Сутра је нови дан...

Мене ништа неће зауставити. Баш ништа на овој округлој лопти, да поново осећам.
После ових авантура, изграђених кула са Словацима, (кула које су једном заувек срушене) корачам даље.
Од малена сам била борац. Сада се борим само, за наручје које има места за мене.
Више не бирам, ја сам дете, мени треба било шта. Треба ми грумен подршке. Мушки глас.

Продајем, продајем своје руке, за пар очију. Једног дана, можда и срце отворим. Можда осећања уђу у игру. До тада, лето је наше.

Доста је било са очајавањем.
Ваљда нисам најгора. Ваљда...

 

 

 

Деило се то пре једно месец дана. Одем у школу у 7 изјутра, после часова пробе, стижем кући око 6, пресвучем се и опет журим на пробе.
Тако је то кад желите да докажете нешто себи и другима.
Баш сам спремала текст за позориште, на врата закуца деда: "Неко хоће да вас упозна, стари рођаци."
Кад тамо, два мила и блака стара лица, и двоје младих.
"Ево ове магичне девојке! Боже, Боже, како ти пишеш, девојчице. Читао сам све твоје чланке по новинама. У сваки унесеш нешто твоје, што одише ведрим духом. Већ сам почео да препознајем твоја дела. Прочитам, тачно знам, ово је be happy написала." Изговара старац, очи му се магле, скоро да ће сузе поквасити лице.
"И књигу сам ти прочитао. Зашто тако тужно? Ти си толико талентована. Драго ми је што ти се пружила шанса. Само пиши! Пиши! Оловку да не испушташ из руке. Када сам ја био млад, побунио сам се против политике. Ни школу нисам успео да завршим! Забранили ми. Ти, хвала Богу, живиш у неком бољем периоду, више могућности... Мој савет? Да их све искористиш."
Срце ми нараста. Нисам никада очекивала ово. Да неко истински чита моје стваралаштво и да се бар за трен замисли.
Да се запита чему туга?
На то ће његова супруга, кроз шапат, мојој баки: "Сваког петка чека тај недељник да види да ли је нешто писала. А знаш да он не лаже, стварно му се свиђа."
Пред полазак ми пружа књигу са посветом. За мене је од посебне вредности.
А уствари, разлог доласка је био скроз други, да нас позову на свадбу. И ето, идућег викенда ћу имати са ким да дискутујем.

 

Драги П.,
Када бих имала чаробну лампу, златну рибицу или било коју непостојећу стварчицу, чија је сврха да ти улије лажну наду, пожелела бих да се у твоје крило вратим.
Зато што је много магичније него да заборавим да си икада постојао. Да заборавим на твоје четкице, разбацане по соби, којима си бојио сваки мој нови дан.
Замисли, када бисмо избрисали ову годину нашег живота. Или можда, када бисмо само главне актере избрисали: ти мене а ја тебе. Година би била огољена, опустела, монотона.
Коме бих дала све ове осмехе које сам за тебе чувала?
Да ли би се некоме радовала овако истински?
Причали су ми, да ћу се једном заљубити.
Било је дечака који су ми се допадали, али до срца нико није стизао. Све до тог сунчаног априлског дана, када је Бог решио да ми да шансу да осећам.
И данас мислим да је то био најлепши поклон: добити тебе за осећање.
Јер ти то и јеси. Кад неко дира Тебе, дира у неко осећање у мени. Боли, пецка, лелуја.
Уздахнем, насмешим се.. А шта ћу друго?
Захвалим Богу што ми те је довео на пут.
Ти ме тако дборо познајеш. Сваки покрет.
Ја те тако добро осећам, ти ме тако нежно болиш.
Ти си моја прва и једина слабост.
Једног дана, драги П., када све ово нестане, када моја осећања утихну, знам да ћеш још увек бити ту. Бар у наредних 10 година. Желим да тада, све моје сузе - на којима сам шкрта, сви моји осмеси-е овде сам већ дарежљива, нека све остане записано у дневнику сећања. Да се прелистава, као лепа успомена, која ни за трен неће бити тужна.
И нека те она песма заувек сећа на мене.
Ако је чујеш и за 5-10 година, да се сетиш нас. И како сам те само волела...

