Сутра је нови дан...

Зазвонио ми је телефон. Сестра2, неким дрским тоном:
"Где си ти? Знам. На стадиону. Је л' знаш да се тамо десило највише силовања? Не, наравно да не знаш. Дођи кући, хитно".
Иако сам осетила дозу хумора у њеном гласу, уплашила сам се.
Рекла сам му да ми је било лепо са њим. Уствари, било лепо или не, на крају се све заврши. Од нас зависе многе ствари. Да ли ћемо одржати контакт, да ли ћемо тражити једно другог... као што је од нас самих зависио и сам тај почетак.
Стигавши кући, наравно, сестра2 ми је рекла да се само шалила и да је то био изговор да се што пре довучем кући, да сам јој недостајала.
Не могу рећи да ми је жао, али сам се можда, сама у себе разочарала.
Није заслужила да јој ово радим, и не знам зашто јесам. Чак иако нису били заједно.
Чудна ствар је, што скоро сваке вечери када смо се састајали, она га је звала, а мени је причала да се нису чули после раскида...
Када сам ушла у воз, у повратку кући, решила сам да оно што се десило, остане тамо. Нисам ни слутила да ће ме опет тражити. Мислила сам: "Њему је то била само авантура, не смем да ставим осећања у све ово."
Али, убрзо се испоставило да сам му "пала добро". И чим сам стигла кући, наставио је да прича са мном, сећајући се наших тренутака.
Сва она хладноћа, када сам га помињала сестри, испоставила се лажна.
Стигавши кући, причале смо преко интернета (проклет био), писала ми је да уствари никако није престала да мисли на њега, да јој страшно недостаје, да не зна како да га избаци из главе, а у оним моментима када престане да мисли на њега, она га сања.
Плакала сам.
Не знам, да сам знала да јој још увек толико значи, можда...
А можда и не...
То никада нећу сазнати.
Али тада, стомак ми се превртао. Нисам могла то да издржим. Нека огромна прљава река се заробила у мени и не проналази излаз.
Рекла је да сам јој потребна.
Покушавала сам да будем уз њу, све док тај талас није прошао. Можда сам, сада размишљам, само хтела да се искупим. Али свакако, она о овоме није сазнала. И боље је тако. Заиста не бих желела да је изгубим.
Наставио је да ми пише о недостајању, о звездама које смо заједно гледали, о жељама и о чежњи...
У неким тренутцима, сасвим бих заборавила околности око себе, и на моменат уживала.
Али реалност је ипак водила другу игру, за нас.
Док, једног дана, сестра није "укључила аларм".
"Јављај се, чим стигнеш кући, хитно је!"
Можете ли да замислите, да ми се у том моменту зауставило дисање на трен. Да су ми се по глави мотале најгоре ствари, читави сценарији о томе како ми говори: "Нисам могла ни да сањам да ћеш ми овако нешто урадити."
Стигла сам кући, брзо јој се јавила, док сам се већ 2 пута презнојала.
"Почео је да се понаша чудно. Мислим да му се допада неко други. Скроз је незаинтересован, шта мислиш да се дешава?"
Пао ми је камен са срца, јер уствари није сазнала ништа. (да, једног дана, свакако ће све изаћи на видело)
Са мном се понашао нормално, док је са њом причао хладно, док у једном моменту није угасио сваки контакт.
А мене је и даље звао.
Видела сам колико је на њу деловало све. Било ми је жао што му је дала толику пажњу, када је сама заслуживала много више. Али тако је са нама девојкама, увек изаберемо погрешно.
Њој сам говорила да треба да отвори очи, да осмотри добро момке у својој околини, јер је и сама знала да се породица никада неће сложити са њим, а ја сам почела да се удаљавам, заувек, од њега.
Када би ме звао, не бих се јављала, касније сам измишљала глупе разлоге и слала му само поруке, без питања "како си?, шта радиш?"
Тако је, ваљда, било боље.
Инсистирао је, говорио да му страшно недостајем, рекао да је престао да прича са сестром, да је тако боље за обоје.
Покушала сам да га убедим да бар остану у пристојним односима (иако сама не верујем у пријатељство после везе).
И једног дана сам, сасвим случајно, приметила да причају. Она ми ништа није рекла, он је рекао да су се вратили на "пријатељске разговоре".
Само сам се повукла. Волела бих да кажем "достојанствено", али не могу. Нисам достојанствено ушла у целу ову причу, тако да не могу ни да изађем. Али ми је драго што сам бар утицала на њихово помирење. Ја досежем рекорд, од кад се познајемо, ово је надужи период да не причамо. Покушавам да само занемарим све. као да се ништа и није десило, као да није постојало... и ето, то је као крај...

