Прошло је већ скоро два месеца од кад је упоран. А ја се правим недодирљива, и недостижна. Као не дам се лако :). На почетку сам мислила "Који досадњаковић!"
Не прође сат а да ме не позове, "Само да ме чује". Не прође 20 минута без његове поруке, само да "види да ли сам добро". Онда једно време није имао кредита, па је све почело поново. И мени већ постало симпатично. Кад је мојој сестри од ујака већ досадило то зивкање, јави се она на телефон, и каже:
"А шта кажеш да изађемо до града?"
А он ће на то:
"Хоћу да изађем са behappy"
Мама ме тера: "Изађи са момком, видиш како те лепо зове. Паметно неко дете":))
Старији је шест година, па сам се ја мало плашила његових намера, али више не сумњам. Симпатичан је, није ружан уопште... Али behappy никада није била пољубљена. Никада није имала ПРАВОГ дечка. И онда јој је све чудно, збуњена је, и помало се плаши...
И улазимо у Нову Годину...... Можда пружимо по неку нову шансу...
Воли вас све мала насмејана Happy (Како волЕ Настасја).
Кад већ помислим да спаваш
Зашуми сатен, и тама се узнемири,
И као талас наиђеш.
У шкољке твога пупка лето зимује
ту чуваш мрве сунца за нас Са твојим додиром се чежња римује,
Док као талас надиреш...
И ништа више није вашно,
лице света злобно и лажно се расплине за час
И нико више није битан.
За Божић желим љубав. Једино ми је то потребно да бих преживљавала. Желим да останем оваква. Заљубљена у цео свет, у сваку капљицу росе, и сваки зрачак сунца. Мала и велика у исти трен. Са малим жељама, и идејама, које мењају свет. Бар у мојој глави. Иста она девојчица која ће се заљубити, плакати испод свог ћебенцета, или када дођу сунчани дани гледати цртаће са сестром. И даље желим да понеки дан буде тако безбрижан, да ме забуни. Имам ли 6 или 16 година?
Нека осмех краси сваки мој дан!
Такође желим и драгим ми блогерима!
Нећу да набрајам, свима желим да пронађу своје праве вредности, и да их искористе на прави начин. Живот је леп! Ако га гледамо правим очима. Уживајте у њему. Лоше ствари заборављајте, памтите само оне које су вам измамиле осмех.
Имала је 18 година, он 22. Били су у вези, иако су живели на подоста великој раздаљини. Али је све то ишло. Са свим оним прелепим тренутцима... Волео ју је више од било кога на свету. Она је студирала. Он не. И све је цветало, док се није појавила њена рођена тетка, у страху да ће она напустити факултет, рекла је њеном оцу да их раздвоји. Тако се све некако прекинуло... На силу. Крај прве године. Она упознаје неког новог, напушта све и одлази у другу државу да би се удала. Рађа једну ћерку, па после 6 година и другу. Пролазиле су године, он је још увек мислио само на њу, и само њу волео. Било је ту и других девојака, али ниједна није била као ОНА. После 14 година брака, муж јој умире, и неколико година касније, враћа се у родни град са своје две ћерке. Он сазнаје за то. Тражи је. Она не жели контаткт са њим. Али је он и даље тражи. Пристаје да га види, и као да се она варница поново претвори у ватру... Од тога је прошла једна година. А њихова љубав поново цвета. У његовим очима сам прочитала неограничену љубав. Стрпљење. Жељу. И срећу, када је она ту негде, близу њега. Судбину човек не може променити...
Први контакт са месечином, био је 27.01.2009. на такмичењу из енглеског језика. Сасвим случајно, седеле смо једна поред друге, и сасвим случајно ми се на први поглед допала... После два месеца, биле смо на такмичењу из српског језика, и у аутобусу седеле једна иза друге. Ушле у разговор, сазнале једна о другој доста тога, и знала сам: Ова девојка је као ја. Можда смо превише сличне, и онда се понекад "покачимо" око неких глупости. Исто као она, и ја волим да истерујем правду. Да волим свим срцем. Везујемо се превише брзо за градове, особе, разочаравамо се превише брзо. И онда, када знам да је управу, и да пати. Правим се као да "то није ништа", само да би јој лакше било. Трудим се да будем увек ту за њу, да је посаветујем, подржим, вратим оптимизам. Иако знам, да је боља пријатељица од мене. Ако сам те икада повредила, опрости, сигурна сам да није било са намером. Била си увек ту негде, када си ми највише била потребна. Имале смо доста компликоване животе, можда се зато тако добро разумемо. Али знаш ли да сам ја срећна, када знам да си ти ту..?