"И сад ћеш ти да се окренеш, да ходаш по оним већ угаженим траговима у блату, мене ћеш да оставиш. Ја ћу да гледам, дуго, у твоје трагове, не схватајући да не смем да те пратим. Имаш ли појма колико боли ова тишина?"
Он је гледа, чека наставак.
"Прелазила сам преко разних ствари. Волео си ме-ниси ме волео. А ја сам се уздржавала. Трчала сам за тобом када ти нисам била потребна, а исто тако сам јурила теби када си остајао сам. И шта се са мном догодило? Постала сам жена на навијање, гора од оних старих сатова. Чим би ме затражио, створила бих се. Обећавала сам да ћу те заборавити, ти си се смејао, јер си од почетка знао да нећу успети. Била сам ти пријатељ, првенствено, тешила те када си раскидао са девојкама. Плакала заједно са тобом. И волела сам те. А ти си све то знао и мучио ме изненадним питањима. Вадио си из мене најлепше речи. И где смо данас стигли?"
Смешио се, годиле су му њене речи, у њеним очима је видео разарање светова.
"Нисам знала да станем. Повређивала сам саму себе, само да би се ти осећао боље. Градила сам у својој глави куле, за које сам од почетка знала да ће се срушити. Осећала сам да си део мене, ти ниси осећао ништа. Само си губио време, вртећи ме, као што се оне балерине врте на постољима од пластике. И никада ти ништа нисам тражила за узврат. Давала сам ти руку, али само онда кад би ТИ то затражио. И тако се, цео мој живот и просипао, била сам срећна када си ти то желео, била сам сломљена када ми је било потребно. Шта је данас од мене остало? Једна душа која још увек искрено воли."
Већ се почео растуживати. Сва та бол коју је она носила у себи, почела је да има смисла, да се у речи претвара, да истиче.
Његове усне су почеле да се обликују у њено име и рекао је, узимајући њену руку: "Ти си сво време била овде"

Када сам дошла на овај свет, прво сам угледала тебе. Научила си ме да ценим праве вредности.
Не само што сам поред тебе научила да ходам, причам, волим...
Већ си успела да ме подучиш како да гледам на свет, да се смејем и радујем.
У најтежим тренутцима мог живота, била си права мама! Помогла ми када ми је помоћ требала, некад ме пустила да сама видим шта значи бол, како бих ојачала.
И данас могу себе да назовем веома јаком особом.
Због тебе, мама!
Пустила ме да слободно бирам са ким ћу, где ћу.
Дозволила ми да путујем, излазим, да се бавим разним стварима само из једног разлога: како бих открила ко сам и где је моје место.
Због тога сам ти захвална. Због све љубави коју си ми несебично пружила.
Због све жртве коју си учинила за нас две.
За то што си успела да будеш и отац и мајка у исто време а да се ни једном не пожалиш на злу судбину.
Волим те, баш зато што си иста као и ја: смејеш се кад је тешко, волиш живот и када ти одузима драге ствари, а сво време си прави борац.
Уместо да се жалиш што немаш, ти се бориш да добијеш! Оно нешто... онај сјај у оку.
Због свега тога, за мене си била и остаћеш најспецијалнија међу женама.
Хвала ти за сваку сузу коју си због мене пролила, за сваку седу длаку на глави, за сваку бригу када ме нема до касно ноћу, за сву помоћ, за то што си једина која ме никада неће заборавити ни издати!
Волим те, мама!
Срећан ти рођендан!
Надам се да ће ти Бог подарити све оно што си ти нама подарила. Заслужујеш да будеш најсрећнија жена на овој планети! Заиста заслжујеш!

