Сутра је нови дан...

Он је тако посебан. Скроз сам поблесавила, као да сам први основне, а не трећи средње.
Излазим на ходник, и чим другари помену његово име, ја сва поцрвеним.
"А види ти њу, чим га поменемо, она се сва зајапури!" 

Симпатичне су те провокације, губљење погледа. Или када неко нешто говори, а једино што ја чујем је звук његових прстију како се у моју косу уплиће.

Изгубљена сам у времену. Сломљена сам од умора. Али сам сама себи све ово нагурала у програм, тако да се сад борим некако. Вришти ми се! Али гласа немам. 

Те једне пробе, те друге... ненајављени школски гости којима треба показати град.. лекар... зубар. (а то је тек посебна прича, заборавих који је данас датум)
Одем од куће у 7:15, вратим се у 22:30
И ево, управо се кваре батерије :)) 
А ипак, тако је лепо. 
Долази пролеће, спавала бих напољу, док Он игра фудбал.

"А шта ти уствари желиш?"
Шта желим? 
Одаћу Вам тајну. Да сањам да ме прими у своје наручје и пољуби. И нек траје...

До тада, не дам да овај осећај оде.

П.С. У суботу је жупанијско такмичење из српског. У понедељак ћемо знати резултате. 
Држите ми палчеве!

 

Првог марта, овде се прославља наговештај пролећа, те се обично женама (девојкама) додељују брошеви, који ће им донети срећу и пролеће за памћење. На крају броша, налази се кончић црвено беле боје.

За тај празник, стиже ми порука која ме је сломила. Себастјан се огласио, после неког времена.

"За 1. март, дајем ти сву моју љубав и све што могу да ти понудим. Душу и срце које куца за тебе од првог дана када сам те видео. И од тада, твоје благо лице ми је остало у мислима и не могу више да га заборавим"

Поруку сам видела тек 2 дана касније. Захвалила сам му се за све, и рекла сам "Надам се да ћу некада моћи да ти узвратим". Али, још док сам куцала ту поруку, знала сам да никада нећу моћи да осећам према њему "то нешто"

"Ја се не играм са речима, и ако ти кажем нешто, држим се тога. Имаш моју часну реч да нисам као остали" 

А какви су, молићу лепо, остали? Пролази ме нека језа, све ми се чини безвредно. Јер, баш тог истог дана, признала сам некоме да ми се свиђа. Прошла поред њега на ходнику и сва се заруменела. Осетила сам се кривом што не могу да му узвратим.

"Није све у томе. Ја сам чудна. Са мном не мора да се понаша савршено, да би ми се свидео. А може да дође и Бред Пит, ако ја ништа не осећа, неће ничега бити. Разумеш?"

Како рећи човеку да се не нада?  

"Знаш, ми много личимо. Као на пример: и ја имам исто мишљење - ако не осећам ништа, не могу да започнем везу са неким. На првом месту су ми осећања. Обећавам ти да ће бити специјално."

Мени је већ мука. Смејем се, а плаче ми се. Шта ће бити специјално? Ја нећу ништа специјално. Хоћу оне једноставне глупе тренутке, када прође са друштвом поред мене, а ја осетим буру у стомаку. Када ми засузе очи, јер не знам шта да радим. Оне моје ситне емоције које ми преврну све преко главе. Оно бежање по школи и осећај када налетим на њега.
Али, тај неко није овај који ми шаље поруке.
И све те тренутке кроз које сада пролазим, не бих заменила за то нешто "специјално", где нећу моћи да укључим своја осећања и своје срце.

"Управо то покушавам да ти објасним. Да ја ништа не осећам и да не могу да се упуштам ниушта. И не желим да те повредим."

"Не љутим се, разумем те. Али, ако бисмо били заједно, обећавам ти да не би зажалила. Да знаш да ја говорим веома озбиљно, be happy, ја се у љубави не шалим" 

Колико год деловало смешно: боли. Јер сам и ја, са Словаком била у сличној ситуацији.
Зато, решавам да пошаљем поруку, на коју вероватно никада нећу добити одговор.

"Одавно се нисмо видели. Док се не сретнемо опет, не можемо да судимо. Једино се надам да си срећан. Ружна вест је: свиђа ми се неко други." 

Можда сам погрешила, али сам камен са срца скинула.
Чисто да могу слободно да сањам, гледам и радујем се сваком тренутку поред оног, ко ми је све мисли украо.