 

Док не пробамо нове ствари, живимо у некој заблуди и не можемо да проценимо своје понашање у датој ситуацији.
Пошто се бавим глумом, није ми тешко да замислим себе у разним ситуацијама. Да искушавам себе, испробавам, експериментишем... Али од замисли до реализовања исте, дели нас један велики корак.
Синоћ кад сам легла у кревет, одједном ми се вратио онај осећај, од те вечери поред њега. У стомаку ми се све узбуркало, и као да сам изнова била са њим.
Оно о чему, неколико дана пре, нисам могла ни да сањам, почело је да се обликује у неку причу.
Мир и спокојо свуда око нас. Полако почињем и сама да се смирујем.
"Имај поверења у њега, контролиши се" мислила сам у себи и причом се отарасила страха.
И сад, када зажмурим, видим његове светло-плаве очи како ме посматрају, одмеравају сваку моју пегу и љубе нежно усне... шаптаћи: "лепотице!". 
Некако ми је та интимност између нас двоје била веома поносна. Имао је предност у мојим очима, зато што је знао да уради неке ствари, како би све деловало савршено. Да уклопи сваки тренутак, да уради праву ствар... 
И када би ме мисли обузеле, када бих се сетила ње, мање сам причала. У једном моменту је устао, клекнуо испред мене и рекао: "Слушај, ја знам да ти је тешко да сама себи признаш да се нешто дешава међу нама. И то све зато што сам био са твојом сестром од тетке. Да, блесава је ситуација, али размисли колико пута би било горе да смо нас двоје још увек заједно, а да се виђам кришом и са тобом. То би била превара, овако немам кога да варам. Слободи смо обоје. Смири се мало."
И онда сам рекла: кад сам већ почела ову игру, хајде да је довршим. 
Препустила сам се говору његових усана, благом ветрићу који је пиркао, ноћи. Препустила сам се невиним додирима, који су касније прерасли у нешто мање наивно. 
И гледала сам га право у очи, питајући се, шта је то тако посебно у њему? Имао је нешто што радозналици из мене није давало мира. Нешто магично, нешто што ме је будило. Показао ми је нови свет.
Када ме је допратио до куће, под уличном светиљком се окупило доста момака. Очекивала сам да ћемо се растати као обични странци и то ме је пецкало. Што смо пред светом раздвајали руке које су се целе вечери играле једна са другом.
Али не, овога пута ме је по други пут купио. Испред капије ме је пољубио "на блиц" и рекао: "Видимо се сутра". 
Стигавши кући, сестра2 ме је дочекала са осмехом на лицу и музиком. То је оно што ме увек привлачи њој, добра атмосфера, расположење на нивоу, у било које доба дана (или ноћи у овом случају) откуцало је већ 3 сата после поноћи када сам се ушуњала у собу. 
"Дођи, пољуби твоју сестру!" Кезила се. Пољубила сам је у образ и снажно стегла.
"Готово, знам. Сва миришеш на њега, љубила си се са њим, признај." 
Одсекла сам се. "Ма дај, ништа се није десило, само смо причали, озбиљно." Говорила сам, покушавајући да не замуцкам или да се не насмејем. 
"Хајде бре, реци ми, видела сам вас."Следила сам се. Готова сам. Пролазило ми је свашта кроз главу. Али у једном моменту, помислих да се ипак само шали на мој рачун.
"Да,да.. видела си, али шта? да причамо. јер остало ниси имала шта да видиш. Ништа се није десило."
"Ма зезам се само" потврдила је. 

Одједном, као да сам се тргла из грча. Пребродила сам и то. И трудила сам се да више и не помињем њега.

Следеће вече, било је уједно и последње вече у том градићу, 300-тинак километара далеко од моје куће. Предпостављала сам да ћу последњу ноћ провести код друге тетке, те нису постојале велике шансе да изађем и видим се са њим. 
Сутра дан, дан пред то "опроштајно вече", решила сам да ипак останем код сестре, а до тетке смо отишли само да узмемо потребне ствари. Док сам се паковала, сестра2 је седела са тетком, која је њој иначе рођена тетка, и са којом смо у сјајним односима.
Када сам изашла, чула сам дискусију:
"Знаш са ким се наша девојка виђала ових дана?" -сестра2
"Са ким?" Била је заинтересована тетка.
"Са (поменула је његово име)" 
"Ма он је супер дечко. Диван. Вредан, паметан, имао доста тежак живот... али ето, са њим бих те видела у будућности. Не са оним несретником од летос"Обратила ми се тетка
"Он је био са сестром, немам ја шта да тражим са њим." Рекла сам уз смешак
"Па шта кад је БИО? То је прошло време. И да л' ти знаш шта је све њена мајка рекла њему? мислим да после таквих увреда..." умешао се и теча.
Развезла се ту дискусија, ја сам их убеђивала, неуспешно, да смо само другари, и на крају смо се растали.
Код сестре2 су нас чекале њене 2 другарице. Имала сам лудачку жељу да га видим, иако сам му у току дана рекла да нећу моћи.
Остала сам без минута на телефонима, али сам знала да морам некако да га добијем.
После кратког разговора, разочарала сам се. Излази са најбољим другом у град, очекивао је да се нећемо видети па је заказао "тешење" код друга и сад му је глупо да одбије.
"Да,да, све је ок" Лагала сам. А од беса и разочарења ми се плакало. Прекинула сам везу, оставила телефон у соби и отишла у купатило. Ко зна, можда нећу моћи да се уздржим па и зацмиздрим помало...
Таман сам се закључала, зове ме сестра2.
"Звони ти телефоооооооооооооон!"
И одједном сам се сва озарила. (да, мало су необјашњиве ове моје реакције)
Он. 
"Ипак, решио сам да одустанем од града и да се видимо... ипак је последње вече..."
И то вече, сигурно ћу дуго памтити.
Срели смо се, по старом добром обичају, претварала сам се као да се ништа не дешава, тако смо једних сат времена причали, као другари. Онда ме је пољубио.
И ето, тако када те ствари понесу, дешава се да стигнеш и до интимнијих ствари.
Почео је да ми откопчава фармерице, ушла сам у панику. И онда се у мени "упалило светло". Довде! Даље не идем, не могу, не смем. Бојим се. Нећу.
Оно што највише ценим, јесте његово поштовање моје одлуке.
Лежали смо загрљени, завукла сам своју главу под његову руку и било ми је магично. Наредила сам сама себи да не размишљам о томе колика сам кучка. Да уживам још који сат.. и тако се ближио крај....

