Сутра је нови дан...

Човек који је заљубљен у Дунав, а једна мала је цео његов свет...
Данас слави рођендан!!!
Степски, желим ти океане љубави, здравља, среће...
настави да нам стиховима доказујеш да права љубав постоји, да се не смемо лако предавати...
Поред тебе сам научила много тога.
Надам се да ће твоја душа остати тако племенита и чиста...
Па, хајде да наздравимо вином, наравно, Карловачким. Зе тебе Степски!

Не брини, ту је наравно и торта, за све блогере!
Послужите се...
:)

Слављениче, обезбеђено ти је прво парче, у нади да ћемо ускоро и свадбену да пробамо :)))

СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

Покушавам да твојим очима видим свет,
И не волим то што је све тако сиво,
Као да дан не може да сване,
Као да пролеће не жели да стигне.
Увек је ноћ, увек је зима,
Тешко корачаш улицама,
Вучеш се, живиш, а како живиш?
Жао ми је што су та два лепа ока,
Тако добро упознала све ружне ствари живота.
Жао ми је, али није до мене.
Када осетиш да све пропада,
Да све постаје још горе, да нема наде...
Сети се Карловаца, сети се нас, људи који те воле.
Јер таквих је пуно.
И окрени нови лист, у инат свима.
У инат смрти, у инат оних који вас доле мрзе,
Окрени лист, и живи...
Ти бар знаш како је линија између смрти и живота танка.

Не, ја се нећу освртати, никада....

Чини ми се да је најгора ствар у вези, када партнер реши да те мења.
"Извини, јеси ли се ти заљубио у оно што ЈА јесам, или у оно што би желео да будем?"
Најгоре је понижење када желиш мењати оног кога волиш.
Не кажем, нико није перфектан.
Али нас љубав чини перфектнима, посебнима, најлепшим и најбољим људима на свету.
Дешавало ми се да ми говоре: "Бићеш ти перфектна девојка, само да поправиш то... А знај, да ћу тада бити први у реду да те одведем".
То није љубав. Ако желим да променим нешто на себи, променићу то и сама, због себе-не због других.
Тренутно, што се тиче изгледа нисам баш у најбољем стању. Али сам нашла некога коме то не смета.
Неко ко је завирио и унутра.
Е, сада имам вољу да се мењам.
Хвала ти!

Почиње још једна веома тешка недеља... Потрудићу се да буде мање стресна.

 Zlatni konci litnje zore
dosli su u njene dvore
da bi moju jubav budili
Svitlo nek joj ljubi lice
lipo ka u cesarice
kad je ja ne mogu jubiti

Zlatna mriza njenog tila
dusu mi je uvatila
da je baci nazad u more
Svake noci prije zore
dolazin u njene dvore
bile dvore moje pokore

Cilega zivota ja san tija samo nju
da do njenog srca nadjem put
cilega zivota moje tilo je bez nje
ka cvice bez vode

Zlatna mriza njenog tila...

Cilega zivota ja san tija samo nju...

Ушушкам се у твој загрљај,
Опијена од љубави, срећна.
Сањам, онако ушушкана,
О данима који нас чекају,
О годинама...
И чему толико жаљење,
Кад знам да имам тебе.

Тебе-посебног и мог.

Још и сад се питам, чиме сам заслужила све то?
Да будем тако вољена...
Преиспитала сам све, и не знам...
Плашим се одговора.
Можда ја и не знам да волим. Можда те и не заслужујем.
А постоји и трећа варијанта. У датом тренутку не знам како да реагујем. Нико ми никада није рекао оно што си рекао ти.
Нико никада није волео.
Хвала ти...
Стално си ми у мислима, М.

Ништа лепше од асфалта прожетим хладним, фебруарским капљицама кише. Мирис свежине се шири и подсећа ме на најлепше дане...
Срећа.
Пар зелених очију прелеће преко трга уједињења, као да нешто тражи.
Нешто ново? Занимљиво? Узбудљиво?
Чини се да ни саме не знају. Али ипак траже. Неку промену, свежину...
Она највише мрзи осећај недостајања. Када је неко километрима далеко.
Али се нада да ће ту негде, сусрети други пар зелених очију. Да ће се скаменити од неког чудног страха, чежње и изненађења. Али нема их. Као да копа по свим ћошковима, угловима, улицама.
Али узалуд.
Сама помисао да га неће видети, можда годинама, деценијама, или никада... грози је.
И лаже. Свима прича како јој никада и није значио, да је све то било обична детињарија.
Склапа очи и прва слика коју види је: Она наслоњена на његово раме, и плаче.
Мрзи растанке и то беспотребно квашење лица сланим, врућим сузама.
И док му говори "збогом" осећа као да део ње одлази, а други део остаје заувек са њим.

                                                          ***

Никада јој није признао да је увек била на првом месту. Није чак ни помишљао да јој то каже. Имао је и друге после ње. Али све оне су виделе искре које сјаје у његовим очима. Осетиле су његову одсутност, хладноћу према њима...
Мајка и сестра су такође то приметиле- неко му је недостајао.
У различитим државама, волели су се без речи. Свако на неки свој, посебан начин. И никада никоме на памет није падало да објашњава ту љубав. Живела је у њиховим срцима и то је било довољно.

Још у Србији сам почела да се бавим неком врстом журналистике. Била сам један од уредника школског листа "Звонце". Било је занимљивих тема и интервјуа за писање. Онда сам, чини ми се, и заволела писање.
Данас сам добила, поред две колегинице, сопствену страну у новинама.
Биће занимљиво радити као новинар. Упознавати важне људе, узимати интервјуе, писати о екскурзијама, представама, програмима у, и ван школе.
Осећам се као новинар :)
Наш први, мали посао. Први састанак.