 

 

 

 

Љубав у Паризу

Две хиљаде и осма зима. Снег је украсио улице Париза, те се и саобраћај теже одвијао. Али, све је сијало под уличним светиљкама и деловало је тако магично. Шетала сам улицом Champs Elysses, а у глави ми је био Божић и чуда која он доноси. Надала сам се једном таквом.
            Недостајао ми је Pierre. Посебно сада, када су празници опрезно куцали на врата. Са краја улице, смешила ми се тријумфална капија. Све ме је на њега подсећало. Тамо смо се први пут пољубили. На улицама су делили плаве и црвене балоне, док је небо прогнозирало снежне падавине. Болна је то ствар, када после тешког раскида шеташ улицама Париза, где долазе хиљаде младих парова, а ти их гледаш и кидаш се изнутра.  Град љубави ми је пред очима. Сваког дана пролазим поред Ајфеловог торња, и покушавам да мисли које ме муче сатерам у ћошак. “То су ипак, само успомене.“ Размишљам. А шта би човек био без тих истих успомена? Лист папира који никада неће бити исписан. У том граду сам први пут заволела, и први пут била повређена.
            Сваке године на Божић, волим да свратим до мог старог дома, да проведем мало времена тамо. Улазим у такси и за мање од 20 минута се налазим испред дома за незбринуту децу. Плава зграда, чија чак и спољашњост одише тугом.  Деци носим гомилу слаткиша. Сећам се да сам се и сама радовала томе.
            Гомила малишана раздрагано трчкара. Фали им родитељска љубав, сада више него икада. Гледају те као да си светац и то само зато што им посвећујеш мало пажње. Ту стално долазе нова деца. Неки разумеју -  плачу непрестано, док су други још увек сувише мали. Шћућуре се у крило девојке која је одговорна за њих и траже бајке. Уствари, у тим бајкама проналазе онај свет у ком никада неће живети. Комадиће савршености које желе да уклопе у мозаик свог живота.

Донела сам све плишане играчке које сам добила од Pierra. Њима ће добро доћи, а мени само изазивају бол. Моју најдражу играчку је зграбила девојчица са сребрнкастим очима. „Моја је!“ Викнула је. Дошло ми је да јој је отмем и кажем: „Не! Него је моја. Купио ми ју је испред Louvre-a, док смо правили планове за будућност.“ Али сам схватила колико је то детињасто те сам се тргла на време.

И сваки Божић пролази тако. Пијем чај са дечицом и причам им да сам и ја одатле пошла, а да сам касније завршила као незапослени психолог. И, шта сам данас? Путник који тражи своје место под сунцем. Путник који се надао да ће му психологија помоћи да провали у ум родитеља који су оставили петомесечну бебу. Не помаже ту никаква психологија. Недостатак емоција, можда?

После дома, упућујем се назад у свој стан, у ком живим са баком која ме је усвојила.
            „Срећан Божић, бако!“ рекох, а  она ме је ухватила за руку.
            Плешући танго, пахуље су се гомилале. Деца су се играла у снегу, без обзира што је Божић. Осећао се мирис свеже печених колача. А ја сам мислила на Pierra.                                         

                                                ***

 

Увек је све било монотоно. Када имаш све на тацни, живот и није неки изазов. Онда покушавам да се присетим тренутака које сам провео са Мартин. Њених љубичастих очију које се не заборављају. Како ми је први пут пружила руку и изговорила моје име, са толико страха. То “Pierr” које је сваки идући пут изговарала са толико нежности.

Данас, када је то поглавље наших живота закључано, трудим се да не шетам улицама које ме подсећају на њу. Бежим од Париза као од најгорег непријатеља. Зашто повређивати самога себе? Зашто се мучити сећањима, премотавањем филма по сто пута у току дана? Једноставније је побећи, главом без обзира.

Па и данас, овде, на неколико стотина километара од Ње, све ме на Њу подсећа. Као да смо овим улицама већ шетали. Као да смо кафе испијали заједно. Загледан у шољицу кафе, као да видим отисак њеног кармина урезан на керамици. Све смо делили.