Наставиће се...

Признаћу ти, да сам због твојих снова одустала од својих. И нећу да ме волиш или цениш због тога. Само хоћу да ти кажем да, пошто си толико желео да одеш у ту Финску, да се тамо скрасиш, планирала сам да студирам нешто што ће бити тражено свуда. Иако сам одавно сањала о језицима. О писању и професорској каријери. Можда сам, у неку руку, и била на корам до тога. До те катедре о којој сам толико маштала...
Али, иако ни самој себи нисам признала, због тебе сам одустала од тих ситница и окренула се другим стварима.
И данас, ето, нека ти хладноћа струји кроз вене. Ти све можеш сам.
Знам да су твоје амбиције јаке, али том твојом "љутњом на цео свет" одбацујеш све од себе, ствараш зид... мене нема тамо, реци, зар не?
По тим сновима, сазнајем да сам ја уствари једна мала сањалица. Мања од маковог зрна у твојој близини. Можда само нестајем без даха...
Мене уствари нема у твојој будућности, сад тек схватам.
"У сузици што блиста, чуда се триста виде"
Можда сам уствари, требала на време да схватим. Да су они наши планови о "бежању од стварности" били узалудни. И да си, ипак, мислио само на себе. Волела бих да сазнам да се заваравам...
Да ме загрлиш и кажеш нешто лепо. Ал' не, сада си ти велики човек... нико се не пореди са тобом. Ја сам девојчцица. Ученица.
Ха!
И када вратим филм и сетим се на шта сам све била спремна. А да ли је вредело? Можда је лепо и то ново искуство... И сво ово наше дружење. Када сам те понекад, иако нисам требала, стављала испред свих. И Да си ми значио, знаш и сам. А да ли су твоје речи искрене, реци ми већ једном?! Доста ми је. Само ми је доста, већ...

Пре свега, морам да напоменем: ја се не поносим својим поступцима из те вечери... И вероватно се пола мојих блог другара разочарала после ове приче, али за мене је овај блог вентил, и морала сам да поделим оно што тињи у мени.
Можда сам требала да одем у кућу, чим сам посумњала. Можда би драматичније и паметније било да сам му распалила шамар. Тужно је што нисам. Говорила сам наглас о њој, скоро су ми сузе пошле, али сам сво то време знала да се ово неће завршити на једном једином пољупцу. Што је било доста невино.
Можда је морало да се деси нешто, ето, лакше ми је да верујем у то. Да тестирам своја осећања према Словаку (и толико ми је срамота када се сетим овога, а знам осећања Словака. Знам себе...), да схватим да сам далеко од савршентсва и да му се никада нећу доближити, да видим да сам изгубила ону детињу невиност, безбрижност.
Те ноћи, била сам изгубљена. Није ми излазила из главе девојка коју сам толико волела, и коју сам ове вечери изневерила. Знала сам да не треба да јој признам... бар не још. А до тада сам мислила да се овкве ствари дешавају само у филмовима. Легла сам у кревет око 2, знајући да ме сутра дан чека пут од стотинак километара. Али нисам могла да заспим. Часовник је показивао већ 5, ја сам за сат и по требала да устанем. Паника... једва сам заспала.
У возу сам била чудна, мама и сестра су приметиле. Имала сам нешто своје, а то нешто је уствари била једна огромна празнина. Грешка.
Али, зашто ми је ипак пријао његов додир? његов смисао за хумор? његов отети уздах? зашто ми се пољубац са њим допао више него било који до тада?
Цео дан сам превртала догађаје у глави. Премирала од страха сваки пут када бих се сетила да ћу ускоро да се суочим са њом. Очи у очи. И да ћу нешто скривати...
Када сам стигла кући те вечери, пустио ми је поруку. Мислим да сам то чекала цео дан, признајем. На тренутак сам заборавила да је он бивши момак моје сестре од тетке, мислила сам да је обичан момак ком сам запала за око. Порадовала се што му је ипак значило оно што се претходне вечери десило и договорили се да се видимо.
Сестра2 је већ нешто почела да сумња, али наравно, бојала сам се да јој ишта признам. Она има широк спектар пријатеља и у све има поверења. А у малом градићу, као што је овај из приче, све се сазна, пре или касније.
Када смо се срели, правила сам се луда, као да се ништа није догодило. (хвала Богу на проведеним годинама на позоришној сцени) Говорила сам нормално, иако се нисам осећала нормално. осетила сам неку тензију, знала сам да чека да га бар загрлим. Да дам неки знак да настављам игру... Питао ме је да прошетамо. Нисам добро познавала градић, али сам могла да се снађем. Знала сам да пут којим смо кренули не води ка граду, али се нисам бунила. Шума нам се смешила, била је већ прошла поноћ, то су били наши сати, после поноћи. И ноћ је била густа. Знам да сам у неколико наврата пролазила руком кроз ваздух испред себе, мислећи да има некога. Искористио је тренутак да ме ухвати за руку, стегне је јако и чим сам окренула главу ка њему, пољубио ме је.  Држали смо се за руке у наставку, ја сам улазила у панику, зато што ме је тај малк плашио. И куда ме је, за име Бога, водио? Кроз главу су ми пролазиле одвратне ствари, морам да признам. И због свега сам се осећала прљаво. Помислила сам да ће ме одвести негде, у шуму, и покушати да ме искористи. Како то иначе искусни мушкарци раде.
Али за разлику од мојих мисли, у се налазила реалност. Одвео ме је на ливаду, скинуо своју дуксерицу, понудио ми да седнем и рекао: "Довео сам те овде, далеко од градске буке, да гледамо звезде падалице и замислимо по неку жељу..."
И мислим да ме је са тим купио. Са тим и са оним што се дешавало касније...
Али не брините, ово је било предпоследње вече.
Кад гледам, једно вече је уствари и променило све, оно прво. Можда се питате: "Да л' је ова нормална?"
То се и ја понекад питам.
Али срећа је у томе што сам се ја после свега вратила кући, а оно што се догодило тамо, остало је тамо...


