Сутра је нови дан...

По први пут се осећам слободно.
Независно.
Нема гушења. Нема оног "а шта ће он да каже".
Само своја.
Срећна.
*Одношење слаткиша и играчака малишанима из забавишта [добротворне сврхе]
*Провођење времена са другарима.
*Снег.
*Друг ми каже да задржим слободу, да се не везујем неко време.
*После 3 и по недеље поста, ближи се дан причешћа.
*Од петка распуст.
*Биће ово зима за памћење.
*Постајем посебна.
*Пишем. Пишем. Пишем.
*У уторак путујемо код родбине.
У очима је осмех, који говори 1001 реч.
Да сам напокон успела да се отарасим оног осећаја да некоме припадам.
Бацам оно мало туге под снег. Све нестаје.
Враћам се на прави пут :)

Пре годину дана је он некако сазнао за мене, почео да ме тражи, да ми просто досађује...
За 10 минута, 20 пропуштених позива.
Били нам Карловчани у гостима, сви су већ научили његово име, и време када ће да зове.
Излуђивао ме.
Онда се све некако утишало, и ја брзо променим број. И то прешла у другу мрежу.
Али, ко је упоран, упоран је. Сазнао он и за овај број.
И ето, зове да се видимо, па да се видимо. Ја тврдоглаво одбијам. Бојим се, непознато лице. Ја неискусна. Још и 1000 комплекса. Неће ми се.
Данас, идем са другарицом до града. Зове ме. Кажем да сам у центру, он сигурно говори: Долазим ја по тебе!
И шта ћу. Видели смо се. Још увек сам жива. Када смо се растајали, била сам сигурна да ме неће више тражити, да је разочаран.
Али нисам ни стигла кући к'о свет. Шаље поруке. Зове и другарицу, тражећи мене.
Значи не да се. А ни ја се не дам.
Али ето, превазишла сам страх. :))

Драги тата,
Развукле су се, ево до данас, 4 године од твоје смрти.
На почетку си ми недостајао неописиво. Одувек си био пример за мене, и онда, одједном нема.
Почела сам да проклињем себе јер нисам више времена проводила са тобом, можда нисам била добра ћерка.
Али касније смо остварили још чвршћу везу. Причамо када је тешко.
И дан данас бих више од свега волела да се вратиш.
Дала бих све најлепше што имам, само да дођеш.
Једини мушкарац који ће увек бити ту уз девојку, јесте њен отац.
Тако је увек било и тако ће заувек бити.
Надам се да ниси разочаран оним што видиш овде.
Недостајао си ми сво ово време. На малој матури, онда када сам низала успехе. Недостајао си ми када сам се после путовања враћала кући да ти испирчам све, недостајао си ми када сам уписала гимназију... Недостајаћеш и даље.
Али те носим у срцу. Хвала ти што си од мене направио човека.
Пуно те воли,

М.

 

Одувек сам сањала о идеалном мушкарцу.
Ових дана сам схватила, шта уствари, ја то тражим.
Када будем пронашла неког ко ће, када нешто кажем, схватити прави смисао изговореног.
Некога ко ће и из моје ћутње препознати праве речи.
Некога ко ће УВЕК знати шта да каже.
А не, када ми је највише потребан, да каже "Ја тебе ништа не разумем. Разјасни".
Досадило ми је да објашњавам. Зато ће сви "потенцијални" бити прецртани са листе.
А и ако се пронашао неко за мене, бојим се да признам да је то он.
Велика је разлика у годинама.
Сви ми сањамо, ваљда, о својој причи.

Мислим да ће ова зима бити посебна. Заљубила сам се у овај снег.
Напокон сам скупила храброст и написала чланак у ком сам рекла шта мислим. На моје велико изненађење, добила сам похвале од "већих" људи.

Be happy жели да присуствује блогерски састанцима. Шмрц.

   Развукла је специјалан, децембарски осмех.
Ствари иду како је и замишљала.
Дошла је зима, што значи да ће ускоро и пролеће.
Али ето, на пример, и ова јесен јој се ушушкала у срце као ни једна до сада.
Похваљен је њен рад, што је чини још срећнијом.
Опредељује се за факултет, бира, тражи шта је најпогодније.
Лута улицама Темишвара, увек у великом друштву, са још већим осмехом.
Схвата да, уз праве људе, увек има доброг расположења.
Недостаје јој неко. Ускоро ће се испунити 4 године од када је изгубила оца.
Бори се да се не растужи.
Одустаје од заљубљивања, жели да проживи још ових неколико година што преостаје за неозбиљне ствари.
Мисли да је поново почело да се, као бумеранг, враћа нешто.
Почиње да је тражи неко од кога је одустала.
Осећа дух празника.
Једва чека да отпутује код рођака.
Испити се успешно ближе крају:
Румунски: 8
Српски: 10 ( ма дај, а шта се као очекује? ;)) )
Историја: 10
Латински: Боже помози! Нема још резултата.
Енглески: Пишемо у понедељак.
И само има једно питање. Како зауставити време? И бити, бар трен дуже, са неким ко ти значи. Неко ко је преко ноћи дошао. Неко ко је толико различит од ње. Неко ко...
Не, неће се заљубити.