 

Сунце је тог дана обасјавало сваки делић улице. Облака није било, а небо је ширило најлепше нијансе плаве боје, која се преливала у љубичасту.
Низ широке булеваре, ширио се мирис тек процветалих ружа.
На солитеру, двоје људи.
Он премотава филм већ Бог зна који пут у глави. Размишља, боли га, бори се са самим собом.
Скоро је преживео две операције ноге. Једва се извукао.

Малени дечак. Тек му је неких пет година. У влажном песку гради кулу. Скоро је при крају. У једном моменту, тетка га узима у наручје, а сузе су јој већ исквасиле лице. Дечак је збуњен, гледа уплакану тетку, окреће се ка кули, али је руши ветар. Исто тако се срушио и остатак његовог живота.

Петар гледа у парк који је посећивао са Маријом. Тамо су се први пут срели, када је он још био у колицима. Она му је дала снагу да поново стане на своје ноге. Шта ли се пореметило у свему томе?
Марија ћутке јеца, стојећи на десетак метара од њега.

Први родитељски састанци, али без родитеља. Тетка му организује живот, тетка је борац. Труди се да га учини срећним, али он то не може.
"Зашто ја немам маму и тату као сва друга деца?" Невино питају његове плаве окице.
Тетка не може да одговори. Речи су јој се заледиле у грлу и не могу да излете. Али јој се кроз главу врта слика оне саобраћајне несреће.

"Петре, у име оних ситница које смо делили... у име онога што си од мене направио! Молим те, немој да ме остављаш саму. Ти си добар, разуман човек. Ти можеш ово да прегураш! Заједно ћемо ово прегурат, обећавам!  Дај ми руку. Немој да идеш." Изговара Марија, а у гласу се препознаје несигурност и велика доза страха.

Његова мала матура. Сам је. Тетка је оболела од рака дебелог црева и већ месецима се лечи. Музика је прегласна, он не може да се забавља. Мисли су му далеко од свега тога. Он се бори, али није сигуран да ли ће издржати.

"Сјети се како смо умијели да се смијемо! Сјети се. Шутала сам и гледала твоје напаћене очи, али сам знала да у њима има мијеста и за мене! Петре, послије толико месеци, убиједила сам се да јеси сретан. Зашто сад ово радиш?" Грца, гуши се у сузама Марија, док покушава да остане прибрана.
Он ћути. Метрима далеко од ње, окренут леђима. Сутон је. Сунце већ нестаје, ускоро ће мрак. Он гледа у пролазнике који јуре за својим животима, а уствари нису ни свесни да су одавно изгубили контролу над истима.

Трећа година гимназије, '91. година, рат. Повређена му је нога и принуђен је да напусти родни Вуковар. Иде у непознато, оставља оно мало људи којима је био драг и сам мора да се избори за парче свог сунца. Тамо далеко, остају само гробови, људи више нема.

"Нијеси ли рекао да сам ја твоја? Твоје једино? Ништа се неће ријешити ако се сада бациш. Што желиш чути? Да си ми потребнији него вода, крух и сунце? Јебеш ногу, она ће се заљечити. Живот је то, Петре. Кроз живот се не корача два пута. Неки ноктима гребу молећи за још један дан, а ти би твој скратио?" Она успева да се смири, али тек сада схвата колико је битно да је послуша. Жмури. Отвара очи. Он се ближи ивици.
"Петре!" урличе из свег гласа.
Али, било је касно.