Следи наставак....

Када је грешка већ начињена, свесни смо од почетка да време не можемо вратити уназад, како нешто не бисмо учинили. Тешко је изборити се са самим собом, као и са осећајем крвице који се тада усељује у душу нашу.
Сећам се када сам читала неке глупости од романа, била сам девојчица која расте, увек бих особе које греше, осуђивала говорећи да су негативни ликови. Али ако будем мало реалнија, запитаћу и себе а и народ: зар позитинви ликови никада не греше?
Пошто је ово моја прича, признаћу да сам сама актер исте. Не желим да правдам себе, верујем да људи имају права да ме осуђују за оно што сам учинила. Несвесно. А и шта чини човек када пусти да га страсти понесу...
Било је хладно. Седели смо и причала сам му о мом Словаку. Ноћ се све више спуштала, а ја нисам ни слутила шта ће се догодити. могу да се закунем да ми ни на крај памети није било да ћу се, два дана касније, пољубити са истим тим момком.
Нисам очекивала да ћемо се уопште видети после тога. Причала сам са сестром, рекла јој да сам се срела са њеним бившим дечком, деловала је веома незаинтересовано. Сада се питам, зашто је глумела? Причала сам јој о чему смо причали, али није је посебно занимало.
Идуће вечери, пожелела сам му успех на послу и питала га како је издржао цео дана, после непроспаване ноћи. Исказао је жељу да се опет сретнемо.
И те вечери, чим сам га угледала, знала сам да нешто "смрди". Нешто није ишло по плану. Ја сам била обична, није ме било брига што сам у старој тренерци, сандалама... а он је обукао кошуљу, парфем се осећао надалеко, фризура...
Седели смо и препричавао ми је догађаје из своје ране младости.
Имајући у виду да тамо имам много рођака, одсела сам код једне од најлуђих девојака које познајем (која је иначе и моја сестра од тетке, али не она која је бивша девојка овог момка. Рецимо да је она сестра2), мене је забављало упознавање других људи, као што је у овом случају био он. Сестра2 је испратила другарицу и довикнула ми да је кључ у вратима и да закључам кад се вратим.
Предосетила сам да ће слушати наш разговор, па чисто из нелагодности предложих да се мало удаљимо. Сели смо поред једног моста. Због хладне ноћи, нисам могла да обуздам вилицу. Руке су ми се следиле, али моја знатижеља ме није пустила да одем у кревет, желела сам да чујем још неку причу, да се још мало смејем, да још мало лудујем... Можда је тo био пресудан разлог. Та хладноћа... Натерала га је да ме загреје, обичним загрљајима. А лудача из мене није сумњала...
Када сам устала, наслонила сам се на кућу са ћошка и почела да разглабам, по обичају, очекивајући да ће стати поред мене, али не. Стао је наспрам мене, приближавајући се, све више и више...
Шта се тада дешавало у мојој глави? Потпуна галама, гужва, збрка, несигурност, паника, лудило, збуњеност, хоћу-нећу, не мислећи на оно што ће се десити касније, препустила сам се. Лагала бих ако бих рекла да је било насилно, да сам се одупирала. Нисам.
Али када се десио, тај обичан додир мојих усана са његовим, назван "француским пољупцем" могао је да промени многе ствари. Можда и јесте.
"Шта сад да радим? Како ћу сестри на очи?" Питала сам се. Али зар није већ било касно за таква питања? Зар није већ било учињено оно ?
Можда се нисам одупрела из знатижеље, из жеље да имам уз себе неког искусног, бар на трен. Потреба за мало нежности, охрабрења, трунчице најлепших осећања, искуства.
И не желим да се правдам. И мене би болело да чујем да је мени то неко урадио. Али када се у све то увалиш, другачије сагледаваш ситуацију. Па и толерантнији постанеш...
Можда је једноставно морало да се деси, тешим се сада...


