Сутра је нови дан...

Најлепши је осећај знати да постојиш,
Само се питам, да ли се састанка са мном бојиш?
Пролази време, мењају се снови,
У мој живот улазе и излазе нови,
Али увек и после свих, остајеш Ти.

Хеј Ти! Окрени се и опрости за све,
Што је икада речено и урађено.
Хеј Ти! Замисли бескрај, замисли звезде,
Тамо се негде, моје жеље гнезде.
Хеј Ти! Који си далеко,
Веруј, да стварно те воли неко.
О теби мисли, о теби пише,
У међувремену спава, сања и дише.
Хеј Ти! Сећања пробуди,
И бар још трен поред мене буди.
Причај ми свашта, испричај ми лажи.
Да сам ти недостајала, бар једном ми кажи.
Хеј Ти! Са велимим словом!
Шта се може заменити са празнином овом?
Хеј Ти! Хвала ти за снове,
Хвала за незаборавне тренутке ове,
Хвала ти што дугове моје плаћаш,
И хвала ти, што ми се ипак понекад враћаш.

 

Не смем и не желим да се кајем. Шта је било било је. Ниси. Али бар још једном да се поздравим са тобом, да ти махнем и кажем "Збогом". Научила сам поред тебе много тога. Хвала ти на лицемерју, на болу. Све ће ми то помоћи да изградим своју личност.
Тако ми свега - више те никада нећу тражити.
А знаш да ја своја обећања не газим!

И тада, када су се моје усне спојиле са његовим, осетила сам како се сва она чежња претвара у могућу срећу. Тренутак када дотичем усне свог професора. Све се одједном измеша и уопште више нисам сигурна да ли желим за другога да се удам. Мислила сам да ће одједном савест да ме препадне и тргне из овога. Он је верен, ускоро ће пред олтар... Али умоесто да ме одгурне од себе и каже: "Клинко, па ти си ми ученица! Ја се женим!", он ме привија уз своје тело и спуштам главу на његове груди. Кроз главу ми пролази само једна ствар: "Ово је најсигурније место на свету. Ја одавде не идем!" Очи се одједном магле, а суза ми кваси благо румене образе.
"Ово је грех. Ви сте верени, а ја заузета."
"Не знам зашто, ал се не осећам кривим. Је ли и то грешка?"
Подижем поглед и моје се очи сусрећу са његовим. Небо је ноћас наша граица. Пружа ми руку и прихватам је, подсвесно знајући да сам му дала дозволу да ме води у грех. Нисам могла да верујем да ово радим Милошу.  Да он вара своју дугогодишњу девојку. Нисам знала зашто једноставно не могу да станем? Да само изговорим: "Професоре, ја даље не идем" а ја сам својим стиском руке оверавала да не желим да прекинем ово лудило.
Стојимо поред Дунава и ветар је нервознији него обично. "Никада се овако нисам осећао. Као онда када знаш да ће сутра бити крај света, а теби то и не смета посебно. Јер, знаш да имаш све што си икада желео."
Окреће се према мени, као витез који је управо освојио тешку битку. Стајали смо на удаљености од неколико милиметара, држећи се за руке и пиљећи тупо у туђе усне.
"Ви сте први мушкарац који ми се свидео од када сам крочила у гимназију. Мислила сам да ће све проћи. Имала сам друге, сањала, али сам само у Вама видела правог мушкарца. И... да..моја сте највећа слабост."
"Само да си мало старија... кунем се да бих отказао веридбу и оженио тебе. Али ниси ти озбиљна, твоје време тек долази. Не можеш се тек тако удати јер је другој особи време дошло. Али си она о којој сам сањао. Сваки пут када се насмејеш, дајеш ми снагу. Када гризеш усне, ја полудим! Желим само да бар на трен у теби уживам. У твојим уснама са укусом јагода и мирисом пролећа."
То вече нисам могла да се уздржим и без трунке гриже савести, дала сам се цела особи која је била мој професор, старија од мене 13 година и 1 дан. Та особа беше верена, ја бејах са особом која ме је волела. То вече нисам осећала разочараност јер је то био мој "први пут". Не, чак ни што сам некога преварила, а њему била друга.