 

Миловала ме је по коси са тек убралим маслачком.
Стезао сам у руци хемијску и размишљао о чему да пишем.
"Напиши ми песму! Пиши о мојим коврџама, о мојим љубичастим очима! Пиши.." Молила је.
Тупо сам гледао у Дуњине веселе очи, али нисам могао да пишем. Како писати о срећи?
Бојиш се да тим преласком по папиру не исквариш њене локне, ако о њима почнеш да пишеш, да не засузиш њене очи ако их у песми споменеш.
Осећај када јој држим руку, не може да се опева у песми. То је, ипак, најинтимнија ствар. Када пуштам да сви проблеми и бриге одлутају негде далеко, бар на неколико сати. И да је за то време чврсто држим привезану уз себе, како ми случајно не би измакла, да се не би провукла и измигољила кроз моје прсте и одлепршала.
Млада је. Њено лепо бело лице подсећа ме на мајку када је била млада. Од њене смрти, постао сам затворен младић. Све док се није појавила она. Моја Дуња.
"Душане, ни један стих ми ниси посветио!" Бурила се малецка. А чини ми се, и та љутња јој је дивно стојала. Кроз намрштене обрве лебдила је чежња за мном, и знао сам да ће то брзо проћи. Она не зна да ме не воли.
Чувао сам је. Писао сам књиге о животу, о смрти, о љубави. Издавао сам их, али нигде није било ни речи о Дуњи.
"Ти дивно пишеш, Душане. Све девојке су усхићене склопом твојих мисли које у реченице претвараш. А, има ли ту негде мене?"
Ех, Дуња, Дуња, када би само знала да си ти свуда око мене присутна. У сваком човеку, у сваком удаху ваздуха, у свакој шољици кафе коју изјутра попијем. И управо тако, ти ме одржаваш у животу, на ногама. Али не смем ти то признати.
Да сам јој признао, уплашила би се као малена куца и сакрила би се под неком стеном.
Ћутао сам, а волела ме је.
И ја сам је волео, али растанке нисам подносио.
Ћутао сам све док једног дана нисам на улазним вратима стана нашао поруку. Од тада говорим и оно што не треба. А она је отишла, а нисам јој ни песму написао.
Од тог немилог догађаја, у џепу панталона носим папир испресавијан, изгужван.. али и исписан. На њему су најлепше речи, само за моју Дуњу.
Сад више не морам да се плашим да искажем све што сам осећао. И онако је више немам.

Када сам први пут добила понуду да глумим, нисам могла да је прихватим, из здравствених разлога. Баш тих дана, рука ми је прошла кроз прозорско стакло и умало да останем без деснице.
Две недеље нисам могла да пишем, те сам гледала зидове своје собе и трпела болове.
Касније се испоставило да је један момак одустао од представе, а фестивал се ближио. Он је имао само 2-3 реплике, таман довољно да ја први пут ступим у контакт са даскама.
Трема је била превелика, иако сам имала да кажем само неколико речи. Касније је одустао још један момак, те је моја прва већа улога, била мушка улога у Нушићевом "Др"-у.
Потом су уследили преводи са енглеског, које смо изводили такође са школским позориштем.
Пошто сам већ била члан студентског позоришта, ишли смо на турнеје са разним рецитацијама. Коначно, дошло је до идеје да спремамо "Избирачицу" Косте Трифковића.
Што је за мене био велики изазов, имајући у виду да сам требала да глумим добрицу, мирну и повучену девојку. Што се не може рећи за праву мене.
Избирачицу смо извели 5 пута.
Онда сам се учланила у још једно позориште.
Убрзо сам схватила да немам времена за себе, за учење, за испите који су се ближили.
Овога пута сам се сабрала, распоредила своје обавезе, што се касније и исплатило.
Ми смо се спремали за крај маја, а 11. смо имали изненадни фестивал. Пре тога, интензивне пробе, сати проведени уз текст, скоро да роним сузе од умора.
Сцена ми је постала најбољи пријатељ. Искажеш осећања, чак и сам почнеш да верујеш у све што радиш. Ни трунке од треме. Одавно сам заборавила шта је трема.
И засветлиш на сцени!
Ето, од свих учесника, додељена ми је награда за најбољу женску улогу. Истина је, са том дипломом не могу ништа, али чисто као признање уме да ласка.
Сада са студентима завршавамо "Женски оркестар" и ускоро летимо на сцену.
Турнеје почеле, чека нас прво овај део, касније Будимпешта.
Прави сам доказ да неке таленте не мораш открити од малена. Док нисам крочила у гимназију, нисам ни сањала о глуми, а данас нема бољег места од сцене, за моју маленкост.