Наставиће се...

П.С. Нисам хтела да откријем свој идентитет, али на крају крајева, зашто лагати.
До сутра, драги моји блогери ;)

Тужна је наша прича, на крају крајева.
Дивимо се ситницама, али исте те ситнице, не дају нам да прихватимо оно што осећамо, као нашу реалност.
Није увек лако донети одлуку, али није ваљда ни толико тешко признати самом себи: Волим!
Тад речи народа губе на важности, а емоције прелазе у први план.
Мало сам и сама варала. Тешећи ме да сам га оставила у прошлости, далеко, корачајући данима своје младости опрезно и смело.
Како онда објашњавам контакте са другим младићима?
Сваког бих са њим поредила, сагледавајући му мане и недостатке. Или је можда, ипак то био само инат. Улазисмо у везе које нисмо желели, у нади да ћемо тестирати себе и преиспитати срце.
Сада, када се све одузме и сабере, сигурна сам да је ово оно о чему сам сањала. Осећај који ме је променио, чак и физички, а да не причамо о ономе изнутра. Да више нико није довољно вредан, ако се повуче линија.

Признаћу, жалим и за тим првим пољупцем, јер није поклоњен њему.

Чула сам причу јеног човека. Заљубили су се у гимназији, и по завршетку исте, одселио се у Канаду. Није могао да заборави девојку из ране младости. После 50 година, поново су се срели. И венчали.

Чини ми се да сам огуглала и на чекање. И на изливе нервозе када нешто не иде по плану. Али се и мени, са времена на време, деси да толико пожелим нешто више, да не могу да се обуздам.
И, никада нећу заборавити осећања која је у мени пробудио. Још увек чекам... Читајући неколико пута на дан његово признање. Да је све ово, више од онога о чему причамо.

---

15. априла, пре годину и по дана (+ 2 дана), писање моје на овом блогу, добило је другу ноту. Ведрију, топлију, романтичнију, ноту пуну живота. Мислим да ме је тада Бог благословио, дао ми разлог да се борим и пружио ми шансу за најлепша осећања.
Тада нисам ни била свесна колико ће ми Словак променити живот и колико важну улогу ће у њему играти.

После синоћног упознавања са његовом породицом, осетила сам се добродошлом. Званично добродошлом у његов живот.
Мој Словак је испунио 18 година. Прославили смо заједно.

При питању "где да седнем", осигурао ми је место до њега. Јер "да није тебе овај рођендан не би био потпун". То су моменти када се осећаш веома специјално и важно.

Ушавши у собу, приметила сам фотографију која му стоји на радном столу. Нас двоје загрљени. За тренутак сам остала без гласа, исту такву и ја имам на свом.

Тамо, на 100 километара од куће, нисам се осећала као странац. У његовом наручју сам осећала да сам оно што сам желела да постанем. Да сам то ја, да не морам да се претварам.

После дуго играња, одлазивши на место да седнем, сусрели смо се на пола пута. Загрлила сам га за трен и када пожелех да га пустим, стегнуо ме је чврсто. "Не желим да одеш" говорио ми је тај загрљај. Препустих се његовим рукама, као да сам одувек тамо припадала. У левом углу ока, затреперио је неки кликер... "мали, прозрачан"

"Хвала ти што си дошла. Пуно ми значи..." Изговорио је, узимајући моју руку у своју. И моји празнину међу прстима, испунише његови. Волела бих да помислим да никада више нећу осетити ту баналну празнину. Бесмислено је.
"Немој да захваљујеш. Ти заслужујеш и много више."


Била сам почашћена и на најлепшу словачку песму, позвана сам на плес. Наслонила сам главу на његове груди и размишљала о нашем односу. О искреним гестовима љубави, које нисмо знали да сакријемо. О томе како смо променили једно другоме живот, о томе како смо се повезали и један дан не би имао смисла ако не би чула његово дисање, или он мој смех. Размишљала сам о блискости међу нама. О осећањима која је пробудио у мени.

"Нисам имао трему око рођендана, ухватила ме је тек када сам чуо да се ближите уласку у град"

Рекао је касније.

И сада се пакује, како би учинио важан корак. Сели се у мој град, говорећи да сам и ја један од разлога. Понеће са собом и календар са нашим сликама. У нади да се наша прича неће завршити у децембру 2012, када се странице буду истрошиле...

