Сутра је нови дан...

Џаба ти лепота, стил и различитост кад памети немаш.
Лепотом не можеђ да размишљаш и тако несвесно (или можда свесно?) повређујеш људе око себе.
Знам.
Изађи већ једном из тих досадних ципела скројених за превару. Изађи, схвати које је твоје право лице па нам га и покажи.

Иии тако, приближио се и тај 22. април, када је наша месечина испунила 16 година.
Па, нека јој је са срећом!
За њу, ово је било вече препуно изненађења. Како то да није приметила да јој спремамо нешто?
Али онај осмех који јој је засијао на лицу био је непроцењив!
Сутра путујемо на три дана у Сомбор (фестивал позоришта), али чим се вратимо шаљем фото извештај са рођендана. (Да месечино, добро си прочитала :)) )
Па драги наши блогери, ускоро улазимо у нашу и вашу Србију.
Чим нам се пружи прилика за Београд, ето нас!
Не требају вам глумци??
Био је ово дуг и леп дан.

П.С. Месечино, заслужила си ти и много више од тога!

 

Пре можда годину дана, у новинама за које сада пишем, објављен је генијалан чланак који вам морам препричати.
Наиме, главни уредник је причао о теми старости и томе како су за омладину данас сви "матори", те су њега, који има 40 година назвали дедом.
И тако, једног дана у трамвају он је стојао и посматрао, као и сваки новинар.
Једна бака се попела у трамвај и није нигде пронашла место где би могла да седне. Стала је поред једног тинејџера који се седео и "болело га је уво за све". Бака је палицом лупкала по трамвају како би на пријатнији начин скренула пажњу да јој је потребно место.
На то јој је тинејџер добацио: "Баба, покушај да ставиш гумицу на ту палицу, да ми не лупаш док слушам музику".
А на то ће бака: "Да је твој отац ставио гумицу на време, не би настала оваква будала као што си ти!"
 
Браво бако, геније си! ;)))

 

Е, данас ми се нешто путује.
И знате где бих данас? Ко је рекао Братислава? погодио је.

Зашто баш тамо?
Ево:

Ајој, ала бих уживала у оваквој природи... :)

Последња слика ме је највише одушевила...
Мислим да би било тамо доста занимљивости за љубитеље историје.

Kto ide so mnou? (За оне који не разумеју Словачки, "Ко иде самном?")

 

 

Е, дошло је време испита.
Ја се поново дружим са антибиотицима и нисам баш расположена за учење.
Градива преко главе... Али шта ћу...
19. маја ће све то да прође и има да славим!
Само да све прође добро...
Где да набавим позитивну енергију?!
30.04.2010.- Румунски
04.05.2010.- Српски
07.05.2010.-Енглески
11.05.2010.-Историја
18.05.2010.-Латински

(Ово чисто да не заборавим)

Не знам који ми предмет већу главобољу задаје. Овај викенд пропада што се учења тиче, јер идемо у Сомбор на фестивал позоришта.

Да ми је само мало воље да учим... Али, ко ме пита?!

Борба за опстанак, почиње!
:))

Гледам данас неке слике код другарицине сестре, из Србије.
И тако, налетим на једну која ме је скроз подсетила на дане који су прошли.
Неки нови клинци порасли, у нашим дресевима обучене. Нове одбојкашице.
Загледам фотографију, тражим мој бивши број. И ено, познато лице у 10-ци.
Ее, била су то лепа времена. (Причам као нека баба, знам...) Како је тако брзо прошло?
Не знам.

Живот брзо пролази. Лепо је имати успомене, у кишним данима добро дођу.

Ма не могу ни да изаберем најбоље. Биће наставака.

"Волео је лепу, ал' сироту. Уз'о би је само да је знао, волеш једном у животу, сад богату ил' сироту, то не бира памет него срце."

"Свако је јутро ново ушће,
Потећи као речица
Нека се трње плете гушће
Небо је твоја пречица...".

"У сузици што блиста чуда се триста виде... твоја је срећа само твоја ствар...
ал' зато твоја туга... то на мој рачун иде..."