 

 

Ближио се крај.
Оном цепању свега. И шта ја да радим на крају? Са свим тим успоменама, сновима, шта урадити са свом том љубављу, брижношћу, са свим тим страхом?
Бојала сам се и плакала сам после дужег времена.
Осам месеци.
Осам предивних месеци. Пролазили смо више тестова. Све смо прошли. Цело лето је био уз мене, моја највећа подршка. Када је било баш тешко, без једне пријатељице.
Наше прво путовање. 6 прединвих дана. Држања за руку, плесања, приче, спавања на његовом рамену, осмеха у мојим очима, среће у његовим речима. Седење у аутобусу, једно до другог, пригрљени. Ближио се растанак.
Његово трчање када је воз кренуо.
Обећања.
И тада сам схватила колико ми значи.
И наставак свега тога.
Тек касније, једна карика поче да се одлепљује. Суза у мом оку.
Бол који ме разара. Не могу тек тако даље.
Осетила сам као да део мене одлази. Уствари, нисам ни видела све оно што долази без његовог пријатељства, без његовог "Недостајеш ми", без чежње да се видимо.
Кажу, ако је суђено, прихвати.
Мислим да смо били суђени једно другом. Прошло је осам месеци. Неки ће рећи само.
Ја осећам да ми је цео живот прошао уз њега.
Зато смо затрпали ту једну карику која се беше откинула.
Обећала сам му да ћу се правити као да новембар није постојао. И он.
Идемо даље. Не желим да пустим његову руку...

 

 

Пуна ентузијазма.
Волим да правим планове, а када они почну да се остварују, ја блистам!
Желим да завршим журналистику, а у међувремену да усавршим Руски и Италијански. Да се сво време бавим глумом и пишем књиге.
Желим да шетам Паризом, бар једном годишње. Да фотографишем, да га описујем у свим могућим романима.

Желим да читам! Да прочитам стотине књига годишње. Да учим сваки дан по нешто.

Желим да имам неког, ко неће да ме гуши, али чије ће присуство да ми прија.

Желим да живим далеко одавде, негде где ће се ценити мој рад.
И да преводим најлепше песме и историјске књиге са свих мени познатих језика.
Желим да плачем кад ми је тешко, и да се сваког дана, најискреније смејем!
Желим да ми један позив да крила, да летим! И да увек останем овако позитивна.
Желим да пропутујем, упознам, научим, видим, чујем...
И онда.. онда ћу бити спремна да се придружим тати, на оном свету. :)

После неколико разочарења, тешког лета, губитка драгих особа, решила сам да почнем да се бавим оним што највише волим: писањем и глумом. Тако су те две ствари почеле да ми окупирају сваки дан.
Слободног времена је јако мало, али тако је најбоље. Зато што се углавном, то исто слободно време, само протраћује.
Трудим се, желим да објавим нову књигу идуће године, ако Бог да.
Живим.
Радујем се свим ситницама.
Шареним кишобранима, гласу мушке особе која ми прија, киши која је савршено опрала прозоре, новим градским аутобусима, људима које волим и који су увек ту за мене, новим изазовима, зими, радујем се снегу који тек треба да стигне, осмеху болесне девојчице, кафи са другарицом, музици...
И увек тражим те ситнице, које ће ми испунити цео дан.
Остала су ми још 2 испита са којима требам да се изборим, и онда долази распуст.
Нове боје су почеле да шарају мој живот. Осећам да сам и сама боља него што сам до сада била. Ближи се чак и дан када ћу требати да изаберем факултет. Време јако брзо пролази, а ја не желим да се раставим од Темишвара. Од овог града који ме је дигао на ноге и изградио моју личност. Знам, вероватно ништа није у мојим рукама, али то ће бити најтежи растанак.
А до тада, хоћу да научим још пуно тога. После, куда ме живот однесе. Видећемо.

Па ево, дочекасмо и децембар, у пуном заносу. Са невероватном позитивношћу и мало времена за писање.
Само ћу нагласити да сам добро, можда у једном од најбољих периода. Срећна.
Ствара се много тога, чекају се резултати.
Па да отворим, свечано, овај месец са неким новим речима које превукох преко папира.

Угризи се за усну, која од бола већ бледи,
И крени на пут снова-јер заиста вреди!
Помешај успоне и падове, звезде и сунчанице,
покупи иконе, крстиће и бројанице,
и путуј! Не осврћи своје очи плаве,
не избијај веру, наду и љубав из паметне главе!
Воли! Јер љубав ће свуда да те прати,
нек боли! Нек разара... само једно схвати:
ако једном праву љубав изгубиш,
запамти: никад више нећеш да је пољубиш.

