Сутра је нови дан...

Што те више људи руше и киње, говоре оне најгоре речи којих си се увек плашио, ти имаш више снаге, наде и жеље за борбу.
Гледаш како ти блиски људи окрећу леђа, чак ни не машу, треба да се правиш као да те то не боли и настављаш даље.
Твој мач је оштар и ти заиста јеси спреман за борбу.
Спреман си, јер желиш да цео тај свет буде твој.
Пењеш се оним истим клизавим степеницама које су ти помогле да дотакнеш сунце, и већ си ту. На хиљаду и неком степенику.
Решаваш да узмеш предах и видиш лик људи који желе да те сруше.
Као канџама се држиш за степенике и не смеш! Не смеш да паднеш! Нема одустајања. Крећеш напред, без заслуженог предаха, и ено, на крају тунела видиш сунце!
Видиш оно за чим си трагао. Решаваш да затвориш врата оним немилим догађајима који су се скоро догодили.
Готово је, и ти то знаш.
Али за узврат добијаш луку среће, за коју си се толико дуго борио...

Можда ћете рећи да је то пристрасност, али Темишвар је за мене град број један.
Зато што ми је пружио оно "нешто" што ни један други град не би могао.

Најлепше би било, када бих са неким отишла на пут око света (јавља ли се неко као добровољац?!) али ако не.... Онда иде овако:

Град први, на мојој листи жеља је, као што сви већ знате, Москва.

Још један град о ком сањам је, Лондон.

Волела бих да посетим Њу Делхи. Не знам из којих разлога ми се Индија доапада, али та нека различитост... Волела бих да видим све то.

Такође, не бих прескочила ни Токио. Иако не волим велике градове, та разлика ме привлачи.

По целој Аустралији су расути наши корени... Добих позив да одем тамо на студије, али ми је нешто много далеко...
Од свих тих градова, Бризбен ми се највише допада. Тамо ми живи деда.

Ако одлучим да студирам историју, преферирам Клуж (Cluj) за ког се надам да ћу овог лета посетити.

И, некако не могу да објавим овај пост а да не споменем место у ком сам одрасла. Место у ком сам провела тачно 15 година. У близини Зрењанина (мог родног града)...

Непрегледне њиве... Волела сам све то...
Моја Војводина...

И најлепше небо над мојојм кућом...

Кад добијем енергије, онда правим планове.
Данас сам "утемељила" неколико ствари.
И сад ми је небо граница...


Чисто је за не поверовати како се добро слажем са једним другом.
Нисам била никада поборник мушко-женских пријатељстава, јер нисам веровала у њих.
Али М. је нешто друго.
Чини ми се да искреније и тачније савете нисам скоро добила. Он јесте прави пријатељ.

Тако је, уствари све почело. Са обећањем да идемо у Париз, ако нас криза не стисне.
Онда ме сретне мој добри професор на ходнику, поче да ми прича о безобразницима из власти, позове ме у канцеларију и поклони ми књигу.
А та би хепи, од парфема и књиге, нема лепшег поклона.
И на крају каже он мени, мала, (има обичај да ме тако зове) "Идете у Париз, јес' дабоме... тако инсистирају. Ако нестане пара, онда ћете остати у Бечу. А вал'а ни Беч није за бацање." Насмејем се ја ту, опет ми прошла цела пауза са њим.
Воли човек да прича, па то ти је...
Али још увек ја памтим ону прву олимпијску екскурзију, Београд-Загреб-Плитвице-Медвеја па све назад, када смо проводили сате и сате у путу. Е тада је његов разговор измамио сузе смејалице.
Човек и по, шта друго да кажем?
Пре неки дан, стигле су вести како идемо у Турску.
Немам појма како се до Турске стигло, ал' вала не жалим се.
Ових дана сам кући, ал' чим скокнем до школе, идем до мог професора (који ми уопште и не предаје ништа) да проверим откуд то?
А ови из власти, тј из министарства за МЕЂУ ЕТНИЧКЕ ОДНОСЕ, имају једног Турчина (који прошле године није био расположен за Ријеку, па се професор посвађао са њим:)) )
Сто посто сам уверена да ће професор њега окривит за промену плана.
Све у свему, ко зна, можда нам два дана пре путовања кажу, "Пакујте се, Пакистан нас чека!"
Ово су екскурзије које обећавају. Ђаци мањинских школа из Румуније су тако стигли у Грчку, Италију, Шпанију, Турску... Било је говора и о Русији, али криза не допушта.
Нешто ми је све једно, важно да се иде. Ове године ће ми недостајати професор.
Биће то опет аутобус пун "нас разних".
Руса, Срба, Немаца, Мађара, Украинаца, Рома, Турака, Словака...
И знате шта? Увек се сви слажемо (осим Мађара који нису расположени за дружење, из непознатих разлога).
Без обзира на боју коже, веру или језик.

Он није оно што је некада био. Променио се.
Охладио.
Као да нема више воље за животом. Лако се предаје.
Не препознајем га.
Покушавам да га дигнем са земље, да га охрабрим, али не мари.
Све му је једно.
Искрено, ниса баш сигурна ни у његова ни у своја осећања. Као да се гаси...
Кад би нас барем Карловци на трен спојили.
Нада последња умире.

И опет она борба са самим собом.
Температура која ме кида на делове.... Одакле?
Не знам.
Једва се састављам. Осећам као да ме разум напушта.
Тело је тешко.
Неподносив бол.
Спадне на 36,5. Па се полако подиже д 39.
Главу не осећам од болова.
У сред овако дивног маја, лежим у кревету. Плаче ми се.
Зашто се ово дешава?