П.С. Данас захваљујем Богу, јер сам пре тачно годину дана била у животној опасности. Он ме је спасао.
У школском инциденту сам могла изгубити руку, или чак можда живот. Била сам само неколико центиметара далеко.

Виђала сам га, по улицама Темишвара. Пролазио је у сваком човеку.
Сакупљала сам његове трагове, обликовала га, и чувала.

Нема горе болести, од недостајања. Када све што те окружује подсећа на њега - а од њега ни трага ни гласа...

Неке особе пожелимо изгурати из свог живота. Како год, само их избацити!
Али није то тако лако... као да се чврсто држе и не желе изаћи.
Ту им  је лепо, и дуго, дуго нас муче...

Када зажмурим, често ми се деси да видим Карловце, и његов осмех. Наш први разговор, причање енглеског, вицеви... И данас видим ону искру у његовом оку... И данас памтим растанак. Најтежи.

Поред пријатеља, на које је увек могла да рачуна, после велике трагедије у њном животу-био је ту.
Ноћима су причали, тешио ју је и убеђивао да крене даље. Подршка је оно што јој је највише требало.

После неког вреена, чини се да га је сасвим заборавила. Потиснула даљину, успомене... оставила све то негде иза себе.
Све док један сасвим релан сан није успео да поремети реланост.
Уздрмала се.
Плакала је, али није осећала олакшање.
Болело ју је у грудима, и решила да по милијонити пут пређе преко свог поноса и да му се јави.
Само што, овога пута, све је било другачије.
Имао је нешто друга, а и она сама је кренула другим путем.
Ко зна... Можда једном, временом, успе да се појави пред његовим вратима. Задрхти, загрли га... и само ћути.
А можда више никада...

Вукла је тако,  пар очију.
Прво селима, а касније Темишваром. Гладила је асфалте, дивила се небу, пролећу...
Волела је. Други пар зелених очију.
И док их је тражила по трговима, парковима, тунелима... Сањала је. О сусрету и причању.
Са њим би се прича развезала, говорила би му све. Детаљно. А он би слушао, огледао се у њним очима, и стискао јој руку све јаче, и јаче...

                                                                          ***

Упознали су се на најшашавији начин. Заљубио се у њен смех. Док је говорио са њеноим најбољом другарицом, чуо је нечији симпатичан смех, упитао је: "Ко се то смеје?"
И тако је све почело. Она беше дете тада. Лагала му је свашта, само из забаве. Био је мало старији, жељан лепе девојке, али је она настављала са лажима, све време волећи другог.
Када сада све то преиспитава, зна и како и где је погрешила. Али је касно.
Будући правник. Знала је да је једним делом она заслужна за то. Помогла му је да изађе на прави пут.

                                                                           ***

Ко би рекао да ће се чути, после 8 месеци без контакта? Његов рођендан, први пут на данашњи дан неће чути његов глас. Пецка је некакав незамислив бол у стомаку. Али успева да га контактира, и поново се шале на исти начин. Као некада...
Само фали оно "Малена". И то је боли.

Ових дана сам била преокупирана учењем. Истина је да је прва недеља у овом новом семестру, али су нешто професори били расположени за испитивања, тестове и слична дружења.
И тако, ја у уторак решим да седнем да се изборим са лекцијом из физике, која је, Бога ми, била позамашна. 6 великих страна. Требало ми је неких добрих 3 сата док сам проучавала те топлотне моторе, горива, тактове... И на крају излазим као победник! Теорија одлично, а формуле перфектно.
Среда је била преокупиран дан. Стигла сам кући тек око пола 9 да предахнем, поновим физику, и одем на спавање.
Данас сам имала физику. По први пут сигурна у себе, по први пут без трунке треме.
И добијем 9 :) Тријумф!
Само да ме ово држи до краја семестра, јер ја сам спретна да забрљам ствари.

Остаје ми још да издржим петак. Али глава већ полако пуца... Остајем без снаге.

Читам: "Време смрти".
Много ме очарао први светски рат.

24. марта путујем у Словенију ( Марибор) на фестивал енглеског језика. Сигурна сам да ће бити лепо и забавно. Бићемо подељени по породицама, а сврха фестивала је дружење, упознавање, показивање знања енглеског језика...
Занимљиво је и то што ћемо бити у прилици да учествујемо у разним радионицама као што су: позориште, фотографија, цртање, графика, упознавање словенског језика, политика...итд.
Лепа прилика да посетим такву земљу :)

Е сад, видећемо какве ће моје слике бити :Д

Кад мало боље размислим, ти си особа која ме никада није издала. На тебе увек могу да рачунам. Од оне најмање ствари, све до већих.
Када ми треба друштво за шетњу, када сам болесна и сама, када ми је потребна помоћ око кућних послова, увек си ту.
Знам, понекад сам баш груба према теби. Опрости због тога, само не знам да показујем своја осећања.
Не умем.
Али знам да ти то осећаш боље од свих.
Ближи се твој рођендан, и размишљам шта би био идеалан поклон за неког тако посебан, као што је сестра?
Драго ми је што те имам. Иако си млађа шест година, више не смета.
И драго ми је што си зрела, и храбра.
Не памтим када си последњи пут пустила сузу.
Знај, увек ћеш имати своје посебно место, на левој страни у мојим грудима.
Волим те, шашаво моје :*