" Ал' стварно, није несрећа што ме се она не сећа... а не, несрећа је што се ја ње сећам..."

"Не вреди, касно је бројати тријумфе и хаварије... све спискано и стечено... Не вреди, касно је, остаје с' тобом на врх Калварије само неизречено..."

"Године лавова, вина и макова, прошле су лагано, к'о царски поручник млад и уображен са својом драганом, ал' марим ја, то су само капи времена, просуте к'о шака семена, по широкој њиви господњој..."

"Ја немам нигди никога и моја прича проста је - што год их мање заволеш, мање ти њих недостаје... И нисам кадар швиндлати, за собом скеле палити, да силом стекнем неког' ком' ћу фалити."

"Напослетку... Ти си добро знала ко сам ја... Откуд сад те сузе, моја мила? Рекла си да се за точак бршљан не хвата... Залуд изгужвана свила... То је тако... Не прави од туге науку... Мами светло на следећем брегу... Окопниће мој отисак на твом јастуку... Као "језушка" снегу..."

 

"Напиши ми песму, молила је, и нисам знао да ли ћу умети. Волео сам је тако лако и тако сам тешко то знао да покажем. И онда, одједном, на распореду младежа на њеним леђима, као тајну мапу, показала ми је у које звезде треба да се загледам... И тако, ето ти песма, лудо једна..."

"Речи јесу моје играчке. Цакле ми се у глави као они шарени стаклићи калеидоскопа и сваки пут ми друга слика у очима кад зажмурим..."

"Циљ носиш скривен под капутом, истетовиран на грудима као мету. И ето ти... У томе је тајна у томе је једини трик!"

"Некад тишина зна препасти џина, кад испусти крик. Још једну ноћ си изгурала сама... Чехов је заспао блаженим сном, ни не зна да је оргијала тама под прозором. Ветар је вежбао виолончело... Чежњиве скале у недоглед, зора ти брижљиво пипнула чело..."

"Одлуташ по некад, и сањам сам. Признајем, не иде, али покушавам... Д-мол... Спусти се к'о лопов по жицама, руке ми напуни неким ситницама...и брзо прође, све то"

Синоћ ме је мучила температура, али сам попила лек и отишла на пробе за позориште. Стигла сам кући касно, јер се то, по обичају одужило. Чини ми се да је било око 23:10 кад сам ушла у кућу. Нисам имала воље да оперем косу, јер сам скроз заборавила шта ме данас чека.
Давали смо ми разне интервјуе. Била сам по разним новинама, радио станицама... Али су јуче месечини и мени јавили да смо позвани у емисију на ТВ-у. (Ту је био и један наш друг, али нећемо о њему)
И тако, јутрос се будим, осећам се ужасно. Једва дишем, а мислим се, има да падне у несвест водитељ када проговорим.
Али добро...
Одемо тамо, ставе нам три и по килограма шминке, коју сам једва скинула. И то само ради "осветљења". Ма нисам знала да је потребно толико пудера да би се све то уклопило!
У сваком случају, не волим шминку.
Интервију је прошао релативно добро. Осим тога што месечина и ја нисмо умало праснуле у смех, јер је наш друг рекао: "Обично волим да праћам фубал." Да ли је човек имао трему или не, то не знам. Али олимпијац је, не сме да се брука :))
П.С. Пошто нисам писала о мом новом "послу", напоменућу вам сада. Пишем за недељник, радимо интервјуе, идемо на терен и забавно је. Понекад напорно.

Разочарана сам у неке људе, али изгледа да је то било за очекивати.
И сад сам схватила шта највише мрзим. Уцену.
"Па је л' се сећаш ти шта сам ја учинио за тебе?"
Не, не знам. Подсети ме.
И да, мрзим лаж! Чему све ово?

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4 "Никоме нећу казати. Али хоћу да знаш: Чуо сам, чуо сам све што сањаш! Јер друго ништа и не знам, само се у снове разумем."

