонила оног априлског дана, када је дошла на овај свет. Оно што ће је целога живота пратити.
Слушала је, оболевајући све више. Дијабетес ју је раздвајао од најдражих, из дана у дан. Све док није потпуно изгубила вид, а Веснин глас је био једино што јој је пријало.
На самрти, када је Весна имала већ скоро 17 година, звала ју је да јој каже нешто.
"Једино шта желим је да се удаш за онога кога волиш. Не дозволи да те лажни сјај ослепи. Прати своје срце. Ја своје јесам, због тога се никада нисам покајала. Ти си весник среће. И само ти име то каже. Однеси срећу ономе ко ти је суђен, ономе ко те одиста заслужује, мила моја."
Умрла је 13 фебруара. Када је зима ледила, не само спољашност тела, већ и оно што се изнутра скривало.
Тих дана, као да се нешто у Весни заледило. Пола ње је сахрањено заједно са њеном мајком. У оној дубокој рупетини која је вриштала тугом.
Пола ње ће заувек остати тамо, са женом која је заслужна за њено постојање.
"Надам се да си свесна... увек ћу бити ту за тебе." Мазио ју је по раменима Андреј.
Весна га је гледала изгубљено. Од малена је знала да ће овог момка волети.
Још у оним тренутцима када су се играли у песку, правећи од маслачака прстење за веридбу, знала је да ће када порасте, изгубити очи у његовим длановима.
"Можда ће он бити спас од ове сурове судбине." Помислила је на тренутак.
Отац је почео да пије. Кажу, од туге што изгуби вољену жену. У чашици лозоваче, видео је њен благи лик. Њу како се смеши и не замера му што је то, ето, већ шеста чашица. Једном ће стати, не може се тако довека.
Улице су биле пусте, одисале тишином. Само би се, понекад, чуло шкрипање црквених врата.
Отац је кући долазио у касним јутарњим часовима, а тада није био способан ни да легне у кревет сам.
Весна и бака су га свлачиле и облачиле му пижаму. Након тог ритуала, селе би до кревета, држећи се за руку. Бака је плакала.
"Докле?" понављајући за редом. Весна би се молила Богу да се смилује, да јој да неки савет, покаже неки нови пут...
Али постоје моменти у животу, који се морају препатити. Ово је био један од таквих.
Када је пролеће дошло, чини се тек пошто су векови прохујали, Весна је поново почела да јаше, у друштву Андреја.
Била је заљубљена у тог момка. Само у његовом присуство је то заиста била она, права Весна.
Време уз њега, цурело је превише брзо.
Успео је да јој украде пољубац, једног априлског јутра, баш пред њен рођендан. Тим пољупцем, обележио је Весну.
Украо њене ноћи, допустио јој да сања, дао јој наду да ће је чекати, пружио јој пажњу коју је већ дуго желела.
Оставио је траг на њеним уснама, који дуго неће моћи да оперу ни једне друге усне...

(Наставиће се)

Тишина је већ прекрила сваки кутак њене собе. Тешки и тихи уздаси се отимају, као што се папагај отима да да излети из кавеза.
Не можеш заробити дивљину.
Не можеш уздахе задржати у себи, кад су тако сигурни за своје порекло. Не, не припадају ту.
Душа би да јој одпутује, до његових дланова. Да пређе ноктима преко њих, а на његовом лицу да се оцрта осмех.
Као неки магични прах, просипају се жеље из џепова зеленооке.
Она зна да је на правом путу. Само.. Само кад би могла да угуши те уздахе што вриште у њој.
Али Месец је стално ту. Прати је, као што сенка прати Петра Пана. Не да јој мира. Не може да побегне од њега. Чак и када покушава да трчи, Месец је прати.
Плаче јој се.
"Када ми је била потребна твоја светлост, зашто си се скривао иза огранка мојих снова?
Срећна сам, чујеш ли? Са или  без тебе мој живот иде даље."
Када је нашао његову Срећну звезду, девојчица је патила.
Тако је то са Месецом. Када пронађе своју срећу, заборавља на девојчицу.
И копала је она, у потрази за груменом своје среће. Пронашла је.
Сада би он да се присети оних прича када он засија јако.
"Будалице, та времена су прошла. Ја сад имам други Месец. Овога пута је стварно мој.
А и ти си пронашао другу девојчицу. Не можеш да имаш две.
"Хоћеш ли ме заборавити?" Питао је месец, са тугом у очима.
"Неке туге се никад не преболе. Нећу те заборавити. Обележио си ме. И заувек ћеш остати онај мој... Али сам кренула другим путем и ја са њега не скрећем."
"Девојчице, битно је да си ти срећна."