Па, нек нам је добродошао последњи месец у години. Да га проживимо, јер је јединствен.

После вечерашње представе, дошао си да ми честиташ. У твојим очима сам прочитала да је то била најискренија честитка те вечери, онако из свог срца.
Када си ми пружио руку, пожелела сам да ти кажем "Знам да си моја сродна душа". А твоја жена је блистала поред тебе. Једна од најбољих жена које познајем.
Знам да ћеш бити срећан поред ње. Честитала ми је и она, такође искрено.
Уствари бих се и одрекла те моје сродне душе, ако ће бити срећан поред друге.
Задрхтим сваки пут кад видим бурму на његовој руци.
Али биће добро, знам да хоће!
:)

Почела сам да дрхтим.
Ухватио ме је за руку, извео ме је напоље.
Загрлио ме је.
Бојала сам се.
Срце је куцало као никада до сад.
Певала сам.
Плесали смо.
Пољубио ме је у чело и рекао да ме воли.
Нажалост, вероватно се неће сећати ничега данас.
Алкохол.
Баш зато и нисам учинила неке ствари.
Сваки пут је исто. Када он мало попије.
И онда ја разбијам главу о томе, шта је "песник" хтео да каже.
Док њему, све то, вероватно ништа не значи.

Никад немој да се враћаш кад већ једном у свет кренеш. Немој да ми нешто петљаш. Немој да ми хоћеш-нећеш.

И најзад: тако је добро што нисмо само траве, што таласања своја ниједном ветру не дамо, већ смо звезде што сјајем све небо окрваве жељне да буду сунце макар тренутак само.

Ако ме неко чачне у ове очи плачне, није то неутешно: ја умем од суза да правим кликере лепе, прозрачне.

Када би простори овако умели да воле - као ја, већ би постали бесконачност. Кад би време овако умело да воли - као ја, већ би се претворило у вечност.

Знам, мора бити да је тако: никад се нисмо срели нас двоје, мада се тражимо подједнако, због среће њене и среће моје.

.. Са мном је опасно хтети, ја никад не одустајем ... неискварен искуством, посебан случај самоће ... понекад измислим садашњост да имам где да преноћим...

Нежност је заразна. Ко ме додирне или удахне уснама, биће романтичан. Немој да пијеш из моје чаше. Добићеш потребу да волиш људе, цео свет .. човечанство ..

Ако свакога јутра поново октријете да сте живи, је ли то више живота, или је овај, један једини?

Не бојим се ја зуба, зуби су мекши од усана Зуби уједају за тренутак, усне за цео живот.

Никоме немој рећи, али ја, ја који најмање знам о срећи, хтео бих мало неспретне среће том неком другом да дам.

Ја умем у сваком новембру да направим јун.

"Ти си моја вила. Имаш најлеше очи на свету. Хвала ти што си ми улепшала живот. Воли те твој принц..." (И још доста тога)
То је рекао, а ја сам занемела. Поред тога што је делима показао да му значим.

 

Међу тим разбацаним речима, схватила сам, никада више неће бити као пре.
Ствари су се промениле.
Неко је изгубио стрпљење и почео да жели нове ствари.
Неко се променио.
Можда је тако најбоље.
А ако није, једном ће се све вратити.

Ово је била најлепша јесен коју памтим.
Вратила се са Дивчибара, упознала дивне људе.
Јуче смо имали представу, а после тога сам схватила да можда требам да отворим нека нова врата.
Са неким новим.
Живот је леп :)
Недостајао ми је мој град, мој Темишвар.

Једва чекам да завршим факултет и да ти напишем љубавно писмо на италијанском!
Или можда, најлепшу песму на руском.
Обећавам, да ћу те гледати на посебан начин. Да ћу сву моју љубав усмерити на твоје очи.
А моје очи, заклињем се да ће само тебе видети.
Опростићеш ми по неку сузу, за она времена која су прошла. Измакла контроли, затресла мој свет и погодила.
Опростићеш, надам се, то што сам сваки пут давала целу своју душу када је љубав у питању. (Истина је, добијала сам када је било касно)
Обећавам се да никада неће постојати монотонија (признајем да ме јако гуши) и да ћу се трудити да ми не досаде свакодневна дешавања.
Обећавам да ћу се свим снагама трудити да се прошлост не врати. А ти молим те опрости, ако сећања наиђу.
Ко год да си ти, (онај који тек треба да дође, или онај који је сада Мој), дајем ти до знања да желим само разумевање, некога са ким могу да причам, понекад само загрљај. Ништа више.

Сад кад неко опет покушава да се врати у мој живот, да разбије прозор и уђе... или шта ја знам.., сада се осећам веома збуњено.
Синоћ сам чула најлепше речи од мог Словака. Али... прошлост ми се смеши.
Учим да јој кажем збогом заувек.