Плакале смо заједно, и проживеле најлепше тренутке у Карловцима.
И да: Сматрам те једном од најбољих пријатељица. Зато што ти то и јеси. Знаш све о мени, и ипак ме разумеш.
300 км од куће. Ердељ. Деда. + 4 брата + 1 сестра. Свако од њих 2-3 деце (осим деде, који има само маму) Свако од њих 2-3 деце. (Унучићи. ту спадам и ја). Кућа пуна. Радост! Срећа! Весеље! Туга не постоји, сви заједно, уједињени! Мени срце пуно, а сигурна сам да деди још више. Он. Први комшија моје тетке, род мог тече. :)
Бадње вече. Коринђање. (Православци, славе по новом календару)Прелепо. Црква. Ујак свештеник. Тетка и ујна професорке веронауке. Дуги разговори. Шетње. Божић! Мир. СРЕЋА!
Упознавање једне особе која улази у наше животе. Ускоро и у кућу. Одлична реакција. Смех. Још смеха. Причање само на румунском. Сналажење. Мало вина.:) Увече књига. + дууги разговор са дечком који ме прогања. Симпатичан. Већ месец дана је упоран, али се ја недам. Јутрос, срце као да се кида на пола. Сигурна сам да деди још више. Кад ћемо поново?
Уздах.
Тамо снег.
Моја одлука.
Моје срце је тамо. Ердељ ми је у крви, нема шта... Студије тамо. Клуж :)
Ако Бог да.
Срећа, и носталгија. Препричавање прелепих догађаја, гледање слика.
Letos me je sestra od ujaka upoznala sa jednim deckom, kada sam bila ovde. Ali ne znam zasto, nisam ja njega ni primetila. Ali zapamtila ime! :)
Sinoc posle ponoci, dosada me neka uhvatila, ni umorna nisam... I da mi sestra njegovu adresu, da malo pricamo :)) a ja nisam znala da je to on. I raspricaliiii se miii :)
Danas sam ga videla ^^
Naucila ga da kaze "Srecni praznici" na srpskom :) Mnogo je sladak.
Casper me je proracunalaaa :D
Smilee. :))
I takooo.
Danas sam se spustala sa jednog ogromnog brega u sumi, po snegu. Prvi put sa dedom. Jer sam se plasila. Bilo je super. Mnogo mi je lepo ovde :)
Be happy вас напушта неколико дана. Путује! Код дединих рођака. Да у миру прослави "румунски" Божић. Очекује да ће научити много више о својој Вери, о обичајима, који се тамо поштују. Носи са собом кофер препун добре воље, осмеха и љубави. Рођака има ихаааахааа :))) и њој је било тешко да попамти сва имена (још + румунска). Али воли јер их је толико! Све одише срећом, смехом, топлотом и миром. Спремила је музику за пут. Тома Здравковић, Тозовац... :) (Јао ала ћемо да певамо деда и ја. ) Нада се да ће пут бити добар, јер је удаљеност подоста велика. Враћа се у недељу, и недостајаће јој блог, али ће у међувремену пискарати. Много је срећна што ће видети драге јој људе, што долазе празници, мир... Недостајаће јој happiness. Али ће да је зове сваки дан :)) Недостајаће јој месечина, али ће мислити на њу. И још по неко... Али време брзо пролази.. и пре Нове Године се враћа. Све вас много воли, и носи дубоко у срцу!
Деси се тако, дан, када дођеш на свет. Не својом вољом. Неко дође на свет у прави час, на право место... Неко сасвим случајно, залута. Дође на свет, а у породици, као да места и љубави за њега нема. И онда почиње читање првих бајки, осмеси, мајчино срце препуно. Срећна породица. Малишан. Мама и тата се држе за руке. Љубав. Малишана изводе на пут. Завршетак основне, прва љубав. Прва држања за руке, и мали, слатки пољубац који је носио у срцу. За сва времена. Завршетак средње, кроз његов живот прошетало је неколико девојака, али онај први пољубац још увек не заборавља. И њено лице, не бледи. Бојење свог живота.