Био сам у близини твоје тетке. Тамо где ме све подсећа на тебе. Видео сам један пар. Држе се за руке. Колико сам желео да то будемо ми... И сад, ето, стављам крин у воду. А то би требало ти да радиш. Надам се да ћу и тај дан дочекати.

Кад јој носталгија попраши очи, она се сећа.
Држе се за руке, и у једном тренутку угледају кола у којима ће се ускоро возити млада.

Тако ћемо и ми једног дана.
Мислим да си ти већ далеко стигао...
Не далеко, него брзо.

"Одакле толико романтизма у њему? Па ја сам смешна поред њега." И ако се питате како је одговарала на његове искрене и благе речи, открићу вам тајну. Ћутала је, смешила се.
А у очима се препознавала нека нова искрица која је означавала нешто специјално.
Неизречено.

Покушава да је пољуби, али она измиче главу. Покушава опет, али она опет измиче главу. Несигурна је. Не зна шта осећа. Биће то њен први пољубац.
Он јој хвата лице и усне им се спајају.
Паника. Да ли се сналази?
1001 питање. Нема одговора.
Али тада, неки давно одсањани сан почиње да буде стварност.
Узима њену руку, стављаје на његово срце и каже:
"Због тебе куца овако брзо"
Држе се за руке, губе се у мраку и све прераста у бајку. Спуштају се на клупу поред фонтане и гледају децу како се прскају водом. Њен поглед лута, негде далеко, он чека да јој ухвати поглед и љуби је.
Она више не жели да престане.
Стеже јој руку, грли је и шапуће: не желим да те пустим да одеш.
Она спушта главу на његово раме. Тако је сигурна...

                                                                  ***

Парк. На средини округла тераса. Светла је обасјавају. Узима је за руку и води је на средину терасе. Нема људи. Њих двоје сами, љуби јој руку и моли је за плес. Она се смеши. Мислила је да је ова врста одавно измурла. Биле су пријатне те шетње, стојање на мосту. Он је стеже око струка, као да се боји да је не изгуби.
"Сањам ли? Ако да, немој да ме будиш"
"Ако паднеш сад у воду, пробудићеш се. Ако нестанем, знај да си све ово сањао."
"Смем да ти откријем једну тајну? Од децембра, од оног дана када сам те први пут видео, очарала си ме. И зато сам те избегавао. Знао сам да ћу да се заљубим. Изгледа да избегавање није пуно помогло. Заљубио сам се."
Она ћути. Воли да га слуша. Пролази руком преко његовог лица.
Љуби јој врат.
"Шта ти се допало код мене?" Пита га, жели да чује.
"То што си тако интелигентна... Знаш све о свему."
"Али то ниси видео одмах"
"Али сам одмах видео како се смејеш, како помераш руке, како сијаш."
Она спушта поглед.
Шетају, бере јој ружу из грма који је стојао на сред улице.
Док се спуштају низ улицу, главним путем, одједном се зауставља и љуби је.
"Јеси ли нормалан! Прегазиће нас нешто." Она се смеје.
"Неће. Ја те чувам." Уздише.
"Знаш... ја верујем да ће да буде гадно сад кад се раставимо. И ја не тражим од тебе да ме чекаш. Пуштам те да живиш живот, да имаш нормалне везе, да..."
"Ја желим нормалну везу са тобом. И хоћу да те чекам."
Онда се ближи њеном уху и шапуће јој:
"Тебе вреди чекати и 20 година."
Она снима сваку његову реч.
И тамо, када су возови јурили низ шине, стојали су на пасарели и клекнуо је пред њом.
"Хвала ти! Хвала ти што си ми пружила шансу. Обећавам ти да те нећу пустити да патиш"
"Ја више не могу да патим." Одговара она, хладно и изгубљено.
"Одвео бих те кући."
"Немој ни да помишљаш да ћу ти ја дати оно о чему ти сањаш."
"О чему сањам?"
"Знаш ти добро..."
"Знам. Одвео бих те кући, ставио бих ти прстен на руку и узео те за жену. Ниједна није као ти."