Загледан у море, размишљам, шта би било да смо тада мало рационалније размислили? Када би човек мало више обраћао пажњу на ону руску пословицу “Јутро је паметније од вечери”. Да нисмо нагло доносили одлуке.... Али све је већ било свршено. Кофери су били спаковани, овога пута нису били спремни да у себи понесу и сећања. Само сам чекао да се нешто у мени преломи. Бес који је у мени до скоро владао, изгубио је битку и наступио је период равнодушности. Или можда…? Приближава ми се девојка у плавој хаљини са осмехом у очима. Мартин?
Мислим да ћу је још дуго виђати у другима. И онај њен бесрамни осмех ће остати урезан у памћењу, као име уклесано на старој липи у шумарку.
            Сатеран уза зид, узимам кључеве са стола и плаћам рачун. Решио сам да се никада више не враћам у Француску. Да ли то из мене повређени понос говори?
Возим кола према аеродрому. У себи осећам да се одричем свега. Да сам спреман за нови живот, далеко одавде. Сви ми заслужујемо другу шансу, шансу за бољи живот.

 

Читајући "Алхемичара", размишљам о својим сновима. Толико сам желела да се остваре, толико сам се борила. Али, у датом моменту, заборавиш шта си сањао. Или ти можда, само досади?
Пожелиш да оставиш све, само за тих пар пољубаца, додира, зато што је то изазов! Зато што се чини недостижно.
Приметила сам, да од кад сам почела да глумим самопоуздање, момци лакше прилазе. Као да то воле.
И они о којима сам на блогу пуно писала, почињу да облећу, сами.
Тако да сам до пола један синоћ, са једним познатим момком губила време. Таман кад хоћу да одем, замоли ме да останем.
"Имаш фиксни"
"Не. Само код баке и деке, немој да зовеш"
"Немаш ни бесплатних минута? Хоћу да се смејем, не могу овако"
"Не. Идем ја.."
"Ма дај, остани још мало :("
Касније смо се набацивали једно другом, а на крају ме купио једном реченицом:
"Када би бар мало више били једно за друго, кунем се да би била моја девојка! Годинама бих трчао за тобом, због твог карактера."
Обично не знам да одговорим на такве ствари. Па онда развалим нешто.
Звала сам га док нису сви минути исцурели. Планирамо да се видимо ових дана, мада ја не верујем у неку будућност. Знам себе, чудна сам јако.
Сада, жалим због неких суза, због неких момака... Научиш да је неко ђубре, да није заслужио сву ту пажњу. Сву стрепњу пре него што смо ишли заједно у Србију. Стрепњу да не погрешим негде.. имао је девојку. Била сам јој, касније, добра другарица. И касније, када сам све заборавила, у Паризу, проверавала сам пошту, и тако уђем на фејсбук, видим, после 4 године раскид. Како сам тада била срећна. А зашто? Не знам. Радовала сам се туђој несрећи, иако сам била убеђена да ништа више не осећам и да не смем.
Сада ми је потпуно све једно. признала сам му све, иако мисли да сам луда.
Себастјан, по старом. Рекао ми је да се нада да размишљам о њему и да је "љубав посебно осећање које се не треба расипати".
Па дабоме, добро да ми је човек отворио очи.
Срела га тетка данас тамо у граду, каже да пропада. Заљубио се. Још га она, онако вешто и подбада:
"Како је љубав Себастјане?"
"Добро је, добро је."
"Шта ради оно моје мало циганче?"
Он се ту растужио.
"Кад ће код Вас? Да ме зовнете чим дође"
"Хоћу, не брини."
"Стално мислим на њу, чујемо се понекад"
Стегне се човеку грло када зна да осећања неће узвратити. Као нека унутрашња борба, која је од почетка изгубљен рат. Зна се да победника нема, и да на крају сви морају бити жртве.
Словак к'о Словак. Мама каже: "По понашању, рекла бих да те воли. Само је превише поносан и превише се боји"
Мама је студирала психологију, увек јој верујем.
Али ја не могу да судим а и не желим. Понекад је боље пустити да живот тече... 
Словак је нешто посебно, као неки дар са неба.
Али се ја, наравно, и са њим играм.
"Па, пусти ме бар да ти будем кума, ако нисам могла да будем млада на том венчању"
"Хоћеш да те упоређујем са другима? Ако је тако, лепша си, боља, паметнија, вреднија зилион пута од свих њих."
"Нисам тражила да ме упоређујеш, само сам искрена. У последње време посебно. Из непознатх разлога"
Неке се приче, никада неће завршити. Зато што су и започете да би испуниле цео човеков живот.
Неки људи, заувек остављају траг у души. Неки, као што је wishmaster.
Научиш много ствари. Пустиш душу да заволи.
После данашњег разговора са Словаком, који је трајао више од пола сата, знам да је љубоморан. Али ћутим, нећу да говорим ништа. 
Ми смо најбољи пријатељи, тако је он хтео. Ја прва сазнајем све што се дешава, можда је и најбоље тако.
Нећу да тражим више. Све је доста компликовано и овако.