 

Сремски Карловци. Моја највећа инспирација. Најбоље и најефикасније пуњење батерија.
Дунав, Стражилово, људи које волим, и које тек тамо упознајем и одмах заволим.
Код мене је проблем што људи на први поглед мисле да сам арогантна, али зато ме убрзо сви заволе. Није да сама себи ласкам, али то је тачно. Веома лако остварујем нова пријатељства. Тако је било и сада.
Другари из Сиднеја, Републике Српске и Карловаца ће ми заувек бити у срцу, свако на свом месту.
Било је забаве нон-стоп, лудовања, смеха, игара, учења, и све је пролетело тако брзо...
Између осталог, обишли смо Фрушкогорске Манастире, Београд, Нови Сад, Сремске Карловце, наравно-уздуж и попреко.
Пили свако вече вино, ђускали, играли коло на сред Кнез Михајлове, певали на Калемегдану из свег гласа...
И не, нисмо плакали. Ово је било најбоље искуство у мом животу.
Невероватно је колико ме организаторка кампа хвали, и баш ме јуче упознала са доктором на универзитету, кардиолог по струци. И ето, рекао ми је да мој највећи сан-да купим кућу у Сремским Карловцима, није неостварив.
Свако вече до 3, са професором са којим сам се тако зближила... који ми је помогао да пребродим неке љубавне јаде. :)
Осмех ми не силази са лица. Имам толико успомена да бих могла цео живот од њих да живим.
Завршна приредба-мало глуме, мало фолклора.
И данас сви се растајемо, паметнији и много богатији и духовно и ментално.
Ја се могу сврстати у најсрећније девојке овога света. :)
Наравно, није прошло без симпатија. Неко има најлепши поглед на свету. И глас.

Коначно сам упознала предивну Миру која је дивна жена и прави изврсне куглофе. Чисто да знаш Миро, дивим ти се како све успеваш да постигнеш!

Осећам се дужном да му посветим неколико редова. Опет и поново.
Јуче беше 11 месеци од када смо се упознали. Уствари, све и јесте магија, од самог почетка.
Од када сам му стиснула руку и он је са осмехом изговорио: Милош.
Осетила сам нешто.
Онда су уследили догађаји који су ме натерали да се тако проклето заљубим у њега.
Када ме је одвикао од неких лоших навика, имао толико стрпљења да ме учи да играм билијар (који заправо, ни дан данас не разумем), није се љутио када погрешим.

                                                     ***

Знате ли онај осећај, када је просторија пуна, и одједном се сви разиђу, а ви останете сами, са својим болом? Тако сам се осећала када сам га последњи пут загрлила и отишла.
Било је то моје најтеже "збогом".

                                                     ***
М. је имао посебну моћ читања мисли. Увек је знао шта мислим, само када га погледам. Просто је знао.
Када су ми понестајале речи, умео је да ме допуни.
Знао је шта осећам, чак и ако ја то нисам могла обичним речима да опишем.
"Али коме су потребне речи када знам како се осећаш?"
Зато је он умео да користи речи у право време.

"Хвала Му што те је створио!"- то је увек говорио.

Прелиставам поруке и пожелим... Чврсто пожелим да вратим време... или да бар обришем оно што сам рекла. Да после свега са тобом говорим о "новој потенцијалној љубави", која је ишчезла исто као што је и дошла.
Да те повредим до зла Бога, као да немаш осећања.
Волела бих, али не могу. "Извини" и не значи пуно, зар не?
Али знам да си ми опростио. Зато ти хвала. Увек си био бољи човек од мене.

 

Када је све црно, сабери се. Зажмури, стегни песнице и реши.
ТИ МОРАШ ДАЉЕ!
Нико не чека док теби не буде боље. Живот не чека.
Живот тече даље и носи са собом и добро и зло. Ми само бирамо.
Уместо ножева, изабери лале.
Уместо мрака изабери топле капљице кише са мало сунца.
Уместо блата изабери песак.
Уместо боли изабери осмех!
На нама је.
Срећа је приватни избор. Не мораш, а можеш да је изабереш.
Али, они тренутци неизмерне среће су незаменљиви.
Када лежите у трави, сунце вам озарује лице, мирис свеже покошеног жита се шири око вас, а ви сте ту. И драге особе су ту. И коме онда, треба вила у Дубајиу?