Напокон, снови су беспотребни. Довољно је вртење филма у глави, изнова и изнова...
Јава више вреди. Сада схватам оно што ми је домаћица лепо рекла: Када будеш имала своју причу, биће лепша од осталих, само зато што ће бити твоја.
И ето, дошло је време да се моја бајка обистини :)

 

Када нам ј било 15-16 година, заљубила сам се и само њега видела. У другима сам тражила његове врлине, писала му песме, сањала...
Тада сам добијала најлепше речи, које ми до сад, нико осим њега, није подарио.
И данас се сетим тих реченица, хвала Богу остаће записане, да их се сетим када ме носталгија обавије.
Договорили смо се да ћемо, када напунимо 18,  заједно да путујемо у Москву- то је био наш сан.
Односи су се охладили, ваљда је даљина учинила своје.
На свој 18., сетила сам се нашег договора,  а знала сам да се то никада неће остварити.
Јавља се он, каже путује у Москву. Па добро, и то је нешто. Бар се жеља на пола остварила.
А ја сам за свој рођендан добила књигу својих песама. Да, већина је њему посвећена.
Иронија судбине?

И понекад, када је месец пун, стегнем чврсто ноге и гледам кроз прозор. Ноћ се спушта, као што се спуштају моје успомене на њега. Слећу ми на длан и смешим се.
Како заборавити та два зелена ока, која су ме излудела оног лета?
Како да га се не сетим када поменем осећања? Он ми је помогао да одрастем у љубави. Завртео ме као чигру и причао. И вртела сам се, тако, слушајући приче једне дивне, чисте душе, која је пролазила кроз пакао.
И поред свега, остао је тако добар. Због тога, заслужује живот из бајке. Ја му то из свег срца желим!

 

Пред важне прославе, увек имам неку посебну трему.
Тог дана, нисам баш била у својим водама. Нервозна, скоро на граници да заплачем.
Али, када сам око себе почела да окупљам људе до којих ми је стало, све је прерасло у савршенство.
Шта је важно да се зна о том датуму?
Најспецијалнији поклон, од најбоље другарице. Највеће изненађење:

 Управо тако, то је књига мојих песама :)


Поноћ смо дочекали уз торту:


Када сам објаснила шта желим, човек ме је бледо гледао и рекао: Не.
Ја мислим да му је успело. Шта ви кажете?


И онда су ми рекли да сам пунолетна...

Па и није им неки ритуал :))

 

 

 