И када се вратим на снове, питам се, хоће ли се скоро променити? 
Овога пута, не смем да се жалим да нема заинтересованих. Сада сам ја она, која не зна шта жели. Она која своје плесне кораке изводи несигурно. Не личи на мене, али ме је ударило оно. Оно што није требало да ме удари. 
А то нешто не знам како се зове. Знам само да нећу тако. Имам на шта да окренем радњу приче.

Живот је чудо.
Данас је једна драга душа написала пост о томе.
А ја бих рекла, како живот може брзо да се промени. Док трепнеш!
Толико трчим са једне пробе на другу,школа, ради ово, ради оно. Хоћу мало да живим.. 18-и рођендани, тако да више не препознајем себе. За три недеље сам ослабила 8 килограма, а да нисам ни приметила како.
покушавам да пронађем оно своје парче неба, где ћу да се ушушкам њиме, као ватом. И да држим Њега за руку, само мало. Да могу да му се загледам у очи и да ми каже шта мисли.
Ових дана ме је нека носталгија убијала и решила сам да признам мушкарцима које сам волела шта сам имала. Нико није могао да верује.
"Замисли"
А било је довољно јасно, само што смо такви ми, понекад жмуримо када треба да разгорачимо очи.
Као што рекох, не волим да се враћам на давно исписане странице.
Тако да је синоћ неко желео да пробуди "нешто" у мени. Али сам тврдоглаво одбијала све и терала контру, а то умем и те како.
"Зашто нећеш да причаш са мном о томе?"
"Зато што о томе причам само са дечком" (чак иако га немам, морала сам да слажем)
"Па шта? Зашто?"
"Рекла сам ти већ, а ти ниси мој дечко"
Гледа ме, нервира се, каже ми да сам несносна вечерас. 
А мени је драго, јер напокон ја водим коло.
Ближи се олимпијада, време бежи неухвативо, покушавам да га ухватим, али од силних обавеза не могу да се окрећем. Уживам са друштвом и осећам да ћемо се тако брзо раставити.. а онда.. Бол.

 

 

Од када сам се уписала на глуму у другом "позоришном студију", научила сам много тога. Најсмешније је што сам се тако пронашла у својој улози. Објашњава ми редитељ, каже: "Ти си, мала, образована, завршила високе школе, факултет, али би све жртвовала за праву љубав." 
У позоришном комаду тако и радим: Напуштам Београд и одлазим са супругом у Аустралију где ћу се касније породити. 
Клинац са којим глумим је привлачан младић, девојке га воле. Мени се свиђа његов карактер, прави лав. А још је и из Србије, тако да ми пријају разговори са њим. Мало је више поносан, ал' не смета то мени пуно. Ипак је то само опуштено дружење.  
Муж ме вара, са мојом "другарицом", а ја као појма о томе немам. 

У другој представи, коју спремам са старим студијом, (у марту ћу две године да испуним тамо) глумим у "Женском оркестру", Сузану Делисију. Девојку која је друга жена пијанисти, тј љубавница. Пребацујем му јер сам му поклонила своју невиност на тацни, а за узврат сам добила немарност, и то да гледам како он флертује са шефом оркестра. 
На крају представе се убијам.

И после, питам се ја, како се то не врти све око љубави?

Има људи који показују своје интересовање. Себастјан први, наравно. Али чини се да сам толико тврдоглава, да не могу да напустим онај свој сан, ма колико дуго он трајао.

Словака стигла сентименталност, још једну моју "бившу симпатију" такође.. А ја не волим да се враћам на давно исписане стране. То не иде тако.
Живот је чудо. Сваки дан гледам у небо, мислим где смо погрешили, шта смо урадили? Можда само треба корачати, без превише анализе. Чак иако умем да будем јако добар психолог, неке особе никада нећу моћи да одгонетнем.
А Он.. нећу знати док не упознам.

