Зажмуриш и осећаш да се налазиш блокиран у тунелу. Излаза нема, никаквог светла. Сам си. Али онај сан који чуваш сакривен у утроби узвикује ти, као из сенке "Бори се." Покушаваш да кренеш, не осврћући се и не жалећи за јучерашњим даном који се угасио.
Тешко је али знаш да ћеш издржати. Имаш ли избора? Онда долази сећање које те оборава на земљу. Тресак.
Прелепа риђокоса. Румунка. Због несташице избегла у Италију, каже "у потрази за бољим". Са неким смешним Италијанским акцентом.
"А документи, млада дамо?" Труди се полицајац да буде љубазан, али такозвана "млада дама" је кршилац закона, а то је против њега. Он се бори за правду. Дама. Да ли се може тако назвати? Кратка мини сукња и мрежасте чарапе. Рашчупана коса и јак црвени руж. Али он зна да није оно што изгледа. Једноставно препознаје то у њеним зеленим, бистрим очима које певају о невиности и срећи. Живот је није мазио, терао ју је да поклекне.
Води је у станицу, где ће прележати неколико дана. И замрзеће тог Ђованија, који ју је "увалио у све ово". Као да није сама изабрала то. Заборављајући да је она била та коме је дошла идеја о бегу "преко". Данима касније, Ђовани не може да избаци Румунку из главе. Нешто му је урадила. пореметила га је.
И док је испијао чај пред спавање, прошетала му је мислила идеја да се врати у станицу и покупи је.
Снаћиће се већ некако. Жели да јој помогне.
***
Весна је плакала на прозору собе. Изгубила је бебу. Шок. Киша је пљуштала, као да је небо туговало за њеним болом. Ненад је трчећим кораком ушао у собу и пригрлио је. "Ми ћемо моћи ово да прегрмимо. Зато што смо заједно у овоме. Да? Ти си моја звезда водиља, не смеш да посустанеш. Колико год да било тешко. обећаваш?"
Весна клима главом. Њена кратка црна коса се пресијава у прозорском стаклу. Киша све јаче пада, а он је све јаче стеже у свој загрљај. На први поглед, сви би пре рекли да је боксер, а не песник. И док су га обични пролазници замишљали како се туче са јаким мушкарцима, Ненад је писао о најкрхкијим осећањима, имајући Весну као симбол Божанства, инспирације.
"Ви уметници сте најчуднија сорта". Уздисала је Весна, не могавши да се отараси свог Војвођанског акцента. Потицала је из богате Банатске породице. И како би један тата, лала, могао да поднесе да му се ћерка јединица уда за Београђана? Делује незамисливо. Зато је напустила факултет психологије и кренула ка својој срећи. Јер, то је есенца живота, борити се за своју срећу, не питајући за цену.
А срећа је сакривена по најчуднијим ћошковима света. Али је има и вреди се за њу борити.
А тај сусрет, Ненада и Весна, деловао је магично. Вејао је први снег те зиме, оштри ветар је секао кожу. Као да се универзум зауставио на њиховом пољупцу. Сунце је залазило, а Дунав је био лепши него икад - украшен зимом.
***
Ђовани пружа Силвији комад ђеврека. Са осмехом прихвата и пита: "Зашто си ово урадио? ниси морао да ми помогнеш. Ја сам само обична проститука која је кренула у свој бег за новцем."
Ставља свој прст на њене усне: "Никада више немој тако да ословиш себе. Ти си жена. Прелепа жена, која је добила Благослов да једног дана постане мајка. Да свом детету остави у аманет зелене очи осветљене сунцем. Ти умеш да волиш."
Гледала га је, помало уплашено, помало раздражено. Овај странац није као остали. Види је у другом светлу, онако како ни сама себе више не може да замисли. Решава да се упусти у ову игру. "Полицајац је, може ми помоћи." помишљала је. И није јој ни на крај памети било да ће се једног дана, у истог тог странца, неизлечиво заљубити.
***
Авион. Ненад стеже Веснину руку: "Не бој се, драга." Понављао је већ сто први пут. "Биће све у реду". Убеђивао је и њу и себе.
Иако му груди дрхте, има лош предосећај, али му не пада на памет да јој то призна. Волео ју је погледом, миловао је њене црне очи које су биле пуне туге. Она је заспала, а он ју је тада највише волео: окупана невиношћу, тешко је дисала. Била је тако мила. Ненаду пођоше сузе: како је само могуђе поседовати сву ту лепоту. Цео свет сакривен у једној особи. Његова највреднија медаља из свих досадашњих борби кроз живот. Извајана од најлепших осећања, саткана од најмекше свиле, била је његова и није могао ни да замисли свој живот без ње.
Он вади папир и оловку и посвећује јој још једну песму.