“Ako tražite definiciju glume reći ću vam da je najbolja gluma kad ništa ne glumiš. Za to se treba roditi.”

 

Једно питање ми се дуго мотало по глави, а одговор нисам могла да добијем.
Покушала сам да га потиснем, негде дубоко у себи, али није то тако лако са питањима.
Док не добијеш комплетан одговор, не смириш се.
У суботу ми се јавио, питао како сам, чисто да провери да ли још увек дишем.
"Јеси ли срећан?" Питала сам. И још док сам писала те речи, знала сам да морам да му верујем. Желела сам да чујем позитиван одговор, више него што сам желела сунца.
То би ме, можда, коначно отерало из његовог живота.
Помисао да има ону малу девојчицу и срећан је са њом.
Ко сам ја у целој тој причи? Плус, који виси у ваздуху.
Прошло ме је разочарење, па чак и онај бес, и једино што ми преостаје је туга. Којом заливам своје шашаве мајске дане.
Највише пецка то што се све десило брзо, неочекивано. Таман сам се одлепила од његовог загрљаја, наставила да маштам о потенцијалној заједничкој срећи.
Ја престајем да му се јављам, боримс е са самом собом да не причам цео дан са њим.
Али се он јавља, пред само гашење дана: "Јеси ли добро? Ниси љута, зар не?"
Замишљам његову тршаву косу. И замишљам како ће опет да се врати... У дну улице, дечак ће свирати покварену виолину. Мрак ће грлити зелено кестеново лишће. Ми ћемо ходати једно уз друго, уз гласни смех. Обе душе биће пресуте питањима, али се ни једно од нас неће трудити да их изговори.
Сва одустајања, тада ће се исплатити.

Бар сам научила свашта из овог. Ваљда је ово била најпоучнија година до сада. Ко зна?

Нема спавања, ни предаха, ни места за обичне мисли. Она мучи себе, убија своје тело на сунцу.
У башти проводи цео дан, капи зноја јој спирају прашину са леђа. Кажу да та пријатна бол прикрива ону већу, која тиња унутар ње.
Ћутња је прегласна, тишина одзвања на свим звучницима.
Она га осећа. Његов глас јој још увек одзвања у ушима.
"Ти си моје песме стих" спушта јој се низ усне. Решила је да то буде наслов њене нове књиге.
За сва она осећања која је пробудио у њој тај Словак.
"Бар знам да сам жива." Помисли она.
Кроз маглу види онај багрем у цвету који шири свој мирис, стегла је чврсто његову руку и упутили су се ка цркви. Тамо где ће заувек да се вежу један за другог. Али, слика се ломи, као сложена слагалица. Нажалост, кроз време, неки делићи ће се изгубити.
Оне две пузле, са твојим плавим очима, заувек ће чувати у џепу свог срца. И причаће о њима, са неком необичном тугом у очима и препознатљивом сетом у гласу.
"И зашто и одакле сва ова туга, сада, мала?" Питате се.
Јер сам у његовим очима пронашла мирну луку о којој сам сањала још као мала.
Јер сам у његовим рукама нашла топлину и мир који ми је био преко потребан.
Зато што ја више нисам ја, без њега. Без његовог пријатељства и љубави коју ми је давао у плитким кашичицама.
Ево, опет ме слама свакодневно, када започиње конверзације са мном.
Његов словачки акценат ми милује косу.
И не, нећу те заборавити.
Ти си моје најлепше поље сунцокрета!
Или сам можда, ја сунцокрет. А ти си моје сунце.
Сваки пут када се склониш, почињем да тонем у своје поље туге.