Сам боји своју дугу, уписује се на филозофски факултет. Има најлепши осмех на свету. Сам. Сам.
Мајка се изненада оболи, и напушта овај свет. Његово срце пуно боли... али се и даље бори. Брине за оца, ког туга све више, и више савладава. Умире, у патњи. Али дечак се и даље не предаје! Иде даље...сам... Завршава факултет, као најбољи студент. Све остало, некако се чини сиво... Враћа се у село одакле потиче. Облачи очеву пиџаму, скува себи чај, и дуго, дуго гледа кроз прозор. Један мали живот. Прошло је као трен. Толико тренутака. А у срцу, још увек онај осмејак. Само би му он помогао. Касно вече. Куца на врата старе, оронуле кућице. Отвара врата слатка девојка, са кецељом око струка. "Да ли је удата?" Прво му је прошло кроз главу. Али лудо срце куца... И несвесно, сузе га издаше. Загрли ону принцезу која је стајала на прагу. То је било то. За цео живот.
Ко зна зашто, никада нисам волела енглески језик. Када сам имала прилику у петом разреду да га учим, изабрала сам немачки. Ко ће ме знати. Нисам волела, па то ти је... Касније су ми многи обраћали пажњу да грешим, и да би ми Енглески добро дошао, али ко може нешто да објасни малој девојчици. То је било зацртано у мојој лудој глави, и једино то је било важно... Журка. Мој осамнаести рођендан. Сестра од тетке, која ми је била највећа подршка, и једина особа која је знала све о мени, касни. "Шта ли се дешава?!" Већ сам бринула... Али, после сат времена, појавила се у заносној плавој хаљини. "Драга! Срећан ти рођендааан! Извини што касним. Весни су дошли гости, и ишла сам са њом до аеродрома... знаш како је... гужва."
"И, Весна неће доћи?" Помало сам се снуждила.
"Па, допутовала су јој браћа из Лондона... извинула се. Али каже да зна да ћеш је разумети."
Журка је протекла добро. Осећала сам се зрелије, јер ме је сама та цифра терала на то.
Дан после. Главобоља. Једва се дижем у пола 3 поподне.
Телефон звони.
"Хеееј мала... извини за оно синоћ... него дошла ми браћа из Лондона. Мислила сам да можда можемо да одемо до града да ти дам поклон. И да те упознам са Edwardom и Williamo." Збрзала је Весна.
"Аха... океј Весна, видимо се у пет у центру."
"Лутко мојаа... Ево да те упознам са мојом браћом! Едвард и Вилијам."
Господе! У глави као да се урезало то име, ВИЛИЈАМ. Изгледао је тако... чаробно.
На тренутак сам зажалила што не знам енглески.
Пролазили су дани... Излазила сам са Вилијамом, почела сам да учим енглески...и да се заљубљујем.
Једнога дана, шетали смо крај језера... и тако... одједном, завртео ме је и пољубио...
Била сам смешна. Одједном заинтересована за енглески. Са најсмешнијим акцентом. Али ми је он много помогао.
Пожелела сам да ме никада не пусти. Имао је најнежнији додир...
Осетила сам ја да је то то. И пожелела сам да се никада не врати у Лондон. Али се крај лета ближио... а ја сам покушавала да уживам у сваком делићу њега. Певали смо заједно, плесали на сред ливаде, гледали излазак сунца... Као да сам се поново родила поред њега. Учинио је да се осећам као најлепша и највољенија девојка на свету.
Проклети 13.08. Он одлази.
Осећам као да се срце ломи на пола. Нема плакања. Само једна сузица.
"Немој ме заборавити!" Мој јецај.
Месеци су тако безначајно пролазили. Њега нема. Заласци и изласци сунца немају више никаквог значаја, без њега. Као да је све изгубило боју.
Мислила сам да никада нећу преболети... и да ме је заборавио.
Све док једног дана нисам добила писмо. Рекао је да ме воли! Да не може да издржи више без мене... и да долази да ме види.