Када сам била клинка, сањала сам о том 18-ом рођендану, о Београду, о томе како ћу у ово време завршавати филолошку гимназију и бићу срећна...
Када сам имала 13 година, ствари су се промениле.
Пре тога ми је тата писао саставе.
После његове смрти, тачно 6 месеци после мог 13-ог рођендана, морала сам да се променим. Да буде ослонац мајци која од силних проблема није могла да дигне главу, дуго времена.
Постала сам стабилна особа, јака, која добро промисли пре него што учини важан корак у животу. Постала сам самостална. Увек сам сама бирала, па макар се и кајала.
Почела сам да пишем, како бих тако избацивала све црне мисли из себе.
Никада нисам волела да ме људи сажаљевају, већ да ми се диве.
Нисам једина коју је несрећа задесила, тако да не волим да се плаче над мојом судбином.
За свој 15 рођендан, доселила сам се у Темишвар. Не само што сам променила место боравка, већ се цео мој живот променио.
Дошла сам из села у велеград, почела да учим нови језик, оставила у мом селу све драге људе, почела да улазим у непознато...
Била је то једна од најбољих промена у мом животу.
Уписала сам српску гимназију, сада завршавам трећу годину са средњом оценом десет.
А ко би рекао? Када сам се доселила, нисам знала румунски ни да гукнем, а сада ми у дневнику сија десетка.
Трудила сам се. На почетку плакала, када останем сама, а сада се смејем јер себи доказах да могу!
Са 16 година сам издала своју прву књигу, а ако Бог да, ове године стиже и друга.
Открила сам себи светове о којима сам само сањала.
Почела сам да глумим у једном студију, пре 3 године, касније се придружила и школском позоришту, а на недавно одржаном фестивалу за младе, освојила сам награду за најбољу женску улогу.
Многи су ми предлагали да упишем глуму, ја сам сијала.
Три године за редом сам била прва на државном такмичењу из српског језика. Тако сам себи обезбедила екскурзије по Хрватској, Француској и Шпанији.
Писала сам за недељник, касније сам била репортер за српски месечник. Сада имам своју емисију на локалном радију.
Желела сам да покажем себи да могу сама да учиним много.
Да смо сви способни да са своје две руке учинимо чуда!
Све ово набрајам да бих, када се будем осећала као ништа, могла да се подсетим да сам ипак нешто. Да вредим довољно да бих постојала.
Пропадала сам много пута, али ме је мој понос вукао горе.
Хтела сам да променим свет.
Да осветлим образ свог оца. Да знам да сам покушала нешто, како би био поносан на мене.
Да се моја мајка са осмехом присети свих мојих успеха, да има шта да преприча.
Да бака заплаче од радости када нас родбина зове и каже: Читао сам о унуци твојој, свуда је хвале...
Хтела сам да се смејем! Да имам разлога за смех! Да покажем људима да не морамо да скачемо у Дунав када се деси нешто лоше, већ да се треба борити, до последњег момента. Толико смо јаки, да нисмо свесни ни сами.
Мој живот тек почиње.
Али сам захвална Богу што ме је гурао напред, када сам се укопавала у земљу.

И овај блог ми је помогао у сазревању. Хвала вама, дивни људи, што сте ме подсећали да имам и квалитете, не само мане, које сам увек проналазила. Хвала вам што сте ме подржавали, пружали подршку и љубав!
12. јуна, испунићу 18 година. Сетићу вас се у тим моментима. :)
Шаљем вам пуно моје љубави, осмеха и торте, наравно!

Осећали смо нешто јако, али смо се бојали да то признамо. Тада сам била јача, изнела сам своја осећања на тацну, гледао си их уплашено.
Рекао си да ме волиш, али ни сам ниси био сигуран у своје речи. Како си могао онда тек мене да убедиш?
Бојали смо се да живимо живот, те смо му допустили да он живи нас.
Сретали смо се на свим стазама живота, те смо постали део оног другог. Носили оно друго у срцу, где год кренусмо.
Предали смо се, када је требали да издржимо још само мало. Сањала сам те.
Имала сам периоде када сам ти свакодневно писала писма, само да бих се испразнила.
Када ми је дојадило, све сам спаковала и дала другарици. Тамо су на сигурном.
Дала сам ти сваки делић моје пажње. Био си уплашен.
Осетила сам топлину у твом гласу, брижњу, чежњу за мном, али ти то никада ниси признавано.
У неколико наврата си ми рекао да ти недостајем, али си ме оставио да плачем, на камену који је већ добро познавао сваку моју сузицу.
Одустајали смо, али нас је навика изнова везивала.
Признао си ми да ова година не би била тако специјална без мене.
Проживела сам опет све оне дивне моменте. Заједничке...
Још се понекад, када склопим очи, запитам да ли си срећан са њом?
Скоро вам је било месец дана... Како бих реаговала, када бих вас случајно срела у граду, где се држите за руке и смејете?
Љута сам, разочарана, али и срећна јер си пронашао своју мирну луку.
Кажеш, хоћеш да одеш у Финску, када завршиш са школовањем.
"Заборавићеш ме." Говорим тихо.
"Нисам те заборавио ни овде, тако да те нећу заборавити ни ако одем на крај света."
А када би само знао... да ја још увек осећам...
Би ли престао да ми причаш све детаље о њој? О вама?

