Сутра је нови дан...

Ма не могу ни да изаберем најбоље. Биће наставака.

"Волео је лепу, ал' сироту. Уз'о би је само да је знао, волеш једном у животу, сад богату ил' сироту, то не бира памет него срце."

"Свако је јутро ново ушће,
Потећи као речица
Нека се трње плете гушће
Небо је твоја пречица...".

"У сузици што блиста чуда се триста виде... твоја је срећа само твоја ствар...
ал' зато твоја туга... то на мој рачун иде..."

" Ал' стварно, није несрећа што ме се она не сећа... а не, несрећа је што се ја ње сећам..."

"Не вреди, касно је бројати тријумфе и хаварије... све спискано и стечено... Не вреди, касно је, остаје с' тобом на врх Калварије само неизречено..."

"Године лавова, вина и макова, прошле су лагано, к'о царски поручник млад и уображен са својом драганом, ал' марим ја, то су само капи времена, просуте к'о шака семена, по широкој њиви господњој..."

"Ја немам нигди никога и моја прича проста је - што год их мање заволеш, мање ти њих недостаје... И нисам кадар швиндлати, за собом скеле палити, да силом стекнем неког' ком' ћу фалити."

"Напослетку... Ти си добро знала ко сам ја... Откуд сад те сузе, моја мила? Рекла си да се за точак бршљан не хвата... Залуд изгужвана свила... То је тако... Не прави од туге науку... Мами светло на следећем брегу... Окопниће мој отисак на твом јастуку... Као "језушка" снегу..."

"Напиши ми песму, молила је, и нисам знао да ли ћу умети. Волео сам је тако лако и тако сам тешко то знао да покажем. И онда, одједном, на распореду младежа на њеним леђима, као тајну мапу, показала ми је у које звезде треба да се загледам... И тако, ето ти песма, лудо једна..."

"Речи јесу моје играчке. Цакле ми се у глави као они шарени стаклићи калеидоскопа и сваки пут ми друга слика у очима кад зажмурим..."

"Циљ носиш скривен под капутом, истетовиран на грудима као мету. И ето ти... У томе је тајна у томе је једини трик!"

"Некад тишина зна препасти џина, кад испусти крик. Још једну ноћ си изгурала сама... Чехов је заспао блаженим сном, ни не зна да је оргијала тама под прозором. Ветар је вежбао виолончело... Чежњиве скале у недоглед, зора ти брижљиво пипнула чело..."

"Одлуташ по некад, и сањам сам. Признајем, не иде, али покушавам... Д-мол... Спусти се к'о лопов по жицама, руке ми напуни неким ситницама...и брзо прође, све то"