"Изброј у себи до десет и то у вечност претвори. И све што жмурећи смислиш, остаће заувек тако."

"Живот је све нешто из почетка. Јуче и прекјуче сутра не вреде. Нема на свету два иста петка, две исте недеље, две исте среде. И чему онда разочарења?

"Љубав је чишћење неким. Љубав је нечији мирис, сав изаткан по нама. Тетовирање маштом."

"Не окрећи ми никада леђа да бих те волео."


"На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да замном остане нешто као лепршав траг. И зато: не буди тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт и чудно драг."


"Знам, мора бити да је тако: никад се нисмо срели нас двоје, мада се тражимо подједнако због среће њене и среће моје."

"Зато и хоћу да те замолим: прелети бесконачност и победи време и машти, али никада не заборави како се корача по земљи."

"Вуцарам светом два празна ока, зурим у лица пролазника. Кога да питам, гладан и мокар, зашто се нисмо срели никад?"

"Ако ме неко чачне у ове очи плачне, није то неутешно: ја умем од суза да правим кликере лепе, прозрачне."

"Важно је можда и то да знамо: човек је жељан тек ако жели. И ако себе целог дамо, тек тада и можемо бити цели.

"Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, успавана и кад кише туку, једнако крхка, једнако јака."


"Да ли сам свуда где су ми трагови? Ко зна с' чиме сам се спајао, а нисам ни такао?"

"Ми смо се сувише сретали на раскршћима незнаним, мада смо различитим путевима корачали."

"Не знам. Цео свет смо обишли у жудњи лудој, подједнакој, а за корак се мимоишли."

"Али ипак, уз мене се може, мада је необично. Са мном је опасно ићи, ја се никада не умарам."

Мико, хвала за сваку исписану реч!

 

Нисам никада била одушевљена Паризом. Шта више, између Лондона и Париза, увек бих Лондон изабрала. Али добро, није ни Париз за бацање :)
Највише ме је очарао, наравно, ајфелов торањ. И надам се да ће се месечини и мени пружити прилика да направимо тамо пар сличица овог лета ;)

На часовима Румунског, схватила сам да је 98% Румунских песника писало под утицајем француза. То ме мало нервира. Сви су ишли да студирају у Париз. Професорка нам је много духовита жена па се шали на њихов рачун. Каже, мислили су ако оду тамо, да ће писати исто као Французи, али су се мало прешли.
Што се језика тиче, никада нисам волела француски. Чини ми се, најмање ми се допада од свих романских језика. Чак бих се пре определила да учим немачки.

Имам пријатеље у Паризу, који су онако, заљубљени у Француску, али кажу: "Ви на ТВ-у видите само ону лепу страну Париза, али веруј да није све тако красно".
Свиђа ми се зато, њихова култура и начин образовања. Много су им строге школе, уче гомилу ствари, али и то како да их примењују у пракси.
Старе улице француске, такође су ме очарале. Волела бих да прошетам једном од њих...

Рингишпиле не волим, али је слика лепа.

 Заљубила сам се у путовања. Покушавам да уграбим прилику да било где скокнем :)) Деда планира да посети пријатеље у Немачкој и сада се трудим да га убедим да и мене "прошверцује".
Зашто да не? Путовања обогаћују човека.

Наша драга, симпатична учитељица Пинокио данас слави!
Желим ти срећан рођендан, пун ковчег лепих жеља, среће, љубави, здравља...
Нека ти живот буде делић бајке!
СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

Ту је и спреман сто за драге блогере, нека славље почне!

Букет најлепших цветића за нашу слављеницу!

Сви блогери добре воље, позивају се како би написали разгледницу из свог омиљеног града.
Волела бих да се јавите сви, јер ме баш занимају ваше дестинације из снова.
Сви сте прозвани. :)
Воли вас ваша, увек насмејана,

Би хепи!