П.С. недостајаћеш ми сутра. Више од свега...

Ближи се крај једне незапочете приче. Изнова морам да претурам по називу "растанци".
Светлуцава прашина ми прља очи, каже: "Ти не знаш да се растајеш"
У мојој глави, одвија се филм. Он клизи низ улицу, маше ми и нестаје.
Ја, онако јака - каквом ме сви замишљају, подигнуте главе гледам у дно улице.
"Биће он добро", гутам кнедлу.
И онда долазе сва она питања, почевши од: "Да ли ће ме заборавити?"
Били су то магични моменти у двоје.
Његова мистериозност будила је лепотицу из мене.
Претворио ме је у девојчицу са грам више самопоуздања.
Свиђало ми се то што ме је сматрао интелигентном. Био је увек ту...
Слушао ме.
А како је само тешко слушати некога...
Ближи се крај. А ја почињем да осећам. Дала бих све да се вратим у Париз и тада се заљубим у њега. Било би идеално. Покушали бисмо, до сада би се можда десиле разне ствари.
Он зна да каже тако, тако лепе ствари...
Он одлази... волела бих да га зауставим. А зашто? кренуо је у бољи живот.
Хоће ли ме се сетити?
Ја ћу заувек памтити дуге конверзације по сунчаном Паризу. Шетње уз Сену... приче до касно у ноћ кад год сам имала потребу... и његова интелигенција... Није ли то савршенство? То се мора заслужити.

Пљушти киша. Она јури за њим, говорећи:
"Павле! А шта сам могла да урадим? Нисам могла да оставим све само да бих теби пружила то задовољство. Као да сам знала да ће те то тако обрадовати."
"Шта ће ме обрадовати, причај ми behappy, више не могу да поднесем ову мистериозност, не могу да разумем недовршене мисли. Гледај, сабери се. Реци ми шта имаш, па да се растајемо."
Глас јој се мења. Из Очајног, прераста у Тужни.
"Немој да говориш тако. Да смо били паметнији, можда бих те пратила. Ја само мрзим растанке. А растанак са тобом ће болети, кидаће се нешто у мени, веруј ми."
Окреће се ка њој, стиска јој руке:
"А зашто ме никада ниси питала шта ја желим? Зашто ти то није прошло кроз главу? Мислила си само на себе. А ја сам, behappy, ја сам желео само да стегнем твоју руку, да је чврсто у својој држим и да идемо заједно. Реци ми да сам много тражио и ја скидам капу. Одустајем."
Она је на ивици суза.
"Ја сам се заљубила у тебе. Али никада нисам помислила да ћемо бити заједно јер сам знала да те не заслужујем. И овако сам те намучила својим горким причама. Знаш... можда сам се бојала да те не изгубим. Мени је ово било доста."

Стиска јој образе, узима је у наручје, љуби је и жели да то потраје цео живот.

Ватромети.
Конфете разбацане свуда по соби, када се јави и проспе неке обичне ситнице по мојој души.
"Је л' могу да те зовем, имам још 30 минута..."