 

Причам са његовим другом.

"Па добро, реци ти мени, шта се теби свиђа на њему? Чиме те је засенио?"
"Не знам, Саво. Свиђа ми се."
"Зашто ти се свиђа, мора да постоји разлог."
"Не знам..."

Неки његов друг број два.
"Где ти то беже очи? А? За ким се ти то окрећеш?."
Црвеним.
"Еј, образи те одају."
"Погледај ко је овде ;) Ајде код нас у разред."
"Ћао Марко." Трепћем као мала изгубљена девојчица

Његов друг број три.

"Мислим да му се свиђа"

И све се врти око тих другова. Примили ме у фамилију.
Послао ме директор да носим нешто по разредима, да скупљам потписе за заштиту фока.
Кад сам стигла тамо, сви почели да звижде. Кад сам њему дала, већ сам била к'о булка. Један ме слика, други виче нешто. А ја се смешим.

Професорка биологије је скапирала шта се дешава, јер сам се превише шетала док су они имали празан час :)

"Само да ми је знати како те је освојио..."
Требали смо да идемо са дванаестим разредом на неко предавање. У последњем моменту, професорка отказује и намигује ми:
"Ви ћете ићи са овим твојим."
А ја се у осмех већ претворила.

Само што, он још никакве знаке не даје.
Ал' још увек није све изгубљено...
 

 

 

Чежња

Данас ћу ти дати, када вече падне,
У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњег цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
Срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања ...

Све ће бити лепше, све драже и више,
Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
Дуго мртво поље на коме мирише
Кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами ...
- Пролић се тада, као бујне кише,
Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише ... 

                                          Mилан Ракић 

 

 

 

 

 

Једном човеку, који ће заувек остати дете у души, желим пуно мирних ноћи уз Дунав, са вољеном женом.
Да најлепше песме, дели управо са нама, и да ускоро то преточи у књигу.
Добро здравље и срећа да му буду најбоље пријатељице.
Срећан рођендан!
Да добије још малих Анђела који ће сваки дан чинити посебан.
А Бог, ваљда, већ има спремну бајку за њега.
Хвалча ти, Степски Вуче, што си ми помогао да постанем човек.
Срећан рођендан, и нека ти сваки дан буде све бољи и бољи!

Послала сам једну поруку и дрхтим. Његови другови ми се смеше док пролазе на ходнику. 
"Госпођо Гавриловић! Је л' прошао Он скоро ходником? Сва си црвена..."
Говори ми један његов друг. 
Други прича нешто друго, о њему. Он стоји на крају ходника и маше. 
"Иди! Иди код њега!"
"Ма дај, је с' ти читав? Не могу. Доста је и ово. Сад бар зна да ми се свиђа"

Пишем поруку.
"Баш сам забавна, је л'? Кад се окрећем на ходнику за тобом :)"

Мало осмеха, сваки одмор је испуњен неким трагањем, нечим лепим. 
Седимо једно наспрам другог. Руменимо обоје. 
Мени се нешто стегло у стомаку.. не могу да реагујем. Блокирана сам!
Гледамо се, али не могу дуго да издржим тај поглед.

Има нечега у ваздуху.
Дрхтим.. и испуњава ме неки предивни осећај!

 

                                                             ***

У једној од представа. Стојим за столом, мој муж долази, обгрли ме, помери ми косу и треба да ме пољуби у врат. Чим стане иза мене, сва се најежим. Осетим његово тело. Али замишљам да је то неко други. Ваљда је све то део глуме.

Хвала онима који ми рекоше да играм на све или ништа.

 