Данас нешто прелиставам свој блог. Чини се невероватно. Књига исписана твојим животом, окрећеш странице и читаш... Било је доста непотребне кише у мом животу. Тек сада то схватам. Али шта је ту је.
Анализирала сам себе, своју околину, а и оно што сам урадила у последње време.
Е па, ја ћу рећи, па нека ме осуде после за хвалисавицу. Баш ме брига :)))
Као прво, схватила сам како да се носим сама са собом, а исто тако и са другима. Ја нисам најгора. Ја могу да будем где хоћу и кад хоћу. Само ако имам воље и мотивације.
Као друго, поносна сам на своје прво место са националне фазе олимпијаде и драге моје колеге, потрудићу се да вам и у наредне две године "отмем" то место. И јесам, данас на додели награда сам била најпоноснија у тој сали. И да, не могу да поднесем оне "србе" који уграбе сваку прилику да говоре Румунски. Гаде ми се.
Као треће, олимпијада ми је још више отворила очи што се тиче одабира факултета и полако, али сигурно се опредељујем за језике. И настављам рад на свом новом роману.
Као четврто, знам да ме многи пљују. Једноставно знам. Зато што се слажем са већином добро, зато што сам са професорима ок и зато што могу. Али ја ту не могу ништа. Људи имају право на своје мишљење, само нека га задрже за себе. Или, нека бар проговоре 2 речи самном, па онда да суде.
Као пето, нема више жаљења. Чим почнем да се жалим, скрећите ми пажњу. Живот је тежак, али нисам једина која га живи.
Као шесто, љубави нема. Читам постове из септембра, октобра... Мало сам патетисала (мало више), тако да нисам имала благе везе о коме пишем више.
Сремац је ту, причам повремено са њим, али ништа не осећам више. Он је само особа.
Овај други, са КиМ-а, је тамо доле и скоро да се и не јавља. А као бајаги смо у вези.
Детињарије.
Као седмо, не везујем се више тако много за све људе који закораче у мој живот.
Превише људи пролази да би сви имали своје место. А још, многи су ме разочарали, добили другу прилику и ту упрскали. Довиђења!
Као осмо, пролеће је дивно и унело је неке посебне ноте у мој живот. Покушавам да га искористим на најбољи начин.
Као девето, хвала месечини и хепинес што су увек ту, и помажу кад загусти. Две праве пријатељице. Још је само мало особа поред њих којима могу да се поверим, а да сутрадан не прича цела школа о томе.
Као десето, каква год била, волим моју школу и поносна сам што је похађам. Такође сам поносна на ову српску заједницу овде, и мислим да није била грешка то што смо се преселили овде, већ је то био пун погодак.
И као последње, идемо у Париз. (Ако Бог да)
:)

Данас смо ишли у обилазак града и атмосфера је била веома фина. Пријала ми је шетња и дууууги разговори. Желела сам да што пре убијем време и сазнам резултате.
И напокон стижемо у школу, резулати изложени.
Прво место на националној фази.
Месечина такође, у својој генерацији.
Наша трећа другарица, хепинес, друго место.
Веома смо задовољне, само што немам снаге да вриштим од среће.
Нисам баш нешто задовољна оценом (9,55) али са обзиром да је тема била тешка и није тако лоше :))
Сутра је додела награда, а ја ипак једва чекам путовање, где год, кад год... :)

И, прошло је и писање олимпијаде.
Десети разред је ове године, по мом мишљењу, имао најтежи задатак.
Писмени део састојао се из два субјекта. Први је био коментар на песму на први поглед, Алексе Шантића, а други је био написати причу на Његошев цитат из "Горског Вијенца".
Срећа што сам имала инспирације, иначе...
Сећате ли се да сам писала о "Горском вијенцу" и да ми се није допао? Е па, ево, казнили су ме :)
У сваком случају, сутра стижу резултати, које са нестрпљењем очекујемо.
Сад ми је месечина јавила да прво место, вероватно путује у Париз.
Патићу много ако је ово само обична реченица која се не да испунити, а још више ако не успем да се изборим за прво место.
Најгоре је прошло, задовољна сам својим радом, сутра поподне ћу све видети...
До тада, поздрав драги моји блогери! :)
И хвала вам на подршци!!!