                                                       ***

Свега ми... тих неколико десетина минута, осећам као да је то оно... оно што сам одавно чекала. Да имам са ким да разглабам, а да је тај неко толико интелигентан. Да уме да разуме оно што никада нећу рећи.
"Не брини.. време тако брзо пролази."
"Немаш појма како брзо... поготово минути"
"И у мрежи и национални"
"Да. Тако је то кад има пуно тога да се каже..."

Ко би рекао.

Париз. Нас двоје, ја причам, не заклапам, о Словаку. Његовом најбољем другу. Он се уздржава.
Ако узмемо да анализирамо, сетићемо се да смо од тада, све до априла, када смо се видели на олимпијади, причали редовно, 3-4-5 дана у недељи, зависи од времена.
На олимпијади сам стално била са Њим, "мојим" Словаком.

Он нас је гледао. Људи споља, кажу: гледао је тужно. Тебе.
Ухватила сам за ручком неколико пута његов поглед.

Тек после једног пијанства је успео да ми приђе, да ми честита за оцену и прво место, да ме загрли...

И сада пролазим кроз оне моменте када ми је жао. Што сам му толико оптерећивала мозак својим осећањима, док је он, можда, осећао нешто. Према мени.

Када је мој Словак решио да ступи у нову везу, Он је био срећан. Усхићен.

Причао ми је како је боље тако. Давао ми савете како да заборавим. И ушушкали смо ту тему, да се никада више не помене и да не заболи.

Један пут. Мрак је ту одавно. На крају, нека светлуцава магла, најављује мир.
За руке се држи двоје младих. Теже ка различитим сновима, али су намерно ту.
Он мора да оде, живот је већ припремио нешто за њега. Она не зна шта ће са собом.
Да ли да прати тај пут? Или, једноставно... да чека?

 

 

 

Недеља. Чини се, обична као и свака друга.
Од петка сам још била заузета, субота је била "обогаћена" вођењем програма на фестивалу, а недеља је била резервисана за глуму, позориште, али овога пута сам ја била у публици.
Добила бесплатно улазницу, ишла на доделу награда, хвала Богу обогатила и новчаник.
Кажу, у првом делу ће наступати девојчица која је својим гласом засенила Италију, Шпанију, Француску... А наша је, сасвим случајно.
Сасвим случајно, то ми нисмо могли да приметимо.
Почиње да пева. Њен глас је тако чист и специфичан, нико из публике не сме ништа да изговори, да не поремети савршенство тих момената. Завршава се песма, долази друга.
Већ прве ноте ме ремете: "My heart will go on" у главу ми долази већ широко познати Словак.
"Немој ме сад..." помислим, покушавам да сврнем мисли са њега...
И онда се сетим нечијих мисли:
"Он је тако савршен. Његове очи, чини ми се, припадају само мени. Када ме прострели тим својим погледом, ја се заледим. Његов осмех зрачи неком посебном енергијом. Када ме стегне за руку, ја се отопим... Не, овај дечко није неко одређени. Али сам сигурна да је свака од вас мислила на једну посебну особу док је ово читала."
И истина је.

Ето крај маја. А ко би рекао? Толико туге, умора и среће је ушушкано у њему. И заувек ће остати да спава у том истом мају.
Лето куца на вратима.
24. јула путујем у Барселону. Можда ће она променити неке ствари заувек, а можда ће их заледити и забранити им да се икада мењају. Бог зна...