Никада нисам волела да своју бол показујем, нити да докажем људима колико сам слаба. Више ми је годило да се претварам да ме не боли.
То носим још од малена. Мама ме је редовно водила у Зрењанин код зубара. По изалску од зубара, пролазили бисмо поред продавнице са дечијим играчкама "Цврчак". И ако бих била добра, добијала бих VHS касету, са дизнијевим цртаћем.
Среће и радости!
Ћутала сам док су ми поправљали зубе, нисам ни писнула. Када би зубарка питала:
"Је л' боли?" Одговарала сам да ништа и не осећам. Чак иако су ми сузе скоро навирале.
И онда сам била награђена касетом...
Свидела ми се та игра.
Тако сам једном лежала у дневној соби и гледала "Успавану лепотицу" са татом. 
У једном тренутку, девојка је почела да плаче јер ју је принц одбио, или тако нешто.
"Тата, зашто она плаче?"
"Боли је зуб." Одговорио је тата. 
Е, то је онда стварно велик бол. Размишљала сам. 
А касније сам сазнала да постоји и већи бол.
И волела бих када бих неким људима могла да докажем колико су мале њихове патње.
Али како већ кажу: "Сваког своја бол највише погађа"
Обожавала сам дизнијеве цртаће. Мама каже да су ми се траке  касете "Петра Пана", "Мале сирене" и "101 далматинац" скоро искидале од силног гледања.
Колико год изгледале бајковито, има нешто у њима, што ти даје снагу да корачаш даље.
Пре неки дан сам се радо подсетила "Покахонтас". Касније ми је неколико њих рекло да личим на Анастасију из дотичног цртаћа, па сам и то погледала.
Никада нећу да одрастем :)

Пријатну недељу желим драгим блогерима.

Још од малена ме је највише волео и највише времена проводио са мном.
Управо због тих тренутака, остао ми је урезан у срцу, као најлепша успомена.
Тако ме је, свако јутро, по наредби, будио у 6 ујутру, како бих била спремна за почетак програма. Гледала сам цртане филмове у цик зоре, док су ми се родитељи спремали за отварање пржионице кафе, коју смо тада имали.
Деша ми је у кревет доносио доручак. Обично је то била врућа лепиња. Разменили бисмо пар речи и најискреније осмехе. 
Касније ми је, када је видео да ћу бити ратоборна мала, правио пушке. Дружила сам се са дечком из комшилука који је избегао из рата, деведесетих, тих проклетих деведесетих. Мислим да је на њега рат оставио печат. Преко тога није могао да пређе лако. Надам се да сам му бар мало помогла у томе, када смо се често играли „бежања из рата“ и пуцања из лажних пушки. Или можда, када смо 3-4 пута дневно премотавали Петра Пана, бежећи у дизнијев свет? Појачавали цртани на максимум, а да то Деши није сметало.
Сећам се да сам желела да будем увек упослена. Те сам се трудила да помогнем када се спремала роба за карабурму, где је на пијаци баба била шеф.
Тада, ништа није било јасно у мојој глави. Нисам разумела татин тужни поглед. Ни то што Иванина мама не живи са нама. (А шта ће, побогу, бивша жена мог оца у нашој кући?) Нисам разумела ни зашто је све одједном почело да се руши после пожара који смо преживели 1999.
САда, после 11 година од Дешине смрти, почела сам да се присећам тренутака које смо проживели заједно. Како ме је само трпео. И мене, и моје изливе псовки пред пуном радњом муштерија.
Једном ме је водио на славу код комшија. Баба ме је лепо учила:
-Када уђеш у кућу, а ти кажи: „Срећна слава домаћини!“
Са бабом се никада нисам добро слагала, тако да, вероватно нисам желела да послушам.
Ушли смо у кућу, газдарица је отворила врата.
-Хајде Мила, кажи шта те је баба научила да кажеш. –поносно је изговорио Деша.
-Је*ем вам матер.
Деша је одједном променио боју лица, а ја сам невино изговорила:
-Аааа, не то? Оно друго?
И честитала славу.
Била сам компликовано дете. Све до, тамо неког, четвртог разреда.
Касније сам се преобразила.
Али тада више није било Деше. А онда се његов сан остварио. Уместо пржионице кафе, отворили смо дућан. Међу осталом робом, могле су се тамо затећи и бомбоне и сладолед. О томе је увек маштао.
Сада мирно лежи, поред свог сина који му се придружио шест година касније.
Када им одем на гроб, увек ме нека туга обавије и данима не могу да се повратим.
2 прва мушкарца у мом животу, а оба изгубила.
Моје прве изговорене речи: Деда и тата.
Понос њихов. Нажалост, не задуго, али је све то вредело.
Пружили су ми детињство које никада нећу заборавити.

Хвала им за то.