Најтеже је, када спознамо да је срећа сво време била у нама, а ми нисмо били способни да је "извучемо" и "употребимо".
Живети по свом. Бити слободан, летети, љубити, сањати, волети, трчати по бескрају и опет назад у наручје нечије.
А чак и када се све нагомила, суза крене иако желимо да је задржимо... неко ће бити ту.
Неко ко ће је обрисати и стегнути нашу шаку. Пријатељ, мајка, брат, сестра... Било ко.
И не треба патити за свима.
Ни "сви" не пате за нама.
Не дајте на себе, пронађите срећу и уживајте.

I

Реци ми сад, када већ прошло све је:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи,-

реци, да л' те је моја
туга болела
некад, кад сам те много,
много волела?

Реци ми сад, кад ме не волиш више;
Кад ти се прошлој руга нова срећа;
И кад се дана који некад бише
Душа ти само кад ме видиш сећа,-

реци, да л' те је моја
радост болела,
једном, кад нисам више
тебе волела?

 

II

Некад сам била добра и млада
И поверљива и пуна нада,
некада пре;
ти си ми тада рећи мог'о
бескрајно много, о како много
са реч и две.

Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу први који
беше драг.
Па иза свега што си ми рек'о,
каткад сурово, каткада меко,
остао је траг.

Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би' рећи мог'о
онако доста, онако много
са реч и две.

И кад би данас пришао мени,
и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рек'о
била је лаж.

Десанка Максимовић

Када је љубав у питању, нико од америчких списатеља садашњице не зна боље да изрази осећања од њега.
"The notebook", "A walk to remember", "The last song", "Dear John", "A message in the botle"... су део љубавног раја који овај човек описује.
Док читам његове књиге, успе да измами и сузе и осмех и бес. Некако, буди сва осећања.
Па сам решила да издвојим неке легендарне реченице, у оригиналном формату:

"You are, and always have been, my dream."
— Nicholas Sparks (The Notebook)

"Just when you think it can't get any worse, it can. And just when you think it can't get any better, it can."
— Nicholas Sparks (At First Sight)

"So it's not gonna be easy. It's going to be really hard; we're gonna have to work at this everyday, but I want to do that because I want you. I want all of you, forever, everyday. You and me... everyday."
— Nicholas Sparks (The Notebook) 

  "Sometimes you have to be a part from people you love, but that doesn't make you love them any less. Sometimes you love them more."

— Nicholas Sparks (The Last Song)

"And when her lips met mine, I knew that I could live to be a hundred and visit every country in the world, but nothing would ever compare to that single moment when I first kissed the girl of my dreams and knew that my love would last forever."
— Nicholas Sparks (Dear John)

"If you like her, if she makes you happy, and if you feel like you know her---then don't let her go."
— Nicholas Sparks (Message in a Bottle)

"I don't want to lose you.' His voice almost a whisper. Seeing his haggard expression, she took his hand and squeezed it, then reluctantly let it go. She could feel the tears again, and she fought them back. 'But you don't want to keep me, either, do you?' To that, he had no response."
— Nicholas Sparks (The Rescue)

"Someday you'll find someone special again. People who've been in love once usually do. It's in their nature."
— Nicholas Sparks (Message in a Bottle)

"I'm going to marry you one day, you know." "Is that a promise?" "If you want it to be."
— Nicholas Sparks (Dear John)

 "What are we after all our dreams, after all our memories?"
— Nicholas Sparks (The Notebook)

Тихо је јецала. Ако се уопште у тишини може јецати. Али дубоко у себи, знала је да ништа на свету неће моћи да замени мајку. Та празна јама која је вриштала у њој, није могла бити тако лако попуњена.
Није могла да поверује да стоји на гробу своје мајке. Спушта 2 беле руже које је она толико волела.
Жена која јој је живот подарила, одједном нестаде, као роса пред подне.
Недостајала јој је. Да је загрли, изгрди, помази и утеши.
Али знала је да више никада никога неће мајком назвати.
И тај дан, када је киша падала из ведрог неба, као што је и смрт по њену мајку дошла, увек ће памтити.

 

Поука: Проживите најлепше дане свог живота, док су вам родитељи ту.