Ти ме, једноставно, не пушташ да одем.
Држиш ме заробљену у твојој сенци. И сваки пут кад навучем издржљиве папучице, како бих сигурно газила напред, ти се растужиш. Том тугом у очима, призиваш ме и замисли, ја се враћам. Увек.
Тако понизно окренем главу. Помислим како ми је жао, мало проклињем себе јер сам кренула у живот остављајућу те, онако измореног од толико осећања.
Враћам се, очију упртих у песак и пружам ти руке, да ме јако стегнеш...
Знам, П., у тим моментима заборављам да постоји и једна Она.
Тада ми је у глави само перфектност тог момента који се просипа, као последње капи кише у напуштеној чаши...
Говорио си ми да ти недостајем.
Три дана си ме тражио, а мене нигде није било. Читала сам поруке, смешкала се, али нисам одговарала. Знаш зашто?
Покушавам да се од тебе одвикнем. Да те оставим, једном заувек, на миру. Знам да можеш без мене, П., знам да можеш.
Шта ћу ти ја, ако имаш њу?
"Јер си ти моја сестра, најбоља међу најбољим пријатељима."
Јесте. Ако ћемо да се лажемо.
Онда, мени се опет врте слике у глави. Знаш ли како ми је надолазила несвест, када си ме ословљавао са "сестро"? Знам да знаш. Али твој мушки понос, никада ти није дозвољавао да пређеш преко неких ствари.
Никада нисам толико плакала, колико си ти само изазвао бисерне капи из мојих очију. Бегеј се препунио туге! И он сада чезне за тобом.
И када си се јављао, срце ми је расло. Душа ми се испирала неком невиношћу, искреношћу, које само дете оже да поседује.
Заволела сам те. И сада сам разумела зашто ми је сањарења увек говорила једну реченицу, коју сам и на олимпијади споменула. Разумела сам зашто је даљина тако добар истраживач. И истражила је моје емоције, које по први нису пукле на тестирању.
Да ли си, молим те реци ми, да ли си икада осетио нешто? Бар оног 19 јуна, када сам искочила из својих ципела од среће. Када ми није требао нико, јер је сав свет био сакривен у мени. Тих дана, зрачила сам нечим. Имала сам те, као што си и ти имао мене.
Баш на изласку из манастира, када је киша лила као из кабла, после поноћне службе.
Вадим телефон, порука која је све променила...
Да ли си веровао у оно што си рекао?
Да ли си био свестан да је то мене скроз пореметило и да су последице и данас јасно видљиве?
Питам се још, сада када је крај већ ту, сетиш ли ме се када легнеш у кревет и склопиш очи? Пролази ти ли пред очима слика једне насмејане девојке у чијим очима си перфектан?
Питања. На која никада нећу добити одговоре.
Љубомора. Која те јасно погађа.
А шта се дешава са мном? Да ли си понекад размишљао о мојим осећањима? Изливају се из џепова мојих панталона, цуре низ рукаве... Где да их сместим?
Нема места за мене у твом животу. Џаба су све ове празне речи, да ти недостајем. Нема ничега од тога.
Ти си само навикао на моје присуство.
Веруј ми да ме болиш. Када поменеш њу, навучем неки свој магични осмех. А да ли си се запитао, шта се крије иза тог осмеха? Или те је његов лажни сјај превише заслепео и ниси видео делиће суза који се крију у ћошковима мојих очију?
Ниси умео да ме чуваш.
А ја нисам умела да одем. Фалило ми је мало гуркања. Фалило ми је добре воље, јачег карактера.
Да сам само знала на време да се повучем, данас можда не би болело.
Можда бих била равнодушна на твоју тугу.
Али нисам. Саосећам са тобом у свим тешким моментима. Плаче ми се, али замишљам да држим твоју руку, чврсто стегнуту у својој.
И знам да те волим. Знам да је све ово вредело, само због тог осећаја.
А ја, поново одлазим. Пожели ми срећу и не вичи! Не желим да се окрећем.

 

 

"Долазим да се поклоним
Испред лица твог и твоје крипости
Враћам се да те замолим
Да благословиш ми путе за крај

Јер побједе и порази
Без тебе на исто своде се
А конац ове наше јубави
Први сам одмотао ја"

 

 Уверила сам се и сама, да ти осећаји чисте нежности долазе сами од себе, неочекивано.
Када сам успела дазатворим нека врата, која су већ дуго била разјапљена, угледала сам један диван пар очију.
Зажмурила сам. Пожелела да буду моје.
И од тада, чим легнем, замолим Бога да ми пружи шансу. Да сама себи пружим шансу, да се прошлост, већ једном, затрпа!