 

 

 

Несигурност младих девојака, позната је надалеко. Мада, и није за чуђење. У брак се не улази са било ким и у било које доба. Потребно је, пре свега, двоје људи који ће бити спремни да се жртвују једно за другог, да ризикују, да се лише неких сопствених ужитака ради среће оне "друге половине".
Она је била девојка којој је момак друге вере заслепио очи. После њега, као да је све мушкарце одбацила једном заувек, да су се сви сакрили иза оближњег ћошка и покрили маглом... Ситуација са њим се компликовала из дана у дан, све док једног дана није сазнала да има девојку и да је то оно што је одавно желео.
Тада је била заузета разним проблемима, а каже се да када имаш много "терета", не стижеш да се осврћеш на све проблеме. Полако је почела да се буди из "сна" и да говори себи да мора да иде даље. Живот не стаје, бар не за њу.
И тако је решила да своју емотивност сачува, тамо негде, ако затреба. Што би народ рекао: "За не дај Боже!" и решила да се посвети себи и покуша да ужива у једноставним моментима.
Једно вече, решила је да проведе код своје омиљене сестре од тетке и у њеном друштву, као и у друштву тетке, и онда ту долази до оног отварања душе, саветовања, планирања на далеко... Превише питања, многа без одговора. Али сећала се касније теткиних речи: "Када пронађеш неког, о коме ћеш мислити да је вредан тебе, као и тога да му посветиш остатак живота, покушај да експериментишеш. Да га пустиш да оде, да видиш себе без њега, да провериш да ли можеш без његовог присуства. Проведи време са њим, види да ли ти одговара, да ли ти смета. И тек када будеш схватила да ти потпуно прија - знаћеш да је он онај прави."
Недавно потом, десило се нешто неочекивано. Њена већ горе помињана сестра, имала је момка са којим се забављала неколико месеци. Већ поменута тетка, била је јако строга жена, и није давала ни мало слободе сестри, која је већ стасала у праву девојку. Док су се њене вршњакиње буквално преселиле у ноћне клубове, она није смела ни у подне да изађе са другарицама на сок и чаврљање. Као што би био редпротивила се било каквој вези њене ћерке. Њен тадашњи дечко, никако није одговарао стандардима мајке.
Сестре к'о сестре, поверавале су своје проблеме једна другој, тешиле се и подржавале, али против одлуке родитеља се не може.
Искушења су чудо. После раскида са дечком, била је изгубљена. Сестра је сво време била уз њу, подржавала је све док девојка сама није признала да је пребродила моменат. 2 месеца касније, пошто је остала у контакту са њим, сестра је сматрала да је ок замисао видети се са бившим дечком сестре. Желела је савет мушкарца. Било јој је потребно друштво. И онда су ствари почеле да измичу контроли. Пољубио ју је, показао јој свет о ком није ни сањала до сада. Али је у дну душе чувала кривицу које није могла да се отараси. Само зато што је допустила срцу да крене да игра своју игру, зато што се препустила жељама и за трен угодила себи.
Састанци су се наставили и у наредна 2 дана. По глави су јој се вртеле разне мисли. Почела је да мрзи саму себе због гестова које није могла да контролише. Због оне буре коју је осећала када би причлала са њим. У сваком моменту... Али већ је била "закувала све ово". Било је прекасно да се заустави...



                                                                                        Наставиће се...

 

 

 

Док чекаш, све је другачије. У моменту када тај дан, о ком већ данима мислимо, о ком сањамо, већ месецима, чим главу спустимо на јастук, почне да се приближава, онда улазимо у панику. Не ваља толико сањати, блесо! -говорим сама себи.
А шта ћу, када ми се сузе радоснице из џепова преливају.
"Недостајеш ми!" -говори тихо.
"Чекај, смучићу ти се када дођеш"
"Мислиш? Ја не."- уздише сигурно.
Чежња нас изједа већ, полако, изнутра...
И мислим, тако смо се лако навикавали једно на друго у туђим градовима. А овај ће напокон бити наш.
"И онда ћемо да се виђамо сваки дан... или више пута дневно" смеши се, правећи планове.
А ја замишљена, чекам га, раширених руку.
Све даљине ће одједном да нестану. Донеће их са собом. И како ћу онда да пишем о даљинама?
Ако је веровати судбини, долази овде. Како је и рекао. Подвлачећи чињеницу да сам ја један од разлога. И шта ми онда више треба? осим искреног осмеха, великог "ХВАЛА!" ономе ко нас од горе посматра, и неколико тренутака за ћутање.

Пусте улице. Чини се као да певају о моментима које проведосмо једно уз друго.
Пиљим у пут који ме чека, а тебе нема, да рашириш руке и нежно се насмешиш, примајући ме у твој чврсти загрљај.
Недостајеш.
Да ми пољубиш врат и кажеш: "Имај поверења у мене". И да потом придобијеш сво поверење овога света.
Недостајеш.
Да ме одведеш на улаз у шуму, у 2 сата после поноћи. Да седнемо. Да се ја уплашим, али већ идућег момента да схватим да си ме само одвео далеко од градске буке. Да гледамо звезде. И увек када ја кажем нешто озбиљно, да ти приметиш звезду падалицу.
Недостајеш.
Да ме пригрлиш уз себе и шапнеш ми на ухо: "Недостајаћеш ми".
Недостајеш.
Да ме утешиш када ме сузе гуше. Да ми подигнеш главу и кажеш: Све је то нормално, не брини.
Недостајеш.
Да спустиш своје усне на моје, да ја уздрхтим од страха. Од толико забрана. Рестрикција. Недостајања.
Да ме питаш: "Је л' ти хладно?" И трљаш моју кожу док се не смирим.

И ноћ је тихо падала, стезала сам чврсто његову руку. Пут се смешио. Нека сила ми није дала да га понесем са собом. Једино остају успомене, које чувам под јастуком. Да се никада не загубе...