 

 

Ево и мене, у данима раног детињства:)
 

Пљусак удара о кров, разбија баре, пере прозоре...
Слушам и размишљам о кишама у мом животу. Обично дођу буре, једном годишње. Углавном зими... И сперу све. Не дам да ме повуку са собом.
Волим кишу, само што никада нисам имала некога са ким бих поделила тишину. 
Пљушти киша, целу ноћ. Спира улице, чак и оне јаситније пукотине у бетону, слива се низ дрвеће, где ће заувек остати урезано оно срце.. и два имена.
Две душе које се више не јављају једна другој на улици.
Сузе су горе од киша. Много су горче и изазивају веће непогоде.
Сузе понекад умеју да промене много ствари! 
А људи, долазе и одлазе. Неки уплакани, неки насмејани. 
А они насмејани, они који ризикују, уствари једини опстају.
Сузе су, ипак, приватна ствар. 

"То разумемо само нас двоје"

Шта ја знам о животу? Ништа... пуштам срце да ме води, лицем у лице са оним што долази. И не бојим се ничега. Не бојим се да осећам, да кренем даље, не бојим се да ћу остати повређена да лежим... Зато што подржавам оно моје, да смо јаки и да можемо издржати.

 

Док сам чекала да научим да волим, прошла сам много. И ни дан данас, не могу да опишем тачно значење те речи... 
Сећам се сваке дрхтавице колена... И нестајање гласа. 
Имала сам несрећу да ме се сете, тек када ја заборавим. А враћати се, нема смисла, нема смисла везивати покидане конопце. Јер ће чвор заувек остати.
Сузе ме данас гуше, а не знам зашто. Неки тренуци женске слабости.
Потреба да имаш некога ко ће моћи да те разуме. Неке очи, које ће саме од себе говорити много и нечије усне које ће те смирити заувек.
Највећи је проблем у мојој енергији, у томе што ми је потребан неко ко има јачу личност од мене. Само ће такав моћи да ме мало охлади, да смири ово дете у мени. Ону олују, која ће се до смрти борити ако је предмет борбе довољно вредан.
Она која ће живот на месту дати за људе до којих јој је стало! Таквих је, истина, мало, али је зато постала оно што јесте. Јер је увек имала праве људе уз њу...
Јуче ми је неко изјавио љубав... Себастјан, а ко би други? Поглед ми се растужио, осмех нестао са лица. Причао је о томе како ће нам бити лепо. А заборавио је, да ја ништа не осећам. Толико страхујем од тога да не повредим некога...
Али ћу се пре помирити са самоћом до смрти, него са тим да никада више нећу осећати.
Проћиће ова бура. 
Али здраво је понекад и сузу пустити.
А од сутра, већ ћу сву енергију потрошити да други буду срећни. Јер сам и ја тада најсрећнија. када се људи око мене искрено смеју.
И зато их највише волим.

Нешто се дешава са мном. Опет сам тако срећна и спавала бих у школи!
Јуче сам ухватила себе како говорим: "Хвала Богу, од сутра имамо сваки дан по седам часова"
Јесам ја нормална?
Или сам уствари, изгубила очи у џепу једног момка...?
Обично је до сада било лакше. Кретали смо се у неком истом друштву и онда сам тако могла да добијем број телефона и одржавам неки контакт.
Сада је све много другачије. Он се налази у некој "банди" са којом баш и не причам. Покушавам да измамим неке информације од његовог друга, са којим се супер слажем. 
Друг ме зеза, прича ми неке "пикантне" детаље. Каже: "Ма пребаци се ти код нас..."
Иронија је, то што сам се данас окренула када је прошао на ходнику, и он се окренуо.
Почела сам да проучавам погледе. Он на једном крају ходника, ја на другом.
Или сам ја превише у облацима или се из тих погледа може протумачити много тога.
Нешто јако искрено.
И плаче ми се. Зато што не знам како да почнем испочетка.
Зато што хоћу већ једном да пређем преко комплекса и кренем даље!
Да станем. Размислим. Заслужујем ли бар да се за неколико тренутака своје среће изборим?
Јер, ова стрепња, чекање... и страх који ми изједа утробу, страх од одбијања. Чудно је.
Али нећу више да седим скрштених руку, у нади да ће се решење појавити са неба.
Нисам ваљда, најгора на овом свету?

Када чујем звоно, срце искаче из груди, и ја хитам са другарицама. 2 пуше, најбоља другарица и ја само правимо друштво. А уствари, напољу сам због неколико погледа.
И срећна сам, а после 2 секунде, сигурно ће ми се плакати.