P.S. Chybaš mi

 

 

 

У пукотинама асфалта, остали су заробљени моји снови. Сузама се преливају и бетонирају, попуњавају те празнине.
Бесконачно небо се у недоглед простире, а његово плаветнило ме подсећа на нечије очи.
У длановима ми се оцртавају ликови оних који су се одавно изгубили у том небеском плаветнилу.
Губимо људе, као што се у јесен губи цвркут врабаца низ шор, а уопште нисмо ни свесни колико мале ствари значе у овим нашим јефтиним животима.
Удишем мирис предивног багрема, али ми нека носталгија разбија душу. Живот више није мед и млеко. Тек понекад, ради себе, убацим по коју коцку шећера, да засладим ту кафу живота.
А када се изгубим у размишљањима, када ме машта призове, онда изгубим појам о реалности. Све је другачије, идеално, нестварно и тако далеко. Неоствариво.
Не могу да вратим оне који већ годинама труну, далеко од мене. Да их тргнем и замолим за савет.
"Куда да кренем, гладан и мокар?"
Који је мој пут? Пут срца. А лице, од шамара затрепти и неће да прати тај пут. Зато што је свесно да га ускоро чека финални ударац.
Јако ме болиш, неописиво ми недостајеш, нереално си близу, а ваздух који удишем има твој мирис.

Не желим да причам о теби. Зато што желим да заборавим све.
Али не могу да забраним себи да мислим. Да мислим о теби, да гледам слике, да прелиставам успомене у својој глави.
Кажем: "Нећу више да размишљам о теби."
Не размишљам ја, то слике саме навиру.
Сада сам у фази када ме све подсећа на тебе. Мелодије најлепших песама.
Данас, када се онај дечко у позоришту представио и када сам схватила да се исто зовете, желела сам да пропаднем у оно седиште.
Да нестанем.
Да никада ништа више не осетим.
Свет је срећан што си коначно пронашао некога. Што ниси сам.
Понекад ми се чини да ми се смеју у лице.
Само не могу да не пишем о томе, полудећу. Осећам да ћу почети да плачем и да нећу никада престати.
И љута сам, али немам право на љутњу.
Осећам као да ће ме сломити најблажи ветар који пирне.
Зауставите ветар!

Једино што се питам је: Да ли си срећан?

”I didn’t plan on falling in love with you, and I doubt if you planned on falling in love with me. But once we met, it was clear that neither of us could control what was happening to us. We fell in love, despite our differences, and once we did, something rare and beautiful was created. For me, love like that has happened only once and that’s why every minute we spent together has been seared in my memory. I’ll never forget a single moment of it.”

Пролазе дани. Корачам свежим асфалтом, мисли су ми ускомешане. Тешке, пуне недеље пролазе.
Од силних проба сам била скроз збуњена, уморна, што понекад добро дође. Кажу, "Немаш времена да размишљаш о глупостима".
Истина.
Испити скоро прошли, неосетно. Премијера једне представе.
Ево нас, скоро пола маја отишло и никада се неће вратити.
Шта ће ми, ког ђавола, слободно време?
Да уђем на онај сајт, да видим како је он срећан са другом?
Да угасим и последњу наду за нас, коју сам толико чувала... и поред свих:
"Знаш да нећете бити заједно", ја сам веровала.
Наши заједнички пријатељи ме питају:
"Јеси ли видела?" "Предпостављам да си већ чула шта се догодило..", "Баш ми је жао због тебе".
Ок. Нисам умрла, жива сам. И не, не планирам да сечем вене. Нити да се бацим у реку.
И која је поента сада?
Зашто ми то ради сад? Тражи ме нон-стоп, правећи се да је све у најбољем реду. Испитује, добија кратке одговоре, али не одустаје.

Надам се да си срећан са њом. Чак иако је дете! Дете! Седми разред... А ти ћеш на факултет ове године.

Кажу, неким људима је суђено да се заљубе једно у друго, али им није суђено да буду заједно.
Тешко ми је да признам себи да не смем више да се враћам на већ исписане странице, али ништа ми друго не преостаје.
Толико ваљда, ценим и ја саму себе.