 

 

Чудно је како мислиш да је живот кренуо својим током, да се ствари одвијају нормално, да неће доћи до великих промена.
И онда, видиш неку особу коју не познајеш одавно. И никада ниси ни размишљао о тој особи. Али се догоди, сасвим случајно, да преокрене све ствари за 360 степени, да те раздрма, освежи.
Неко забрањен. Нешто што си себи приуштила.
И ово више нисам ја, ако случајно не препознате моје писање, не брините, то сам само открила нешто у себи. Нешто у другима.

И тако, сваког дана упознајеш нове људе. И ништа. А онда, упознаш неког, а ниси ни свестан колико ће то познанство променити све.

   Не желим да одеш у септембру. A клизе дани, не могу да их избројим све. 
"Па зар ниси срећна? Твој Словак ти долази у Темишвар. Зар ниси то желела?"
Док сам путовала "тим возом", опазила сам и друге станице. Мислим да, када сам стигла до последње, нисам више имала снаге. Замислила се добро. А знаш шта се дешава касније? 
Легнем у кревет, мислим на тебе... и имам толико тога да ти кажем, а када причамо, толико се изгубим тамо негде, нигде. 
   Можда ја имам још пуно тога да научим. Можда морам да прођем кроз милијарду ствари да бих научила да ценим оне праве, али је сигурно, једном заувек, да ми недостајеш. Да ме мењаш. Да си ти моја потајна жеља што цврчи да буде исказана. "А шта те је привукло на њему"-мрзим то простачко питање. Али никада нећу заборавити погледе којих смо се клонили. Речи које су биле у устима, али нисмо имали снаге да их изговоримо. Волела бих да сам ти видела израз лица када су ти рекли: "Има момка". А били смо тако близу да урадимо нешто. 
   И наравно, мушки понос налаже тако: Причај са њом, али буди уздржан. 
Лудела сам. Био си ми потребан, као жедној земљи кише. Само да причамо, ништа више. Да ме учиш новим стварима. Да будеш јачи од мене. То је оно што ми се свидело код тебе! Јер можеш да ме контролишеш. Остале сам ја контролисала. 
   Одједном ми је синула идеја: он мора да има "Мајстора и Маргарету!" И већ идућег момента сам слала књигу. На крају, схватиће чему све то.

 

И Братислава чека на њега, а ја сам луда. У стању сам да "скокнем" донде. Једног дана... 

   Не знам да л' то са годинама дође да човек губи вољу за све, па и за путовања. Увек кад се вратим кући, причам баки шта сам све видела а она: Мани ти то! Шта сте јели?
Е па, овде смо, за разлику од Париза прошле године, добро јели. Чак можда превише добро :)) (срећа што нам је на располагању била и теретана)
За сва три оброка је био постављен "шведски сто", са милијарду ствари, али озбиљно. За оне који не воле да експериментишу, пржен кромпир и рецимо пилеће шницле су увек могле да прођу. Па је ту било више врсти макарона са разним преливима, морски плодови, разне салате, 3-4 врсте меса... да бираш! Дезерт си такође могао да бираш, од воћних јогурта, преко сладоледа, лубенице,  свежег ананаса, фламбиране банане итд. Значи: нисмо умирали од глади.
   Е, шта ме је највише фасцинирало. Па шта би друго него Саграда Фамилија. Нажалост, временски нисмо могли да се уклопимо, те унутрашњост нисмо били у могућности да видимо, можда неком другом приликом. Али, верујте ми: оно споља је било сасвим довољно. Саграда фамилија, црква која ће бити завршена тек 2026. године, и тиме бити највећа на свету, је грандиозна грађевина, најспецифичнија, а такође и „заштитни знак“ Барселоне. Стојим испред ње, и тек онда схватиш колико си мали и безначајан. Осећаш се као зрно песка у пустињи. Осмишљена је у готском стилу. Има 18 торњева, који представљају 12 апостола, 4 евангелиста, пресвету Богородицу и највиша купола представља Исуса Христа.
(извињавам се ако оманем коју реч, јер сам све слушала на Румунском, па сад преводим онако) Но, срећа у нашег водича, све нам је лепо објаснио и дочарао: у случају да нешто нисмо видели.

Највећа истина о овој цркви јесте да је морате видети уживо да би доживљај био потпун. Ми планирамода се вратимо у Барселону, тамо негде 2030, када буде готова :))
   О акваријуму сам чула пуно, а мене није уопште одушевио. Другарица која је била са нама у соби је причала да је у Немачкој видела много већи и са више животињка. Али добро, нећемо да критикујемо.   Познат је  по томе што у себи чува 11.000 примерака 450 различитих живих бића из Средоземног мора.Мени су најсимпатичнији пингвини, разочарали су ме нилски коњици, јер сам их ја другачије замишљала. Занимљиве су ми морске звезде, кад се померају, али мислим да би авантура била много узбудљивија да су сви зидови стаклени, а не само један део, онда би могао да буде потпун доживљај. Чак и под би могао да буде провидан, е онда бих хвалила више акваријум :)) Сад, не кажем да није било лепо, али сам ја више очекивала. (Фотографије ми нису баш успешне, јер је тамо мрачно а забрањен је блиц)
    Прича која ме је баш заинтересовала, јесте она о настанку олимпијског стадиона. Наравно, разлог су биле олимпијске игре, које су се 1992. одвијале у Барселони.  