 

 Поново видети Србију, родно место и Београд. Диван осећај.
Једини проблем је што не могу да видим све драге људе. Нема времена. И тако, на брзину се испричаш са најдражима, пријатељима, рођацима..
А Београд, као и увек одушевљава. Макар и на кратко. Најлепши момци. :)
Касне уличне светиљке, Дунав, Кнез Михајлова.

Ускоро ћемо, надам се, опет тамо. Да буде мало више времена па да се и са блогерима видимо :)

Када свака секунда без њега прераста у сат... Е тада знам да сам се дефинитивно заљубила. Онако клиначки.
Покушавам да попуним време док се не врати... Али не вреди, кад само о њему причам.
А телом крв као да бруји највећом брзином.
Сама помисао на њега - а срце из груди хоће да искочи.
"Стишај своја осећања" шапућем сама себи. Ал' не иде.
Шта још рећи осим да је живот пред нама. Без обзира да ли ће ово трајати данима, месецима или - цео живот.
Оно најгоре је већ прошло... Идемо заједно у неки нови дан...

 

Па нек' се запише, тамо негде, 19. јун. :)
Осећања напокон превагнуше. А у срцу малене би хепи наста мир и срећа.

Мислим да никада нисам јаче желела, да срце никада јаче није закуцало.....
Кажу да, када пратиш своје снове они се и остваре. Не скидам осмех :)

...Тек онда када имаш некога "правог" да ти боји живот, схватиш шта је то фалило.
И почнеш да се радујеш маленим стварчицама: киши, јутарњем сунцу које те диже из кревета, мелодији коју обожаваш и сасвим случанјо је чујеш у аутобусу, осмеху коврџавог клиње...
Тек тад, схватиш да ниси Нико.
Да вредиш и тек тада твоја осећања почну да се буде.
Бес, срећа, туга, љубав, бол, задовољство.
Све се меша и чини ти се да летиш.
А са Њим, кажу да је лакше.
И знаш да нећеш да патиш, и полако му откриваш своју прошлост, и он теби...
Две изгубљене душе, увек са осмехом на лицу.
А шта нас повезује?
Неколико сати непрестаног брбљања и словенска крв.
И схватиш да можда и не треба ту ничега да буде, али ти идеш на све или ништа.
Један је живот и желиш да га проживиш "скроз".

Твоја оаза ту почиње, а ту се и завршава.

И опет те прогања оно глупо питање, чиме? Чиме сам ја ово заслужила?

Највише волим те тренутке, када ништа не очекујеш, а добијеш све.
Као неки тамо, укус чежње и...
Када дође само због неколико сати са тобом...онај загрљај чврст из ког не желиш да га пустиш. Срца јаче закуцају, осмех издаје... Очи као да траже његове...
И онда се смириш.
Све тече својим током.
"Случајни" додири, његова брижност...
И све прође.
И још увек твоји само о њему причају, а ти се трудиш да потиснеш осећања, да се правиш равнодушна....
али то тако не иде.
И једва чекаш да дође опет, да га опет чврсто загрлиш, окрзнеш руку о његову, и после цео дан миришеш на њега.
Незаменљив осећај!

 

Ево, за срећу lady88 права торта:

Нека твој осмех буде оружје свим лошим стварима које ће се дешавати. Недај да те повреде други, бори се за оно што волиш - али увек и само са осмехом на лицу.
Живот је кратак, живи га како доликује.
Срећан рођендан!

И ево, не знам зашто ме ово на тебе подсећа:

17. година.
Нешто паметнија, нешто сиромашнија, нешто богатија. :)
Научила да сузе не исправљају грешке.
Научила да учи из својих и грешака других, јер, хвала Богу, сви смо ми људи, обични грешници.
Научила да прашта.
Научила да чува своја осећа за себе.
Научила да прати своје срце...

Када неко превали 100 км само да би са тобом провео неколико сати, како треба да се осећаш?
Ја сам срећна и одушевљена што такви људи још увек постоје.
Сигурна сам да ће та особа остати увек ту, у мом срцу. Поготово сад, кад сам, на неки начин остала сама.
А што га тек моји воле, мислим да ме већ виде у венчаници :))))