Сањала Сремца. Мали рај у мојој глави :) Послала му поруку, и установила да сам прошли пут такође 20. послала. Судбина? Како бих волела да уживамо заједно у овој зими. Он ми је одабрао надимак за овај блог. Сећања... Успомене. Можда нека вила успе да нас споји :)
Напољу снег... управо се спремам да са сестром, и мојим вољеним течом и тетком идем на једно лепо грудвање+санкање+играње.
У мени, уствари још увек живи дете. Дете које воли.
Уживајте у зими...
Ни ја је нешто не волЕм, али мора да се ужива у оваквим идиличним призорима...
Идемо сутра ујутру, и враћамо се увече. Таман да не могу никога да видим. А тако недостаје све :(
Носталгија ме узела под своје.
Не могу у Србију је л'?
Е па сад ћу и ја мало да терам инат.
Не идем ни тамо где ви хоћете да идете!
Мама, ако већ не разумеш колико би ми значило тих недељу дана, онда добро. Вероватно нисам била добра ћерка, и опет ниси задовољна са мном. Али нема везе. Заборави да сам хтела да идем код дединих. Нема више ништа.
"Самном си обрала бостан, ако не дођеш са нама".
И овако берем тај бостан већ дуже време... Шта да се ради.
Мене срце вуче вамо... и не тражим пуно само недељу дана...
Бака, пријатељи, кумови, стричеви, стрине, браћа сестре... сви су тамо... жељна сам их.:( И да одем на татин гроб...последњи пут ове године...
Хвала ти што ми враћаш оптимизам! Таман када су све моје лађе потонуле, била си ту. Јучерашњи дан је био специјалан, знаш ли то? Цео дан напољу :) Снег, мој пад, твоја рука да ме подигне... Шетња, хладноћа... А ти и ја заједно. Руку под руку.
Проблеми...проблеми...
Мене здравствени плаше...
Тебе проблеми са зубима...
и моје: "Биће све ок!"
Све док си ти, ту негде...
Специјална.
Посебна.
Она која ми неће замерити за сваку ситницу,
која ме је звала сваки дан да провери: "Да ли си спавала синоћ?, Попила све лекове?, Да ли ти је послао поруку?"
Она која брине за мене. Која не намеће своје проблеме, као да је центар света.
Моја срећа је тада била невеорватна.... Сестра! Толико сам то желела...
Када је мало порасла, било је ту милион свађа и свађица. Препирки. Смеха.
Била је први разред кад је оставила своје лутке, оделца, кена... изгубила је оца. Почела је да одраста. Када је завршила други разред, преселила се у другу државу. Било јој је јако тешко. Страни језик. Друштво никако. Осећала се неприхваћено. Али ја се сада чудим, и дивим њеној храбрости. Нема плакања. Нема кезења. Јака и одлучна. Бори се! И томе се много радујем. Проживела је пакао, тако мала...
Али се није предала.
Сада се трудим да јој улепшам преостали део детињства. Овог Божића је поново узела барбику у руке. И то ме је мого обрадовало.
Интелигентна.
Зато се и издваја и не уклапа у свако друштво. Осећам да јој недостаје тата, иако никада не прича о томе.
Желим да јој улепшам празнике, рођендан, да се не осећа усамљено.
Не тражи пуно, и зна да цени ствари. И то ми се свиђа.
Поносим се њом. Волим да је изведем до града, у биоскоп, у шетњу. Много сам срећна када видим осмех на њеном лицу.
Желим да студирам у иностранству.
А да ли бих могла да се двојим од ње?
Тешко.
Не признајем ја њој колико ми значи.
Али ме она најбоље разуме.
Увек је ту.
Помогне, послуша...
Понекад се посвађамо, али се брзо све то среди.
Значи ми.
Чудим се, како други туку млађе сестре и браћу. Не разумем.
Снег. Хладно је... Не волим хладноћу. Хладно и око срца.
Пре сам знала да уживам у снегу, у свакој пахуљици. И желим да се осмехнем... Али не могу. Много ми људи недостаје. Многи фале... Зашто? Зашто једноставно не могу да се поново заљубим, да заплешем, и да знам да тамо негде... постоји неко, ко ме воли.
И чему толика фрка око те економске кризе? Зар због тога, не смем да живим? Кога је брига... И Божић ће проћи... и Нова Година...