Самим тим помогао је становницима овог велеграда. На месту где је изграђен, раније су постојале старе зграде, прича се да је било мрачно и страшно, те су се тамо окупљали деликвенти. Изградњом стадиона, људи су ослобођени страха те сада могу слободно да посећују и део града, од ког су пре зазирали.  Гледајући споља, пре бих то описала као оперу. Чак и места која имају спортске намене, у Шпанији изгледају величанствено.

 

 

    Некима је познато, некима мање познато како смо до Шпаније стигли. Уствари, није то ни важно. 23. јула смо превалили пут од 600 и нешто километара до Букурешта. Искрена да будем, мене муче ти путеви, јако су дуги и заморни, али имамо друштво за 10, па то све олакшава. Смештени смо у луксузном хотелу "Рин", али идемо да басамо по Букурешту, да га "октривамо". Немам појма зашто, мени је он био драг од првог пута када сам тамо крочила. А Букурешт ноћу је тек посебна прича. Игра боја, светла, фонтане... дивно. Мој сан је био да тамо студирам, али ето, живот ми је нешто друго, изгледа, приредио.
    24. јул, недеља. Рано изјутра се укрцавамо у авион, група од нас 28-оро, фина мала чета. После 3 сата и веома пријатног лета (не знам да ли треба напоменути да сам ја потпуни заљубљеник у авионе. Као, кажу неки: ма то ти је ваздух из твог знака. Ма какав бре знак, мени је то рај, само се загледаш у пенушавост облака и очас посла смо слетели) стижемо у Барселону. Фасцинантно је како се са једне стране види Барселона, а са друге море, веома пријатно за очи, чак може да буде и узбудљиво.
И сам тај, први контакт са Барселоном... одмах знаш да ли ти се допада или не. Мени се допала "из прве", што кажу. Аутобусом смо пребачени до нашег хотела, који се није налази у самој Барселони, већ на 60 километара од ње, Санта Сусана се зове градић. Могу чак рећи да је веома пристојно месташце. Наш хотел, Алхамбра, био је стотинак метара удаљен од плаже. По целом градићу се простиру километарски тргови са продавницама где можете купити сувенире, како из Санта Сусане тако и Барселоне.
   Нама су ове фонтане биле занимљиве. И да сте само видели клинце како се свучени јуре по њима. Оне су спуштене, па полако "извирују" све док се не дигну високо. Ајд' клинце још разумемо, али и старији то радо практикују.
Шта нам је још било занимљиво, Арапи који продају сувенире по Санта Сусани. Ако питаш за цену, на пример неке мајице, они те уведу у радњу, гледају лево, десно, да нема случајно некога, и онда ти откуцају цену на дигитрону. Рецимо, 15 евра. Ти им захвалиш и желиш да изађеш из радње, кад оно, цена се спушта на 12! Отвара ти кесу, сад ће да запакује он све то лепо, ти се смешиш и кажеш "Не, хвала", он смањује на 10. Тако да, ако знаш да се цењкаш, стићићеш до добре цене.
 Елем, док смо путовали од Барсе ка Санта Сусани, сазнали смо подоста о Шпанској историји, оснивању Барселоне, традицији Шпанаца. Све то онако укратко.
И први дан проведосмо на прелепој плажи. Идеалан одмор уз море.  

Слика овог пристаништа је стигла да ме фасцинира. Обожавам пејзаже, имала сам празник за очи. Сад, зависи од укуса.

Пошто је ипак превише информација и интересантних ствари, остављамо нешто и за сутра.

 Крај првог дела

Пре 12 година, крајем овог месеца...
Било ми је 6 година. И тада сам сањала о неком другачијем животу. Таман смо се опорављали од бомбардовања, сестра је била мала, а ја сам била љубоморна због пажње коју је она добијала.
"Мама! Знаш колико те ја волим? Од подрума, па до неба!" Тако сам јој говорила, када би ме расположење добро служило. Тада смо због бомбардовања открили подрум, ваљда ми се чинило да је дубоко испод земље, па сам зато тако говорила мајци.
И онда, те једне августовске ноћи је све почело да се руши... Чуло се пуцање црепова, Лилика је лајала јер је мислила да ће тако да отера ватру, ко зна. Шупе су биле у пламену, који се ширио и захватао кућу. Која простачка срећа, јер смо спавали у последњој соби. Иначе би нас ватра све однела. Комшије нас ефикасно пробудиле на време.
Која је то туга била, када се ватра угасила и са собом однела стоку, опустошила.
"Мама, а где су моје коке?" Плакала сам тражећи објашњење.
И како клинки објаснити да су кремиране?
Одатле је, чини ми се, све почело. За реновирање је било потребно новца, завлачење у дугове, почео деда да се поболева, па и тата.
И седеле смо док се сви нису разишли. Држала ме је за руку и осећала сам бол који се у себи носила.
Погледала сам је очима пуним суза, док ме је умор већ ломио.
"Мама.. волим те од подрума па до неба!" И раширила сам руке, смешећи се.
Мислим да никада није могла да одоли томе.
И данас је волим,ништа мање.