Изгледа да ћу неке испите морати да одложим.
А таман је све кренуло на боље...

Румунски: 9
Српски: 10
Енглески: -10

Преостала два Бог зна кад' ћу дати.
Само да будем боље...

Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.. Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.

Данас је само обичан осми мај.
Дан када се трудим да заборавим неке ствари...
Неке да прославим...
Три испита прошла. Остају само још историја и латински.
Историја није проблем, али зато тај латински... не могу да "сварим".
Размишљам како да испуним овај викенд, и несвесно време пролази...
Мало ће да се учи, мало да се излази...
Расположена сам за парк, али ме нешто време плаши...

И тако се захукао овај мај и знам да ће брзо проћи.
А онда долази онај најлепши део. Распуст. И путовања могу да почну :)

И тако, као и све остало и ово је завршено.
Немам ја среће у такозваној "љубави" и зато одустајем од ње. Ако дође добро, ако не... добро :)
Данас бејасмо куме хепинес и ја, тј цела наша новинарска редакција. Било је лепо... А сутра ћемо сви лепо на концерт Звонка Богдана.
После испита, наравно...
Надам се да ми неће нешто (неко) покварити расположење.

Нисам расположена да спремам сутрашњи испит... можда пробам да играм на кварно.
Само бих спавала...
Срећа у блогере, који ме још увек трпе.

Волим глуму.
И на сцени и у свакодневном животу. Волим глуму у свим погледима.
Нисам ти ја не знам каква глумица, али сам имала неколико улога, где сам показала "нешто" што је неко запазио.
Добила сам тако, доста похвала.
Улога коју сада спремам, доста је захтевна. Више нисам арогантна студенткиња ит 21. века.
Сада сам повучена, заљубљена девојка, типична за 19. век.
Највећи проблем је што има ту пар љубавних сцена... И то ми тешко иде.
Али, у сваком случају, мислим да је глума најлепши вид уметности.
Путем глуме сам била оно што можда у стварном животу, никада не бих успела да будем.
Откривати нове светове...
И временом нема ни трага од треме. Изађеш на сцену и уживаш.
Управо то се самном дешава.
Изађем а чак и не видим публику.
На недавно одржаном фестивалу сам добила похвале од стране жиријам и наравно да бих волела да добијем награду за најбољу женску улогу. Ко не би?
У понедељак путујемо у Кикинду, 20. маја смо у Вршцу, а 29. у Темишвару, са другом представом.
И тако се селимо из града у град.
Кажу да представе све боље изгледа. Тако само кажу...
А ја кажем да ми глума све више за срце прираста. Права је штета што "од глуме нема 'леба." у супротном бих је без размишљала студирала.

Да ме је неко пре две године питао, ово ми не би било ни на крај памети. Сцена ми је била позната само као водитељу. Али глума-никако. Имала сам превелику трему за то.
Темишвар ме је увео у све ово.
Хвала му до неба.

Не знам...
Све ме боли.
И тако ми је доста свега. Само желим да се одморим.
Тако би ми добро дошло једно раме за плакање. Само да се исплачем.
Не питајте зашто.
Не знам разлог. Само нешто и није моје време.
Развлачим осмех али га нешто изнутра спушта.
Хладан зној.
Запушен нос, кијање.
Глава ме боли...
А испити су у пуном јеку, данас смо имали представу...
Петак је важан дан. Годишњица нашег радија, концерт Звонка Богдана... А ја никаква.

 

Зато што Њој понекад понестану речи.
Онда кад треба да каже све... она ћути.
Поново је мучи болест.
И помало јој се руши морал...
Али је одлучна да се бори.
А што се оне унутрашње борбе тиче...
То је већ прича друга.
Та је најтежа.

Великим корацима сам закорачила у ово пролеће.
Пуна наде.

Једва чекам да осетим мирис мора...

Или, да се само заљубим и скроз откачим...
А на добром сам путу :))

Само да прођу испити и фестивали... И свет је мој :)

Е па, као што сам обећала постављам фото извештај са прославе месечиног рођендана.
Наиме, спремили смо јој мало изненађенце.
Слављеница нам је била нерасположена целе недеље пре рођендана.
А онда...
Решила је да тај дан обележи са најближима у Irish pub-u, нашем омиљеном месту.
А ми смо желели да то буде само мало специјалније и...
наручили смо јој торту:

Ово нису све свећице, али у сваком случају, слављеница је имала проблем са њима. Чим их је одувала, свећице су се изнова палиле...

Хепинес и ја, имале смо добру идеју како бисмо изненадиле нашу млађу другарицу.
И то смо спровеле у дело!
На папирима у боји, иштампасмо њене песме, све смо то лепо склопиле, на "насловној страни" ставили лепу слику... и ето га, камен темељац за њену слику.
У угловима њених очију оцртале су се сузе када је примала поклон.
И тада сам знала- моја месечина је срећна!

( месечина и хепинес)

(запричана хепинес и насмејана ја :)) )

Све у свему, то вече је одисало позитивном енергијом.
Живела нам месечина!

Ево званично и првог поста о њему.
Унео је пролеће у мој живот и напокон ме тргао из дугог зимског сна.
За сада је највећа подршка у борби против испита.
Ту је да утеши, пожели срећу...
И некако ми је жао што нећемо заједно у Париз. Био је само 0,20 поена испод мене.
Месечина га мало куди, али уствари мислим да има добро мишљење о њему.
Словак.

Код мене је то пролазно... може да траје само пар дана... али зато може и да се одужи.
У сваком случају, данас ми је хепинес рекла: "Предосећам да ово иде на добро. Пробај да га сачуваш."

Ово пролеће је опуштеније и лепше захваљујући њему.
:)